Прочитај ми чланак
Колико је утемељен Обамин став да амерички ривали не могу да на дужи рок издрже конкуренцију са САД.
Уобичајена је тврдња међу експертима спољне политике да Обама нема стратегију, да су председник и његов тим усредсређени само на краткорочне тактичке циљеве и да су, као резултат тога, САД препуштене случају на светској позорници. Таква реторика је постала све присутнија, уз очигледну спремност председника да понуди уступке својим противницима и да на трагу тога испита ревизионистичке силе у процени дубине америчке посвећености и одлучности. Многи чланови Конгреса – и демократе и републиканци – збуњени су администрацијом која избегава слање оружја Украјини, не реагује снажно на руске и кинеске потезе на Блиском и Далеком истоку, нормализује односе са непромењеним Кастровим режимом и допушта да за преговарачким столом маневрише са Исламском Републиком Иран.
Наравно, ваља поново прочитати ново издање Стратегије националне безбедности, коју је Обамина администрација објавила прошле године. Стратегија националне безбедности се игнорише, третирана као врећа у коју удара законодавство, међутим, она и даље има за циљ да рефлектује размишљања председника. Денис Рос, некадашњи Обамин саветник за тзв Централни регион, написао је прошлог месеца да је Обамин поглед на спољну политику поприлично обликован искуством Америке у рату у Ираку. Према анализи председника, САД су се у конфликту понашале као разјарени бик у продавници порцулана, чиме су довеле не само до вишегодишње дестабилизације региона већ и до слабљења Америке. Наравно, после брзог одрубљивања главе Садаму Хусену, годину дана потом деловало је како је Џорџ Буш млађи снажан одлучан лидер, а Америка високо у облацима. Ипак, крајња цена коју САД плаћају и коју ће и даље плаћати надмашује све краткорочне пролазне добитке стечене јуришем на Багдад. У некој мери се Обама и кајао после авганистанске побуне 2009. и интервенције у Либији 2011, чиме су додатно ојачани његови ставови.
САД НЕ СМЕЈУ ДА СЕ УПЛИЋУ, ВЕЋ ДА ЧЕКАЈУ
И шта онда подрива Обамино стрпљење?
Овогодишње Стање нације најјасније је објаснило Обамине погледе. Председник верује да тренутни противници САД не могу да издрже изазов на дуже стазе. Ни Путинов режим у Русији, ни Сијев режим у Кини, ни владавина Кастрових на Куби, ни Исламска Република Хасана Роханија, па чак ни конгломерат ирачких и сиријских територија под палицом калифата тзв. Исламске државе (као и њихове афричке испоставе) – нико од њих нема одрживу будућност. Свако од њих се суочава са унутрашњим проблемима, који ће их или натерати да се умире и промене своје понашање или довести до колапса.
Вашингтон мора да држи одступницу и тражи начин којим би убрзао развијање ових проблема, али никако се не сме уплитати у импровизоване импулсивне конфликте који би САД увукли у само још један сукоб у којем се показује снага што, према Обамином мишљењу, његови критичари заправо и желе.
Гледано из угла председника, договор са Ираном је лош једино ако претпоставимо да ће тамо и за 15 година постојати Исламска Република у тренутној форми. Обама наводно верује да се снаге промена и реформи не могу дуго сузбијати, те да ће нови и млађи представници предводити рефоре на либералнији западнији начин. Док Иран успе да успостави нуклеарни статус једнак јапанском, бриге Америке – уз бриге Израела и Саудијске Арабије – за иранске могућности биће развејане. Баш као што тренутно нисмо забринути за Јапан, који може да постане нуклеарна држава ако се узму у обзир њене нуклеарне и космичке ефективе.
Гледајући из ове перспективе, Русија је на путу пропасти, и зашто би се сад стварао нови индиректан („прокси“) сукоб у Украјини? У краткорочном смислу, није идеално за Украјинце да се носе са одузетим Кримом и замрзнутим сукобом у Донбасу, али би слање оружја само довело до већих мука и уништења. Уместо тога, ако се Путинова власт над Русијом распадне услед економског притиска санкција и ниских цена енергената, Украјини ће бити потребно само неколико да врати своје територије и настави путем западних интеграција. Сходно томе, инвестирање огромних ресурса у артикулацију америчке позиције насупрот градњи кинеских вештачких острва у Пацифику не би имало смисла уколико Кина не може да одржи пут ка статусу суперсиле.
