Често се отвара питање о стању у којем се налази сиријска војска, њена борбена ефикасност и што је уопште остало од Сиријске Арапске Војске након година ратовања против више терористичких група истовремено, које имају сву потребну подршку од заливских монархија, Турске и НАТО пакта.

Процене су различите, од тврдњи да сиријска војска уопште није у стању ослободити земљу, до оних како су преостале снаге још увек у току трансформације: из војске с одбрамбеном доктрином за борбу против спољног агресора у снаге са посебним елитним јединицама способним за обављање свих задатака.

Како преноси The New York Times, прошле године у априлу је сиријска војска имала 150 000 војника, а Националне одбрамбене снаге 100 000, док се не наводе подаци за курдске ИПГ снаге, Хезболах и друге милиције које се налазе на страни сиријске војске, односно које се боре против тероризма .

Занимљиву, иако пристрану процену, ових је дана објавио блог War is Boring, који тврди да од сиријске војске није остало много, али …? С неким се тврдњама тешко сложити, пре свега ако се гледа учинак на терену и политичке околности у којима се Русија и Иран још увек уздржавају од веће кампање, дајући шансу преговорима у Женеви и политичком решењу сиријске кризе. Но, упитно је докле ће трајати та фарса и када ће свима постати јасно да, осим мањих јединица такозване Слободне сиријске војске и сиријских Курда, са осталима није могуће преговарати, па ће се морати прибећи војном решењу.

Tom Cooper за блог Вар ис Боринг пише како је општи утисак да је сиријска војска остала највећа војна сила укључена у сиријски рату и да је, заједно са Националним одбрамбеним снагама, доминантна војна сила и под контролом је владе Башара Ал-Асада.

„Медији који имају најмање слуха за Асадов режим и даље остају истрајни у представљању слике о борбама сиријске војске на свим првим линијама, коју само понекад подржавају НДФ снаге, а ређе савезници“, пише Tom Cooper и тврди „да, ако погледамо слику на терену, она је потпуно другачија „.

„Због избегавања мобилизације и дезертерства, Асадов режим је био сумњичав када је у питању лојалност већине његових војних јединица па сиријска војска се никада није успела да мобилише у потпуности. Нити једна од око 20 дивизија никада није успела да достигне више од једне трећине њене номиналне снаге на бојном пољу. Тако је у ствари добијено 20 бригада, свака величине измедју 2 000 и 4 000 војника, али су и оне погођене таласом дезертерства, док су неке имале и велике губитке узроковане неспособношћу њихових команданата „, пише Купер.

„Не изненађује зато да је режиму већ критично недостајало војника до лета 2012. године, када су саветници из Кудс снага Иранске револуционарне гарде закључили да су јединице организоване по верским и политичким линијама доказано ефикасније у борби од остатка сиријске војске. Тако је Дамаск у сарадњи са Ираном створио Националне одбрамбене снаге. Службено су НДФ провладине милиција и делују као добровољачке снаге, али и као војска.. НДФ је настао као последица формализирање статуса стотина „народних одбора“ које је сиријска странка Ба’атх створила 1980. Према иранским тврдњама, НДФ је постао сила од 100 000 људи и оснажио је сиријску војну структуру. Штавише, НДФ снаге делују као катализатор за реорганизацију целокупне сиријске војске у конгломерат секташких милиција. Наиме, ИРГЦ и разни други домаћих и страни актери су почели спонзорисати одређене НДФ јединице. Међу њима су странке Ба’атх, Сиријска социјалистичка народну партија (ССНП), групе палестинских избеглица које живе у Сирији већ деценијама и њихов Народни фронт за ослобођење Палестине – Главна команда. На страни Асада се бори и Палестинска ослободилачка армија (ПЛА), па чак и локалне хришћанске Гозарто милиције“, појашњава Том Купер и делом је у праву, иако сиријским снагама уопштено, не само Сиријској Арапској Војсци, даје изразито секташки карактер.

