Прочитај ми чланак
(Адванце)
Година 2013. још није ни завршила, а руска војска је управо окончала другу велику масовну војну вежбу, највећу још од времена СССР-а (ако ћемо рачунати ону поморску у марту, онда би била већ трећа по реду).
Ови маневри се могу сматрати као рутинске војне вежбе које проводе све војске света, међутим начин на који оне започињу и како их се води говори нешто сасвим друго, а то је да се Русија буди и жели да цео свет то има на уму.
То је до посебног изражаја дошло у марту ове године када је руски председник Владимир Путин на повратку са службеног пута из авиона и усред ноћи заповедио велике поморске вежбе у Црном мору. Одржавање ових маневара је задобило велики публицитет у јавности, а у средишту НАТО савеза су остали увређени ‘јер их се према договору двеју страна није благовремено обавестило’.
Нема сумње како су ови потези све само не хир руског председника, а масовност ових изненадних маневара, који су одржани између две заједничке војне вежбе са Кином, још више брину све оне којима је најдражи период Руске Федерације био онај за време владавине Бориса Јељцина.
У раним јутарњим сатима 13. јула је започела изненадна војна вежба коју је, након што је дан раније одржао састанак са министром одбране генералом Сергејом Шојгуим, лично заповедио руски председник Владимир Путин. Заповест се односила на борбене јединице распоређене на истоку земље, а као што смо навели то су биле највеће војне вежбе у пост-совјетској ери.
Према речима руског министра одбране: „13. јула у један сат ноћу, командант ‘Источне војне области’, адмирал Константин Сиденко, отворио је тајни документ Врховне команде у којем су стајале упутства за његове снаге“. Министарство одбране је касније известило како је Сиденков задатак био ‘мобилисати преко 80.000 војника са преко 1000 тенкова и оклопних возила, 130 борбених авиона и хеликоптера и 70 ратних бродова руске ратне морнарице’.
Само три дана након што су започеле вежбе, 16. јула, званични извори министарства одбране наводе „како је у маневрима учествовало 160.000 војника“. Истога дана је новинарима осигурано посматрачки место на Сахалину с којега ће да прате долазак председника Путина који је тог дана лично, у друштву генерала Шојгуа и команданта Врховне команде, генерала Валерија Герасимова, пратио извршење своје заповести од пре три дана.
Војне вежбе су обухватиле све оружане формације ‘Источне војне области’, као и део јединица које припадају ‘Средишњој војној области’ којом заповеда Николај Васиљевич Богдановски, а министарство одбране је на својој службеној страници 16. јули издало слиједеће саопштење:
‘Коначни број јединица које су учествовале у контроли оперативне борбене спремности је преко 160.000 војника’.
Током војних вежби су новинари следили и редовно извештавали о ономе што се дешава на терену, држећи се при том информација које им је давало министарство одбране. Сврха ових маневара је била ‘координирати армије, дивизије и све борбене компоненте Источне војне области са циљем да се оне доведу у стање пуне борбене приправности’. 13. јулу су у рапорту генерала Герасимова министру одбране генералу Шојгу наведене све компоненте оружаних снага, о каквој је техници и оружју реч и која је сврха војних вежби.
Међутим, о каквом год оружју говорили и каква год био задатак ових маневара, чињеница је да Владимир Путин жели функционалну и координирану војску и то не само у одбрамбеном смислу. Присуство моторизованих бригада и десантних трупа, које су се увежбавале за ‘окупацију непријатељског територија’, наводи на размишљање како би се руска војна доктрина могла дјелимично изменити.
Додајмо и да су 17. јули руски борбени авиони успешно спровели четири симулирана борбена лета дуж руских граница. Министарство одбране је саопштило да су зоне које су покривене биле ‘простор унутар Јапанског и Окхотског мора, међународне воде у Пацифику на северу јапанског архипелага’. Како би тестирали противваздушну одбрану 3. Армије Источне војне области, те ону одбрамбеног команде Сахалина и Јапанског мора, подигнута су 3 бомбардера Ту-95МС који су „успешно извршили свој задатак“.
Војни аналитичари тврде како су ове вежбе биле за очекивати јер се то видело из њихове масовности, припреме за логистичку подршку и транспортима (пре свега железницом) на великим удаљеностима, као и због обустава дозвола за годишњи одмор војном особљу и тестова мобилности. Све ово указује како је унапред проведено стратешко планирање до у најситније детаље.
Важно је нагласити улогу медија и како су коришћени. Иако је њихова присутност на овим вежбама била условљена незнатним ограничењима министарства одбране, сви они који су очекивали да виде спремност руске војске на највишем нивоу видели су оно што су прижељкивали.
Ове беспрекорне војне вежбе се могу да посматрају у контексту ‘Беле књиге руске одбране’ коју је руско министарство одбране издало 2012., међутим, ако узмемо у обзир горе наведено, као и изузетно блиску сарадњу руских и кинеских оружаних снага, имајући у виду јединице, технику и људство, као и начин на који руски председник издаје заповести такорећи у ’11:55′, може се са сигурношћу тврдити како је овај део света Москви од посебне важности, те да ништа неће препустити случају и држећи се искључиво одбрамбене војне доктрине.
Сергеј Шојгу – Генерал који је у осам месеци подигао борбену спремност руских оружаних снага
Како би био посве сигуран у борбену спремност у сваком делу земље и у сваком тренутку, руски председник Владимир Путин је крајем прошле године проценио како му на месту министра одбране треба човек као што је генерал Сергеј Шојгу. Зато је у новембру 2012. с места министра за ванредне ситуације преузео ресор министарства одбране.
