Pročitaj mi članakZa razliku od prenaseljenih delova Evrope i Azije, u Australiji prostora ne manjka. To se odnosi i na kuće. Prema statistikama, Australijanci od svih nacija raspolažu kućama najveće kvadrature, od čak 230 kvadratnih metara u proseku.
Дотле просечна америчка кућа има “свега” 201,5 квадрата. Кад смо прешли из Бризбејна у Аделејд, изнајмљивали смо једну управо завршену кућу, док нисмо били спремни да купимо сопствену. Та кућа је била толико непотребно велика за нас шесторо да нисмо имали довољно намештаја да је попунимо, па смо усред трпезарије, поред астала за ручавање и кауча, поставили и сто за пинг-понг. Чисто да не би деловало празно, а и да би деца имала нечим да се забаве.
Знам старију жену у Бризбејну чији је муж умро а многобројна деца се разишла, тако да живи сама у кућерини са пет спаваћих соба и три купатила. Углавном те просторије држи закључане, чекајући на госте који се ретко појаве.
МОЋ НЕКРЕТНИНА
Ово не значи да су куће и станови јефтини. Типична кућа са три или четири собе и гаражом, у пристојној области, кошта близу пола милиона аустралијских долара. У Сиднеју и Мелбурну и много више. Прескупе некретнине су горуће питање већ деценијама. Младим паровима је посебно тешко да купе своју прву кућу и зато влада ускаче са разним схемама и бонусима. На другој страни, иако сви кукају, никоме заправо није у интересу да куће нагло појефтине. Лични капитал једног Аустралијанца углавном је садржан у кући коју поседује (или отплаћује). Стога, кад би све куће појефтиниле, и његова би изгубила вредност. Ово даље иде и до националног нивоа. Ако би некретнине отишле доле, тако би било и са вредношћу саме Аустралије, тј. њене привреде, пензионих фондова, банака… јер сви они имају капитал уложен у некретнине. Зато се наставља ова игра сталног раста цена. Влада у томе има неколико полуга контроле, као што је рецимо одлука о томе кад и колико земљишта ће ослободити за нову градњу.
Типична аустралијска кућа је приземљуша од дрвених или челичних рамова, споља озидана циглом и са кровом од црепа или валовитог лима. Изнутра се зидови пуне изолацијом и облажу гипсаним панелима. Овде ћу у опису градње овдашњих кућа стати, а могао бих да терам до јутра. Откуд то? Па, у Бризбејну сам пет и по година радио као програмер у фирми која се бави софтвером за пројектовање породичних кућа. На столу, десно од компјутера, стајао ми је дебели приручник под називом „Аустралијски стандард за градњу резиденцијалних објеката“. Многе делове из њега знао сам у по ноћи.
Аустралијанци воле аутомобиле и спремни су да се у њима возе сатима, било да иду на посао или на одмор. Путеви су нови или су врло добро одржавани па кола глатко клизе по њима, а означеност је практично стопостотна – где год је имало смисла ставити неку таблу или знак, они тамо и стоје. Пошто се овде све даје на безбедност, брзина на аутопуту је свега 110 км/х. Скоро сва возила опремљена су аутоматским мењачем. На путевима доминирају познати произвођачи: „Тојота“, „Мицубиши“, „Кија“, „Форд“ и „Холден“ (аустралијска варијанта „Џенерал моторса“). Они са мало бољим примањима воле да свој статус истакну куповином европских, најчешће немачких кола.
Да ли због високих пореза, монопола увозника, волана на десној страни или нећег четвртог, тек, возила су овде осетно скупља него у другим земљама. Уврежено је мишљење да се куповина потпуно нових кола не исплати јер брзо губе на вредности. Боље је купити она која је провобитно користила влада или нека компанија, јер се зна да су била прописно одржавана. Са женом се шалим да најважнији део у аустралијском аутомобилу није мотор него клима-уређај. Да сте овде, све би вам одмах било јасно. Ући у паркиран ауто усред лета слично је као ући у рерну. Чак и седишта пеку. После низа несрећних случајева, уведен је пропис да се деца ни на тренутак не смеју оставити сама у колима, без обзира на околности и спољну температуру.