„Снажним подстицањем овог процеса, режим је отишао корак даље  овлашћењем да у Сирији настану алавитске приватне милиције. Свим овим групама је понуђена боља плата од оне коју имају борци ССП и НДФ снага. Као такве су се показале привлачна алтернатива за хиљаде Сиријаца. Осим тога, већини ових милиција је достављено тешко наоружање. Већина јединица, које су настале из ових милиција, броји око 400 бораца, а често се виде на возилима опремљеним тешким стројницама или аутоматским топовима, а углавном имају од 3 до 15 оклопних возила.Овaj процес или реорганизација сиријске војске у конгломерат секташких милиција је био готово завршен у време када су Руси покренули војну интервенцију у тој земљи у лето 2015. године. У складу са тим, док су планиране противофензиве против побуњеника на северу Латакије, Руси су успоставили оно што они називају „4. Јуришним корпусом „, типична формација за оно што се може сматрати савременим сиријским оружаним снагама. Ослањајући се на командне структуре бивше 3. и 4. дивизије ССП, створено је команда која је објединила 103. Републиканску гардијску бригаду и шест бригада алавитских милиција.

„4. Јуришни корпус“ такође укључује Нусра Аз Завба’а бригаду ССНП и двије бригаде милиција странке Ба’атх. Будићи да је овим јединицама недостајало ватрене моћи, Руси су их ојачали системима 8. артиљеријске пуковније, 120. артиљеријске бригаде, а 439. гардијске ракетно-артиљеријске бригаде и 20. ракетне пуковније. Последња је опремљена вишецијевним ракетним системима „Буратино“, или НАТО имена ТОС-1А „, наставља Купер.

„Како би се смањио притисак на ту војну силу, 4 руска одреда су обезбеђивале секундарне линије и снабдевање складишта. Слична организација је касније спроведена у подручју Дамаска, можда и више. Иако се режим још увек може ослонити на најмање пет бригада Републиканске гардијске дивизије распоређене ондје, те су јединице неспособне за извођење офанзивних операција. Дакле, велике нападе на побуњеничке џепове у Дамаску и Источној Гути проводе двије бригаде либанског Хезболаха, 3 бригаде ПЛА и разне локалне јединице које води ИРГЦ, укључујући и сиријски огранак Хезболаха. Јединице ирачких шиитских милиција не само да обезбеђују дистрикт Сајиид Заинаб, него су размештене у борби против сиријских побуњеника и другде.

Надаље, Иранска револуционарна гарда контролише јединице ирачког огранка Хезболаха, Хезболах Сирије, палестинске ПФЛП-ГЦ и ПЛА које су одиграле кључну улогу током офанзиве која је резултирала заузимањем Шејх Мишина у јануару 2016. Тренутно су Хомс и Хама последње две провинције са било каквом значајном концентрацијом ССП. Њихове јединице се састоје од разних секташких милиција, укључујући и милиције Ба’атх. Оне су одиграле важну улогу у стварању неколико „специјалних снага“, јединица за офанзивне операције у источном Хомсу и јужном Алепу. Међу њима су „Тигар“ снаге и „Леопард“ снаге за специјалне намене „, наставља Том Купер.