Одлука да замијени Анатолија Серђукова код председника Путина је постала коначна након што се утврдила неефикасност појединих делова оружаних снага, неефикасност за време терористичких напада у Татарстану и Дагестану 2012., лоша професионалност неких од високих званичника, као и због чињеница да је реформа оружаних снага бившег министра била предметом сталних сукоба у Думи, али и унутар саме владајуће странке јер се није довољно пажње посветило модернизацији и информатичком усавршавању оружаних снага.
Информатичка компонента унутар оружаних снага је као део од посебног приоритета наглашавана још од 2008., али се до 2012. дошло само до теоретског дијела. тј није се учинило ништа више од објаве ‘концептуалног приступа руских оружаних снага информатичком простору. Кап која је прелила чашу је био случај корупције у фирми за пружање услуга војсци. Клупко се одмотавало равно до бившег министра одбране Серђукова. Не чекајући резултате истраге Путин је за једно од најважнијих министарстава одабрао човека за којег је био убеђен да ће бити на висини поверених му задатака.
Сергеј Шојгу је рођен у Чадану (аутономна република Тува) 1955. и од оца припадника туванске мањине и мајке Рускиње је наследио евроазијски менталитет и културу. За време СССР-а је вршио разне функције у инфраструктурном сектору, а истовремено је служио Црвеној армији у којој је дошао до високог чина генерала армије. Након распада СССР-а су му његово искуство у логистици и организационе способности омогућили да увек буде у близини политичког врха новостворене Руске Федерације.
Због тога је добио место министра за ванредне ситуације на којем је остао 21 годину, све до преузимања министарства одбране. У руском је народу познат као гувернер Московске области из редова Јединствене Русије и омиљен (што је многима на западу непојмљиво) ‘јер има чврсту руку – добро дозирану и никад претерану’, као и због способности да добро влада најтежим ситуацијама.
Руски медији 14. студеног 2012. наводе како су с генералом Шојјгуом у министарство дошли и генерал-пуковник Валериј Герасимов, тада командант ‘Средишње војне области’, а који је преузео место команданта Врховне команде, те генерал Аркадиј Бачини, који је с места команданта ‘Западне војне области’ преузео функцију заменика министра одбране и генерал-пуковник Олег Остапенко, који је остао на дужности ратног ваздухопловства и свемирске одбране.
Ове промене нису побудиле велики интерес на западу, али су са задовољством примљене у Русији и земљама чланицама групе БРИКС. Међу првима који му је честитао био је челник руских комуниста, Геннадиј Зјуганов, који је за време владавине Димитрија Медведева у Думи био жестоки критичар смењеног министра Анатолија Серђукова.
Одмах по преузимању дужности министра одбране Шојгу је заређао низ дипломатских сусрета од стратешког значаја. 21. 12. 2012. се за време посете Владимира Путина Пекингу генерал Сергеј Шојгу сусрео са садашњим првим човеком кинеских оружаних снага, Ксу Килиангом. Шојгу и Ксу Килианг су се сложили како осим обавеза из ‘Шангајске групе’ Русија и Кина имају низ додатних заједничких интереса, те како између те двије земље влада узајамно поверење.
Након посете Кини је у Москву 14. 12. 2012. допутовала бразилска висока војна делегација и тада су Сергеиј Шојгу и бразилски министар одбране, Шелко Аморим, потписали уговор о војној сарадњи према којем Бразил у Руској Федерацији види најбољег партнера за куповину оружја и размену војне технологије. Договор о сарадњи између Русије и Бразила је формално потврдила и руска влада. Наиме, почетком фебруара је заменик руског премијера Димитриј Рогозин службено најавио ‘почетак дугорочне војне сарадње између Москве и Бразилије’.
30. јануара 2013. Шојгу лети у Астану, главни град Казахстана, како би се сусрео с председником Нурсултаном Назарбајевом, а циљ посете је јачање партнерства у оквиру ‘Организације о колективној безбедности-ОДКБ’, царинске уније између Русије, Белорусије и Казахстана и ‘Шангајске групе’. Разговарало се ио наслеђу у војном сектору из времена Совјетског Савеза.
Назарбајев је тада био јасан и изјавио ‘како је Русија била и бити ће један од најважнијих савезника Казахстана’ и позвао министре одбране двеју земаља да појачају сарадњу унутар ОДКБ, а посебно у сектору војне технологије. Шојгу је тада најавио пројекат којему је циљ стварање зоне заједничке противваздушне одбране Русије и Казахстана, а којега ће усавршити у слиједећих седам година. Тог дана су су званичници Руске Федерације и Казахстана потписали више од 60 докумената о војној и војно-технолошкој сарадњи, преноси Казифнорм.
Јачање партнерства са земљама БРИКС-а, сарадња са земљама ‘Шангајске групе’ с којима се Русија заједно супротставља терористичкој пријетњи на Кавказу и на својим јужним границама, модернизација и јачање борбене готовости према најсавременијим критеријумима унапређења ратне морнарице и свих осталих компоненти оружаних снага, као и спровођење у дело (не само теоретски) заштите информатичког простора и на крају изненадне војне вежбе које укључују на стотине хиљада војника и сву расположиву технику ратну, бројни су показатељи промена у оружаним снагама Руске Федерације и нема сумње како је одабир Сергеја Схоигуа био пун погодак и како се с његовим именовањем прекинуло са дугогодишњом праксом која је руској војсци стварала низ потешкоћа.