Шта би могло да одржи такву судбину?
Сетимо се да су се последње кохорте „бејбибум генерације“ и први талас „генерације икс“ политички уздигле у последњим тренуцима Хладног рата. То је било окарактерисано као силан незанемарљив совјетски ентитет, а на крају се испоставило да је то била само завршна фаза распада. Година 1979. је за Америку деловала суморно: совјетска инвазија на Авганистан, нова поставка у Персијском заливу са падом Шаха у Ирану; успон просовјетских режима у Африци, нова офанзива мира у Западној Европи, која је угрозила јединство НАТО савеза; сандинисти су ушли у Манагву и побуњеници су завладали Ел Салвадором, чиме је створена совјетска претходница удара на јужни праг Америке. Дванаест година касније је ова наизглед незаустављива сила пропала. Ивана Драга (совјетски боксер антагониста) из Рокија 4 су замениле комедије на ТВ са бившим совјетским научницима и генералима, који су тутњали Њујорком и Лос Анђелесом као домари и таксисти.
ГДЕ ЋЕ СЕ НАГНУТИ ЛУК ИСТОРИЈЕ
Гледајући уназад, могло би се доћи до закључка да су САД претерале по питању совјетске фантомске претње, због чега су упале у дугове зарад јачања војске, а да не помињемо да су ризиковале нуклеарни рат вежбама којима су показивале спремност и решеност Запада. Ако је то наук и ако суочавање са новим претњама није прихватљив одговор данашњице, онда смањите своје учешће и само чекајте да дође до колапса? Па шта ако дође до нормализације односа са Кубом упркос неиспуњавању неких услова које су САД захтевале? Па шта ако су неколицину америчких маринаца припадници Иранске револуционарне гарде заробили (мада су, додуше, неповређени пуштени врло брзо на слободу)? Ови режими немају будућност у 21. веку и САД немају разлога да троше своје време, напоре и ресурсе на акције против њих, уз додатну могућност нежељених последица.
Кинеска привреда заиста дрхти, Иран се суочава са економским и демографским изазовима које једва може да предвиди, а Русија тешко одржава своју позицију са нафтом која се продаје за 28 долара по барелу. Свакако, посрнућа у земљама БРИКС доводе у питање одрживост њихових алтернатива западним институцијама, попут ММФ и Светске банке. У међувремену, САД могу да наставе са процесом опоравка и очвршћивањем своје позиције стуба међународног економског система као срце полазних тачака за два велика трговачка система: трансатлантски и транспацифички.
Свакако, мишљење да су САД претерано реаговале после 1979, када је СССР неизбежно клизио ка понору, може бити аргументовано претпоставком да се СССР распао само зато што су САД биле вољне да га изазову и угурају у банкрот. На предстојећим изборима у Ирану можда не победе прозападни либерали и секуларисти, већ они који теже обнови револуције и традиционалистичког погледа на спољну политику, којима је „ирански договор“ оправдање за такав приступ. Москва можда неће пронаћи начин да оствари неке своје геополитичке циљеве и реактивира нека од својих ранијих виталних трговачких партнерстава због економског колапса режима.
Многи показатељи указују да председник Путин није потпуно кратковид, али да опет не може наглас да каже како ће се ситуација одвијати.
Већина влада у међувремену не заснива своју политику на дугорочним проценама. Већина тих влада реагује на тренутне владе и лидере који пројектују своју моћ, шире утицај, па чак и свесно губе на крају. Да ли ће одлучити да ове године очувају своје позиције и виде ко ће следећи доћи у Белу кућу? Ако буде тако и ако тренутна администрација помисли на очување свог наслеђа, 2016. ће се показати као врло нестабилна година.
Омиљена метафора председника Обаме је да лук историје нагиње ка правди, коју користи не само у домену унутрашње већ и спољне политике. Оно што администрација ставља на коцку јесте да том луку није потребно много да се нагне на њихову страну у наредних 365 дана.
Превео за Нови Стандард Андреј Цвијановић
Извор: The National Interest – Николас Гвоздев