„У бити, све су то приватне војне компаније, финансиране од стране пословних људи блиских с Ал-Асадом. Њихове операције у источним подручјима Хомса и Палмире су подржани од стране батаљона и елемената руске 61. бригаде маринаца и 74. моторизоване јуришне бригаде. Упркос присуства јединица бригаде Ба’атх, град и провинција Алепо су углавном под контролом Иранаца, понајприје ИРГЦ. Иранци обично кажу да раде са три или четири јединице у Сирији. Најчешће се наводе бригада Фатимиун, састављена од Авганистанаца, те бригада Заинабиун коју чине пакистански шиити, док Пасдаран снаге имају распоређене још 4 такве формације у покрајини Алепо. То је особље тамо стално присутно. Иронично, ИРГЦ у овом делу Сирије води Ал-Кудс бригаду Палестинске ослободилачке армије, а подржавају их руске војне трупе, укључујући и оне из 27. гардијске моторизоване јуришне бригаде и 7. гардијске јуришне дивизије, те неколико артиљеријских батерија. Сиријској војсци помажу и различити контингенти ирачких шиита, укупно 9 бригада различите величине покрета Бадр и присталица Моктада al-Садра, седам бригада покрета Асаиб Ахл ал Хак, пет бригада покрета Абу Фадхл Ал Аббас, двије бригаде ирачких Народних мобилизацијских јединица и 9 бригада које делују с њима, а које аутор овог извештаја није могао повезати са одређеним политичким структурама у Ираку. Коначно, чак и је и регуларна војска Исламске Републике Иран присутна у Сирији са снагама 65. ваздухопловно-десантне бригаде“, пише даље портал War is Boring

„У складу са наведеним, ефективно је врло мало сиријске војске и НДФ снага на терену. Мало је вероватно да Ал-Асад има више од 70 000 војника под његовом командом. С друге стране, Иранци отприлике имају око 18 000 војника у Сирији, распоређених у различите бригаде, док јединице ирачких шиита распоређене у тој земљи вероватно броје најмање 40 000 бораца. На крају свега, не треба занемарити ни руску војну присутност, која је такође већа од оне који медији обично пријављују. Осим горе наведених јединица, руске снаге вероватно укључују елементе не мање од четири Спецназ бригаде, који су у првом реду одговорно за базе Хмеимим и Санобар ваздушним базама у близини Латакије и Шаират ваздухопловну базу у југоисточном Хомсу. Све у свему, Руси имају најмање 10 000, али вероватно и до 15 000 војника у Сирији „, закључује Том Купер.

Аутор овог текста наглашава секташки и шиитски карактер сиријске војске, што је иначе тренд у западним медијима који сукоб у Сирији приказују као „рат између сунита и шиита“, што је нетачно, између осталог и због састава и командног кадра Сиријске Арапске Војске, чак и ако она у борбеном сектору ефективно броји 70 000 војника. То се види пре свега у операцијама ослобађања подручја, ако изузмемо Латакију која је због руских база имала приоритет, која нису шиитска. Једина већа офензива, али врло важна у стратешком смислу, која се може повезивати са „помоћи шиитској браћи“ у Сирији, била је деблокада енклаве Нублу-Захраа, северозападно од Алепа. Међутим, том се акцијом, коју су углавном провели Хезболлах, ирански и ирачки добровољци, те палестинске милиције, потпуно блокиран коридор терористичких група којим су преко града Азаз били повезани с Турском, тако да је шиитски фактор био само „разлог више“ за учествовање ових јединица у кампањи. Што се осталих акција тиче, Хезболах је несебично учествовао у ослобађању Долине хришћана, сиријског територије уз либанонску границу, где није имао никакве секташке мотиве, док су Иранци, Ирачани, Авганистанци, Пакистанци и Палестинци учествовали у свим акцијама где је било потребно, без обзира на етно-религијску слику подручја у којем су морали деловати.

Гледајући из другог угла ову анализу, она потврђује чињеницу коју наглашава шиитска фракција у ирачком парламенту, која тврди да ниједна акција у Ираку не би била успешна да у њој нису учествовале шиитске милиције које су се мобилисале у борби против тероризма.

На крају, Купер примећује да само командни кадар и језгро сиријске војске носи службена обележја Сиријске Арапске Војске, док се остали боре под заставама странака или милиција које су у ССП инкорпориране кроз НДФ снаге, а под командом су странака или ИРГЦ која како кровна организација води шиитске милиције из суседних земаља. Овде се види непознавање сиријске стварности и блискоисточне стварности, где је потпуно неважно у формалном смислу имати војску строго хијерархијски устројену, под једном заставом и која користи једно обележје. Тако да се сиријске Ба’атх милиције, ССНП снаге, хришћанске Гозарто и Сооторо милиције, марксисти-лењинисти милиције Ал-Мукавама Ас-Сурија и друге, не могу сматрати независним актерима у сукобу и не делују без координације са Главнимм штабом.

