Шокантан интервју Ишченка: Много већи рат од Украјине је у питању – Ово се дешава

21:46 17.07.2023.

Покушаји брзог и ефикасног решавања проблема путем војне акције доводе све у опасност, укључујући оне који на тај начин почињу решавати своје проблеме, сматра политолог Ростислав Ишченко. О томе је он говорио у интервјуу за издање Украјина.ру.

– Ростиславе, неуспешан за Зеленског и веома успешан за Американце – тако ви оцењујете самит НАТО-а који се одржао ове недеље. Предлажем да почнемо са резултатима овог догађаја. Што се тиче Украјине и Зеленског, све је јасно, али што се тиче успеха за САД – у шта се, по вашем мишљењу, тај успех може претворити, ако се наравно, нешто даље дешава у вези с тим?

– Већ се дешава. Американци су већ успели да консолидују све своје савезнике, не само у НАТО-у, већ све своје савезнике, и успели су да их консолидују у један или два своја рата.

Сада немају европску кризу и пацифичку кризу, имају једну глобалну кризу, коју су успели да уведу у једну активну блоковску конфронтацију. Штавише, њихов блок је много шири од НАТО-а. Укључује азијске земље, укључујући Јапан и Јужну Кореју, а ту је укључена и Аустралија и Нови Зеланд и тако даље.

То је заправо, њихов успех, јер су пре тога увек имали нерешив проблем. Требало је да концентришу своје снаге против Кине, али нису могли да напусте свој западни фронт, јер се овде нису могли договорити са Русијом под сопственим условима, и резултат је био лош.

Да су чекали катастрофу Украјине, онда би, у овом случају, после тога било бесмислено уопште започети борбу са Кином, јер не би сви њихови савезници подржали другу авантуру са Тајваном после катастрофе Украјине.

Ово је рат на два фронта, који су заправо спојили у један. Они и даље имају рат на два фронта – и у Европи и у азијско-пацифичком региону, али их спајају у један, укључују НАТО у супротстављање Кини, јер су се пре тога земље НАТО-а оградиле од овога. НАТО је рекао- ово су ваши пацифички проблеми, ми овде имамо своје европске проблеме, ми се боримо овде са Русима по вашем наређењу, па нас склоните од Кине. Сада постоји шанса, и то добра шанса.

Пошто не могу ништа друго да ураде, Европљани неће слати трупе против Кине. Против Кине ће бити уведене санкције које ће Кину одсећи од европских тржишта. Тако ће му створити критичну ситуацију, јер кинеска економија је далеко од тога да је сада добро.

Он и даље остаје највећа светска економија, али није успео да се врати на пут раста, већ пролази кроз стагнацију након кризе изазване пандемијом ЦОВИД-19. Они имају озбиљне демографске проблеме – јер у Кини, након вишедеценијског непрекидног раста, чак бих рекао стогодишњег раста становништва – сада се јавља пад.

То значи да се суочавају и с проблемима обезбеђивања пензионера. Они су тек успели да се попну на релативно нормалну пензиону сигурност, а сада ће се наћи у истој ситуацији у којој су се нашле све европске земље, укључујући и Русију, када је потребно спровести пензиону реформу, односно практично одустати од редовног пензионог обезбеђења.

Притом, понављам, у Европи се то догодило након готово сто година нормалног пензионог обезбеђења, а Кина је тек сада достигла тај ниво. У суштини, њихови демографски проблеми су озбиљни – број бракова се смањује, број рађања се нагло смањује. Другим речима, ово је дугорочан демографски проблем, не за годину или две, већ веома озбиљан и дуготрајан. То им спречава да више користе јефтину радну снагу за економски раст.

Раније је Кина увек имала велики број слободне радне снаге, постојао је релативни проблем незапослености, али са јефтином радном снагом све је било у реду. Међутим, сада су у великој мери исцрпљене могућности кинеских села као извора јефтине радне снаге, јер је велики део људи већ прешао у градове и дошло је до примарне урбанизације. Исцрпљен је и екстензивни демографски раст, а почиње пад.

Сви ови фактори се преплићу и стварају врло неугодну ситуацију за кинеску економију – не катастрофалну, али неугодну.

Ако претпоставимо да ће Европа увести санкције против Кине, одсећи Кину од европског тржишта, тада би ситуација могла постати катастрофална, јер се Кина деценијама оријентисала на два тржишта – америчко и европско. То су били високо солвентна огромна тржишта са укупно милијардама или чак више становника, која су заправо, обезбеђивала раст кинеске економије.

Кина је покренула програм преусмеравања на домаће тржиште и азијска тржишта, већ дуго времена, али тај програм се одвија споро. Азија се врло споро обогаћује и не може одмах заменити европска и америчка тржишта по куповној моћи.