Кад сам тек стигао у Аустралију, 2003. године, аутомобили „Форда“, „Мицубишија“ и „Холдена“ су се још локално производили. Од тада су ове фабрике затворене а радници отпуштени, уз владину асистенцију да се преквалификују и уклопе у друге гране привреде. Економска реалност је да се у Аустралији због високе цене радне снаге производња било какве индустријске робе тешко исплати. Послови се шаљу у јефтиније земље, највише оне у Азији, а са радним местима Аустралија губи и инжењерска знања и способност да се технологијом такмичи на светским тржиштима. О овом проблему се у медијима редовно дискутује, али нико се још није појавио с неким решењем.
КАО У ЛЕСКОВЦУ
И ми Балканци признајемо – у Аустралији се добро једе! Почетак приче је роштиљ, “барбикју“, или по аустралијски „барби“. Скоро сви иза куће имају роштиљ на гас или ћумур па викендом аустралијска предграђа миришу као Лесковац. Уз печење се подразумева и добро охлађено пиво. Следеће по популарности је фисх’н’цхипс, пржена риба са помфритом, што ми је у почетку деловало сувише масно да се једе само тако, без хлеба, но човек се навикне. Ту су и традиционалне пите са месом. Па онда нешто врло аустралијски, „веџемајт”, производ од квасца који се маже на хлеб (али танко). Кад га пробате први пут, испљунете залогај и узвикнете „фуј!“. А после га заволите. У нашем фрижидеру увек држимо теглицу “веџемајта”. Изгледа као чоколада за мазање, рецимо као еурокрем, и зато се људи забуне. Није уопште сладак, него изразито слан и кисео.
Живети у земљи као Аустралија значи бити окружен свим могућим културама које постоје на Земљином шару. А реч мултикултурално мене најпре асоцира на храну (њам!) Нема кухиње коју овде не можете да испробате, док истовремено можете бити сигурни да је храна спремљена по свим хигијенским прописима. Најпре сам поклекнуо пред кинеским ђаконијама. Пиринач и нудле, пржене ролнице, поврће кувано на пари, па онда, пазите, пилетина у меду. Ко би нормалан мешао пилетину и мед, мислио сам? Кад пробате, схватите да се и те како слажу. Следе јапанске удон и мисо супе, суши, разне рибе и меса маринирана у сосу од соје… А кад то исцрпите прелазите на још егзотичније кухиње.
Лакса супа, рецимо, малезијски је специјалитет. Основу чине кокосово млеко, црвени кари, коријандер и паприка. У то иду комадићи меса, рибе или шкампи, као и резанци. Кад наручите лаксу, обавезно припремите и марамице, да можете да обришете сузе и издувате нос. Прва кашика је најљућа. После иде лакше. Сутрадан можете да свратите код Вијетнамаца. Отворите мени и ту нађете Бáнх Ми, Цà Пхê и све такве називе, па вам дође свеједно шта наручујете јер ионако немате појма шта је.
КУЛИНАРСКИ БАЗАР
И ресторана брзе хране има на свакој раскрсници, а клијентеле никад не фали. За добру пицу на правој ватри треба платити мало више, као и за шкампе, шкољке, крабе и јастоге. Ипак, све је то доступно свакоме, сем ако му религија не брани. И на то треба обратити пажњу кад седате са групом људи у ресторан. Неко не једе свињетину, неко недопечено месо, или пак плодове мора ако су бескичмењаци. Срећом, ја могу да једем све. Једино још нисам апсолвирао пржене пилеће ногице код браће Кинеза. Шта је са нашом сармом, пребранцем и ћевапима? Неке јефтине ћевапе имате у самопослузи, а остало можете и сами да скувате, зар не? Овде има пуно нашег света па самим тим и наше хране. То је још један разлог да се у Аустралији не осећате као у туђини.
Сећам се кад сам у Перту наручио моју прву тајландску Том Yум супу. Пробам и загрцнем се. Сто му громова, то ем љуто, ем кисело, ем горко. Кажем жени, овде нешто не може да буде у реду. Нешто су погрешили ови Тајланђани, мора да су при кувању додали и мало детерџента за судове. Промешам кашиком да видим да ли ће бити балончића. Моја супруга, рођена и одрасла у Аустралији, узме ми кашику и сркне мало. Не, каже, такав је Том Yум. Избацим листиће коријандера и некако завршим супу. А данас, ево, волим и Том Yум и коријандер, који је добар за крвоток. Ђумбир, турмерик (куркума), цимет, све волим. Видите, нису глупи ти народи у Азији. Сви њихови зачини имају лековита својства, а поврће се уз то кува или пржи само до пола, да се корисни састојци не би уништили топлотом.