Иранци, Хезболах и друге милиције из земаља ширег окружења су овим само потврдиле да су предане у борби против тероризма, и не постоји ни најмања назнака да желе мењати карактер сиријске државе или да имају територијалне претензије. Након пораза „Исламске државе“ и осталих терористичких група које се називају „сунитске“, иако би тачније било рећи – селафијске, вехабијске или такфиристичке, све ове милиције би се истог момента вратиле у матичне земље и тешко би могле утицати на политички процес у Сирији , где Иран и Русија с Дамаском комуницирају и усклађују интересе на дипломатском нивоу. За утицај на Дамаск им након година помоћи сигурно не треба оружје.

Али што имамо с друге стране?

Изузмемо ли неколико изворно сиријских јединица и команданта, све остало чине страни плаћеници и следбеници различитих екстремистичких праваца придошли из иностранства. Међу стотинама исламистичких фракција и борбених група је врло мало оних које су сиријске и добар део је већ схватио карактер „исламистичке револуције“ и прешао не на страну ССП, или су се удружили са Курдима и сада чине „Сиријске демократске снаге“. Ал-Нусра Фронт, Јаиш Ал-Ислам, Јаиш Ал-Фатех и Ахрар Ал-Шам су, уз терористе „Исламске државе“, најбројније групе и коалиције које се боре за Сирију без Асада и уређено у узору, у „најбољем“ случају, попут Саудијске Арабије. Претпоставимо што би се догодило оног тренутка када би Сирију напустили сви припадници терористичких група који нису Сиријци. Вероватно би остао огроман празан простор с мањим џеповима радикалних локалних екстремиста, који не би представљали никакав проблем чак ни за сиријску војску, посебно не овако ојачану добровољцима из целог региона и мањим деловима руске војске.

У тексту Тома Купера се у почетку примећује намера да се ССП прикаже као „непостојећа оружана сила“, барем не у оној мери како је описују медији. Купер војне успехе Асада приписује искључиво Иранској револуционарној гарди и Хезболаху који предводе десетине хиљада шиитских бораца из региона и руској ваздушној помоћи, али исто тако примећује помак у реструктурирању сиријске војске из оружане силе за вођење опсежних и сложених операција за одбрану земље у војску с модерним тактичким јуришним јединицама, које су потребне за ову врсту ратовања. На крају, ова „промена“ је почела тек крајем прошле године, када је уз руску и иранску помоћ устројена елитна јединица „Пустињски соколови“, а додатну војну надоградњу и опрему су добиле и „Тигар“ снаге и друге мање тактичке бригаде. Успеси на терену временски коинцидирају са напретком у трансформацији ССП у модерну војску која се може носити са терористичком претњом.

Вероватно ће у врло кратком року већина јединица достићи ниво борбене готовости и мотивације за операције ширег опсега, што је већ приметно у овонедељној офанзиви на јужни део Источне Гуте –  ПОГЛЕДАЈТЕ ОВДЕ. У међувремену је свака помоћ из иностранства у борби против тероризма је за похвалу. Да се ​​тамо боре разне групе, чак и из иностранства, Дамаск никада није ни крио, као ни команданти истих јединица, јер немају зашто скривати допринос којег дају светском миру и безбедности, чиме се пријестолнице земаља НАТО пакта, Туска и заливских монархије не могу баш похвалити .

Извор: altermainstreaminfo.com.hr

Објавио: Србин.инфо

Ознаке: N.Babić, иранска војска, Исламисти, свет вести, Сирија, Сиријска војска, шиитске милиција