Такође, Кина има програм „Један појас, један пут“ који је у многоме настао као замена америчког тржишта европским. Кинезима је било јасно да је конфронтација са Сједињеним Америчким Државама могућа, па су покушали извести сличан трик као и Русија. Међутим, Русија није имала тако масовно усмерење ка америчком тржишту, већ је покушавала политички преусмерити Европу на себе путем тесних економских веза.

Кина је имала мање амбициозне планове. Једноставно су покушали минимизирати губитке од могуће конфронтације са Сједињеним Америчким Државама преношењем центра економских веза према Европи. Идеја је у основи била сјајна – заштићене континенталне комуникације које омогућавају неограничен развој трговине са Европом.

Осим тога, због тих комуникација требале би се развијати транзитне земље, јер се преко њих одвијају токови робе. Јасно је да се трговина одвија преко њих, постају њени учесници, започиње економски раст, повећава се друштвено богатство, повећава се број потрошача – и с временом они такође постају купци кинеских производа.

На тај начин се решава проблем напуштања америчког тржишта или затварања америчког тржишта. Међутим, ако истовремено са америчким тржиштем буде затворено и европско тржиште, тада цела ова прича о плану „Један појас, један пут“ пада у воду, јер – шта онда превозити преко Русије, Казахстана, Ирана, Турске, куда превозити ако Европа неће то куповати, ако Европа неће ништа продавати?

Онда све то пропада. Русија ће куповати од Кине и продавати, али у Русији има 150 милиона становника, чак и са новим територијама. Чак и ако Русија анектира целу Украјину, вероватно неће имати више од 160-165 милиона становника, јер ће већина ипак побећи у Европску унију… Русија једноставно није у стању да замени западно тржиште од милијарду људи по обиму.

Азија, понављам, и даље расте споро по куповној моћи и такође неће моћи деценијама да замени та тржишта.

Како живети током тих деценија? Ако нико ништа не купује, то значи да се производња смањује. Смањује се производња, смањују се приходи, смањује се потрошња. Ако руска економија може опстати у аутархији, кинеска економија је изграђена на начин да не може опстати у аутархији, потребна су јој тржишта, велика и богата тржишта.

У том смислу, Американци могу ставити Кину у врло тешку ситуацију. Наравно, нажалост, најједноставнији и најубедљивији излаз лежи на путу војне конфронтације. Другим речима, као што победа Русије у Украјини омогућава да преобликује Европу у своју корист, тако и победа Кине на Тајвану омогућава Кини да нанесе Сједињеним Америчким Државама други осетљив пораз на глобалном нивоу, и снажно обузда жељу њихових савезника да се играју сложених економских игара.

Та два потенцијална војна пораза, могу онеспособити Сједињене Америчке Државе као глобалног војно-политичког играча и променити ситуацију у корист Русије и Кине. Међутим, ако смо већ довољно близу коначне победе у Украјини, онда се рат на Тајвану спрема. Управо сада постаје очигледно, да се опасност од склизнућа у војну кризу у азијско-пацифичком региону нагло повећала, јер постоји објективан интерес за решавање оружаним путем, укључујући Кину.

Ако су раније само Сједињене Америчке Државе биле заинтересоване за изазивање ове војне кризе, а Кини је одуговлачење било релативно повољно, сада је питање – да ли је Кини потребно да даље одуговлачи и чека да је економски ударе – или је повољно да брзо заврши рат.

То је такође огроман ризик, јер брза офанзива није увек успешна, имамо сопствено искуство, како успешно, тако и неуспешно. Кина не може гарантовати брзу победу над Тајваном. Може се десити, али и не мора. Одуговлачење војних дејстава даје Западу могућност, да пуном паром покрене механизам санкција и сачека док не сломи Кинезе.

Ситуација за Кину је лошија него за Русију, али да ли ће их механизам санкција притиснути или не, то је велика тајна. Другим речима, овде постоји огроман број непознаница, готово улазимо у епоху војно-политичких авантура, и нажалост, у овом случају не видим другу ефикасну опцију за решавање проблема ни са једне ни са друге стране.

Војно решење увек је авантура, јер рат се не може унапред потпуно предвидети као политика, рат је увек област непознатог и случајности. Стога се повећава опасност за цео свет, за целу планету.

Због тога је победа Сједињених Америчких Држава у Вилњусу на НАТО самиту над сопственим партнерима… Јер то је победа не над нама нити чак над Кином – то је победа над сопственим партнерима, која привремено побољшава положај Сједињених Америчких Држава на глобалном нивоу, привремено јача њихову позицију, али на крају удара на све нас, укључујући и Американце, јер претња је заједничка, живимо на истој планети.