Pročitaj mi članakPočetkom 2028. godine, ako svet bude čitav do tada, biće tačno 80 godina od kako je takozvanim „Maršalovim planom" vlada SAD trajno zarobila zemlje zapadne Evrope, a kasnije, nakon pada Berlinskog zida i čitav evropski kontinent.
Какво ново заробљавање припрема ова империја у паду, шта се стварно говорило на Самиту земаља Западног Балкана у Црној Гори (Котор) 16. маја 2024. године и са каквом „мисијом“ је тим догађајем дириговао амерички дипломата Џејмс О’ Брајен.
Већ четврти пут од почетка ове 2024. године, амерички дипломата Џејмс О’ Брајен, помоћник државног секретара САД за Европу и Евроазију, долази у мисију подвођења земаља Западног Балкана у некакав „економски савез“ о чему је већ на страницама овог магазина било речи.
Овом приликом, одржан је у Црној Гори (Котор), 16. маја ове године, Самит председника влада и држава Западног Балкана под називом „Један регион, заједничка визија“, уз присуство надлежног комесара за проширење Европске уније. Наводно је циљ скупа био разматрања такозваног Плана раста ЕУ за Западни Балкан, који укључује шест милијарди евра бесповратне помоћи и кредита „за убрзање социо-економског приближавања Европској унији“.
Али, суштина свега реченог, имала је други садржај: влада САД има сасвим друге планове са Србијом и другим земљама такозваног Западног Балкана. Циљ је горе поменути „економски савез“, заправо, (у слободном преводу ове фразе) у питању је стварање војно индустријског региона, тачније речено, највећег европског „хангара“ у коме ће бити смештена сва логистика англо-америчког војног савеза, а који ће чинити државе Србија, Северна Македонија, Албанија и БиХ у околностима могућег проширеног европског али и евентуалног светског рата.
Место одржавања овог састанка (Црна Гора, Котор) које је на жељу владе САД изабрано, показује да влада Џозефа Бајдена још једном хоће да „гурне прст у око“ Европској унији, и покаже јој ко је и даље стварни газда на Старом континенту.
Реч је о томе да је Црна Гора више пута у последњих пар година поменута као „најизгледнији“ кандидат за улазак у Европску унију, тим пре што се све до сада држала такозваног Берлинског процеса и што никакве „регионалне интеграције“ које би угрозиле тај процес нису разматране, осим повремених гласова Вучићевих „портпарола“ у Подгорици, који папагајски преносе сваку његову „мудрост“, па и ону о некаквом Отвореном Балкану и сличне великоалбанске подвале.
Пут Црне Горе у Европску унију, ма колико био често трагикомичан као „Дуго путовање у Јевропу“ из чувене комедије о Краљу Николи, већ је „нацртан“ и он подразумева пре свега рад правосуђа и чишћење криминалних наслага претходног режима, а паралелно са тим и реформу читавог друштва. Нико није обећао Црној Гори да ће Европска унија до тада опстати као заједница у садашњој форми, нити да ће на евентуално срећном крају тог пута ући у рајски врт.
Али, ни Црна Гора ни Србија, ни друге земље такозваног Западног Балкана, немају „План Б“, осим савеза са високо ризичним играма са Кином и њеним трансконтиненталним играма. Руска федерација ће, извесно је, обавити свој пројектовани циљ, тектонску промену глобалне слике света, а деценије пред нама ће показати ко ће се наћи са ким у новом, мултиполарном свету.
Једно је сигурно, америчка подвала са „економским савезом“ земаља на овом делу Балкана, значи само једно: УС армија и НАТО пакт желе те земље као „сервисне станице“ на путу према суманутој идеји општег рата са Русијом.
На овај начин треба и тумачити Самит у Котору од 16. маја 2024. године, на коме је био присутан и комесар за проширење Европске уније, Оливер Вархељи, који је пред Бајденовим „поклисаром“, Џејмсом О’Брајеном, изгледао као послушни ђак.
Ево какво је наређење О’Брајен издао овом приликом председницима влада и држава такозваног Западног Балкана: „Не затварајте границе, само контролишите шта пролази. Урадите сами свој посао, не питајте другога да нешто уради први, како бисте га ви урадили!“
Ова изјава О’Брајена, и оно што проистиче из ње, потпуно је идентична захтевима које је Слободан Милошевић добио од стране владе САД у дворцу Рамбује код Париза, 6. фебруара 1999. године, а који су предвиђали да Србија отвори и границе и путеве за несметан пролаз и стационирање америчких трупа и трупа НАТО пакта, изградње својих војних база, и које не би биле одговорне цивилним властима већ само својим војним судовима.
Милошевић је одбио такав предлог, а последице су убрзо стигле: Србија и Црна Гора су бомбардоване.
Данас Александар Вучић тврди да Србија неће ратовати, а наоружава Војску Србије као да хоће. И, ако је некоме промакло: комплетно наоружање и опрема које користи ВС, усклађују се са стандардима НАТО пакта. Судећи према ономе шта влада Џозефа Бајдена жели, било би за такву Америку идеално да читав Западни Балкан стане у један фронт против Русије, да народ тог региона гине као што гине народ Украјине за интересе нацификованог режима у Кијеву под командом НАТО и САД.
