Прочитај ми чланакТурски председник Реџеп Тајип Ердоган преко европских муслимана и Палестинаца жели да се наметне као неприкосновени вођа у сунитском исламском свету. Намера турског лидера је да искористи празан простор који су оставили Саудијска Арабија и САД и да једном заувек врати барјак сунитског ислама из Ријада на Босфор.
Вулгарни напади на француског председника Емануела Макрона су вишеструко исплативи за “султана” са амбицијама да постане “калиф”.
Анкара и Париз се гледају преко нишана већ у неколико ратних театара: од Сирије и Либана преко Нагорно Карабаха, источног Медитерана до Либије. Нису Ердогана толико погодиле карикатуре пророка Мухамеда колико намера Макрона да забрани “увоз” имама из исламских земаља, углавном из Турске, као и управљање џамијама у Француској из Анкаре, Дохе, Алжира или Рабата, односно њихово финансирање.
Француска је симбол секуларне државе, највећег непријатеља неоисламистичких лидера од Брунеја преко Пакистана и Турске до Марока. Такође, између Француза и Турака су рачуни отворени још од инвазије Наполеона на Египат крајем 18.века а неоосманлије, међу које се уписао и Ердоган, не могу да забораве Паризу ни Алжир, ни Тунис, ни Грчку, ни савезништво са Јерменима а ни Сајкс-Пикотов споразум.
Рестаурација изгубљене империје, носталгија за османлијама, реисламизација и култ једног народа, једног вође су централни стубови “Нове Турске “ коју Ердоган обећава својим следбеницима. Турски председник се инспирише реакционарним султанима и на исламизму и национализму ствара нову хибридну идеологију која је прозвана колоковијално “ердоганизам”.
Бивши турски премијер Ахмет Давутоглу знао је често, у приватним разговорима, да употреби метафору: “Морамо да отпратимо господина Ататурка у гроб”. Давутоглу, није више у милости турског председника Ердогана, али његова опаска је и те како актуелна. Ердоган веома држи до историјских паралела, годишњица, поређења и устоличавања у националну меморију и зато већ увелико ради да на стоту годишњицу проглашењ, Ататуркове Турске, избрише све њене трагове и 2023. године, прогласи себе за новог оца неоосманлијске нације. Из дугогодишњег дружења са Давутоглуом Ердоган је научио да су османлијама перфидни Европљани и Персијанци подвалили име Турчин који је био синоним за неписменог и тупавог сељака из Анадолије а да су они који су представљали Лозански споразум као велику победу велики преваранти. У оба случаја се алудира на Ататурка као главног кривца.
Кемал Мустафа је пред своју смрт говорио да би му требало још 15 година да поживи како би трансформисао Турску у функционалну демократску државу и да ће Турској, ако он не добаци још 15 година, требати барем три генерације да се демократизује. Ататурк је умро релативно брзо после те његове изјаве 1938. године, а Турска се ни после више од 80 година није демократизовала. Напротив, све је ближа деспотији а њен председник Ердоган би пре да настави стазама султана Абдула Хамида ИИ који је панисалмизам прогласио државном идеологијом.
Султан звани Крвожедни је три деценије покушавао да креира нови османлијски идентит и да империју трансформише у османлијски калифат, будући да су султани од 1517. године носили и титулу калифа. Себе је представљао као заштитника ислама и првака у борби против “неверника” и модернизације, финансирао је исламски прозелитизам и масакрирао је неисламски живаљ, посебно Јермене и Грке. Међутим, ни Абдул Хамид ИИ који чак ни за отпис половине државног дуга није хтео да дозволи повратак Јеврејима у тадашњу Палестину, није могао да занемари супремацију западњачке технологије и организације војске. Тако су млади турски официри наставили да се школују у западноевропским земљама и да уче европске језике. Управо ће ти официри бити нуклеус за стварање организације Младотурака која ће свргнути с власти Абдула Хамида ИИ.
Све оно што је Ердоганов омиљени султан мислио то је Сајид Кутб, главни идеолог Муслиманске браће, написао у својој књизи “Прекретница” 1964. године док је седео у затвору због завере против египатског председника Насера. Кутб је носио западна одела и кравату чак и у затвору и пропутовао је САД, од Њујорка до Сан Франциска, али је сматрао западни свет порочним, поквареним и дегенерисаним у којем су сви промискуитетни а жене имају превише права. Кутбова “Прекретница” је постала обавезна читанка за све идеологе панисламизма и радикалног ислама пошто је у њему закључио да ислам не сме да буде одвојен од политике јер је он једина брана да муслимани не поклекну пред западном порочношћу. Кутб је значајан и по томе што је био први који је теоретисао о праву на тероризам и на џихад у сврху одбране исламских вредности и заштиту од девијантног западног система вредности. То објашњава одакле долазе мотиви за серију терористичких напада на тлу Старог континента у последњим годинама, као и зашто је Ердоганова Турска уз Катар највећи и најзначајнији финансијер и заштитник Муслиманске браће.
Пре седамдесет године енглески историчар Арнолд Тојнби је упозорио на “пролетеризацију ислама”, односно да је и ислам, као и комунизам настао из ребра хришћанства с циљем да га замени а да политички ислам има тоталитарне методе. Изражавајући сумњу у рецепт промовисан у западним престоницама после Другог светског рата да ће креирање националних држава у арапском свету произвести сличан ефеката као у Јужној Америци, Тојнби је упозорио на снагу ислама да делује као везивни фактор у политчком смислу много јаче него што је то то било хришћанство у католичком, православном или протестантском руху.
На прелазу између 19. у 20. век у свету муслиманских интелектуалаца је било врло раширена жеља да се ислам модернизује, односно да муслиманске земље ухвате корак са Западом. Ататурк је био један од њих. Парадоксално, сто година касније идеју модернизације муслиманског света је заменила жеља да се исламизује планета, пре свега, Европа. Исламисти систематски, директно или индиректно, већ деценијама раде на преобраћању, елиминацији или протеривању муслимана који имају однос према религији као што их има већина Европљана. Једина држава у којој секуларни део муслиманске популације успева да задржи трачак наде да је могуће имати грађанску муслиманску државу је Тунис. Реисламизација држава са муслиманским заједницама изгледа незаустављива. Негде је тај процес бржи, негде очигледнији, негде наметнут, али свуда је опипљив.
Турска је на почетку овог века била често апострофирана као пример да је могућа муслиманска, секуларизована, демократска, просперитетна држава, чврсто усидрена у западни систем вредности и безбедности. Причало се о “турском моделу”, посебно после “11. септембра”, када је Вашингтон имао идеју да мотивише режиме на Блиском и Средњем истоку да се демократизују и реформишу своје економије по “турском обрасцу”. Међутим, Ердоган је окренуо ћурак: регион се није демократизовао а Турска се реисламизовала.
Можда би било добро да схватимо да историјски сат није синхронизован на свим меридијанима. У муслиманском свету још увек нисмо стигли ни до Француске револуције и концепције грађанина. Марсељеза не позива ни хришћане, ни народ, ни Французе, ни јунаке, ни патриоте већ грађане на оружје ( Ауx армес, цитоyенс…). Појам “грађанин” који је основна јединица здравог, слободног и демократског друштва још увек није заживео ни у Србији и југоисточној Европи а камоли у осталим бившим вилајетима Османлијске империје. Битку за модерни ислам не могу да добију Европљани или европски лидери већ само муслимани који пожеле да прво буду грађани, па све остало, почев од оних који живе на Старом континенту.
— СРБИН инфо (@srbininfo) October 28, 2020