Смисао ове „милозвучне симфоније“ коју невешто изводи америчка дипломатија на Балкану, води ка томе.
Након четири доласка О’Брајена на Балкан у само пет месеци, и два његова сусрета са Александром Вучићем, постаје јасно због чега је овај „немили гласник“ 25. јануара 2024., у немачкој филијали „Маршаловог фонда“, говорећи о„приоритетима САД у региону“ почео да хвали Александра Вучића, и нагласио како „приход у Србији наставља да расте, раст економије у Србији је све већи, инвестиције иду у Србију“, те да је „за изградњу стабилности потребно време“. А, онда, уостатку ове скандалозне дискусије и похвала српском диктатуру, О’Брајен „провлачи“ и реченицу коју треба разумети као „није сад време“ (за одлазак Вучићевог режима који им тако верно служи).
На дан 31. марта 1948. године, Конгрес САД усвојио је такозвани „Маршалов план“. Тим планом, названим по његовом творцу, америчком државном секретару Џорџу Маршалу (Георге Марсхалл) додељена је помоћ од 15 милијарди ондашњих долара европским земљама за обнову после Другог светског рата. Тим новцем је влада САД купила скоро цео један век диктата од кога Европа не може да се ослободи. Изграђене су највеће америчке војне базе попут „Рамштајна“ (недавно проширена) у Немачкој и многих других у свим деловима европског континента.
Америчко дављење Европе, није се на томе завршило, јер је свака влада САД до данашњих дана дословно имала „задњу реч“ кад су у питању војно-политичке или економске одлуке европских држава. Последњи велики ударац, уочи рата у Украјини, Европи је задала влада Барака Обаме у којој је Џозеф Бајден био потпредседник.
Наиме, Бајден је у том својству, у директној сарадњи са ЦИА, дискредитовао „посао века“ Немачке и Русије, око изградње гасног коридора познатог као „Северни ток“ који је могао трајно да реши европску енергетску кризу. Али, то би удаљило САД од суперконтроле коју спроводе над сваком европском владом, што је отишло толико далеко да је и бивша немачка канцеларка Ангела Меркел била на мерама ЦИА (о чему ће више бити у њеним мемоарима који из штаме излазе у новембру ове године).
Да је диктат САД над Европом и европским државама постао неподношљив, говори и један скорашњи догађај….
Наиме, официр шпанског Националног обавештајног центра и шеф јединице која се бавила Русијом, ухапшен је 5. марта ове 2024. године, са чврстим доказима да је заврбован од стране америчке ЦИА. Са њим је ухапшен још један агент из истог центра.
Доказано је да су преносили поверљиве информације Американцима, један од ухапшених био је врхунски аналитичар са великим искуством у обавештајним делатностима. Он је и водио тим који је био задужен за информације о Русији.
Све ово не би била вест ако се узме у обзир на вишедеценијску сарадњу шпанске и америчке обавештајне службе. Али, ЦИА је тражила „паралелне канале“ да сазна шта заиста Шпанија преговара са Русијом, и ко се све налази у руској заједници у Шпанији која данас има око 100 хиљада људи, махом досељених након почетка рата у Украјини.
Ради се углавном о најшколованијим кадровима, за које је ЦИА, мимо знања шпанских колега, „претпоставила“ да могу бити „ризични за безбедност Европе“.
Шпанске власти одмах су протерале из земље три агента ЦИА који су се налазили у америчкој дипломатској мисији у Мадриду и били укључени у посао врбовања шпанских агената.
Са таквом Америком, која ради супротно интересима својих савезника, не постоји могућност да се оствари поверљив однос. И то морају да науче и сви балкански полуинтелигенти који се налазе на челу својих држава.
Овако честа „гостовања“ Бајденовог дипломате О’Брајена на Балкан, његово „подржавање“ Александра Вучића (који је још давно процењен као захвална и корисна будала), његова спрдња са европским комесаром Вархељијем, његово подстицање да се земље бивше Југославије (Србија, БиХ Црна Гора и С. Македонија) „окупе око Албаније“ као полигон за логистику у замишљеном рату против Русије, дрскост је која превазилази све границе.
Поменути Самит у Црној Гори под именом „Један регион заједничка визија“, заправо је позив на регрутацију. Да се радно и војно способни грађани набројаних државица построје испред америчке базе и пријаве за прву линију фронта коју би САД да отворе далеко од своје куће.
И док се америчка војна и цивилна дипломатија баве врбовањем балканских племена на нова изгинућа, један догађај је свакако развеселио многе који су пратили овај „часни скуп“.
Наиме, у Котору на „Самиту“, био је и премијер самопроглашеног Косова, Аљбин Курти, који је имао само једну жељу и јавно је саопштио:
„Тражим од Србије да преда Милана Радоичића Косову, али и његову паравојну групу која је убила нашег наредника Африма Буњакуа у септембру прошле године!“.
Али, с обзиром на „углед“ који српски диктатор Александар Вучић има код америчке дипломатије, нема никакве могућности да се то деси. Заправо, велика је вероватноћа да ће га изручити влади САД, где ће одељење за борбу против наркотика, ДЕА, рећи шта има на ту тему.
