Прочитај ми чланак
(Руски дом)
Мемоари Софије Буксгевден, дворске даме руске царице Александре Фјодоровне, први пут су објављени 1928. године у Великој Британији. У Русији су издати 85. година касније.
Јул 1912. године, царска породица иде у вожњу царском јахтом „Штандарт“. До трагедије Првог светског рата, орицања од престола и погибије царске породице остало је неколико година. На палуби – безбрижне игре, вожња ролшуама и, наравно, плес.
Међу присутнима је Софија Буксгевден. Касније ће у емиграцији ову шетњу јахтом Софија Карловна описати у својим мемоарима „Живот и трагедија Александре Фјодоровне, руске царице“. Ова сећања су прву пут објављена 1928. године у Великој Британији, у Русији су издата тек 85. година касније.
Аутор-приређивач књиге „Живот и трагедија Александре Фјодоровне, руске царице“ Кирил Протопопов каже: „Почевши од 1913. године, она је живела у Александровском дворцу, у делу за децу на првом спрату и то је био знак изузетног поверења. Јер, она је била лична дворска дама царице. У својим сећањима наводи много детаља о раном животу принцезе Алекс, који су мало познати.“
Шарм, поштење, савесност, немачка педантерија и заједнички коренови с царицом учинили су да Александра Фјодоровна стекне наклоност према бароници и од двеста дворских дама Софија Буксгевден је постала једна од најближих. Представница казањског рода Осокин по мајчинској линији, а по оцу потомак угледног немачког рода крсташа и оснивача венценосне породице из Риге. 1902. године Софију је запазила мајка цара Марија Фјодоровна и препоручила ју је снахи. Неколико година живота крунисане породице бароница Буксгевден је видела сваког дана – до самог трагичног расплета.
«Главно је што их није напустила после револуције, зато што је много људи, као што знамо, отишло из Александровског дворца кад је царска породица била у заточеништву. Није могла одмах да крене с њима у Тобољск, јер је била оперисана. Али, придружила се царској породици у децембру 1917. године, била је с њима у Тобољску, дошла је до Јекатеринбурга. У кућу Ипатјева је нису пустили,» – каже аутор-приређивач књиге «Живот и трагедија Александре Фјодровне, руске царице» Татјана Монакова.
«Царица је имала врло сложен карактер и доминантна црта у њему је била безгранична љубав према супругу и деци. Њен разум је увек био потчињен срцу,» – пише Софија Буксгевден у сећањима. Дворска дама говори о учествовању царице у оснивању Црвеног крста, домова за бригу о људима, школа, о свом случајном познанству с Лењином. Сећа се првих дана после стрељања царске породице, кад су убијени чак и царски пси. Татјана Монакова прецизира: «Сви су били убијени за време самог погубљења. Само слепи Џон није давао никаквог звука од себе, због тога није стрељан, спасио се. Она га је видела, препознао ју је, њен мирис, и мислио је да су блиски људи поред њега. Али, то више није било тако.»
Софија Карловна је живела 73 године, али њен живот као да се зауставио 1918. године. Нема ниједне њене фотографије у емиграцији, све што јој се догађало ван царског дома бароница Буксгевден је избрисала из биографије.
«Оно што се догодило царској породици у јулу 1918. године – ти трагични догађаји – су јако утицали на њу. Чак и после смрти остала је верна царској породици и због тога се, како су нам причали, много секирала. Мало је комуницирала с људима, није била претерано весела,» – каже Кирил Потапов.
Преко Токија, Хавајских острва, Сан-Франциска, Њујорка и Атлантика Софија Буксгевден је емигрирала у Лондон и постала је незванична дворска дама сестре Александре Фјодоровне – Викторије Милфорд Хејвен. Настанила се у богатом крају, недалеко од Алберт-хола. Водила је Филипа, единбуршког војводу, супруга краљице Елизабете II, тада још ђака, да бира униформу. Бароница је мемоаре водила на енглеском језику пошто је била сигурна да у Совјетском Савезу никад неће бити издати.
„Она је као човек пун љубави, као човек који је био веран царској породици, оставила фактичка сведочанства. Ми никад не дајемо оцену, већ само фактичка сведочанства о подвигу царске породице у заточеништву, извесне фрагменте њеног живота пре револуције, њихове међусобне односе,“ – објашњава историчар Пјотр Монтатули.
Мемоари које је Софија Буксгевден писала 10 година, излазили су у деловима. Први је откривен у Руској Државној библиотеци, други – у Минхену. Трећи је са штамбиљем немачке пољске библиотеке – орлом и свастиком, у Русију је доспео као трофеј. Приређивачи мемоара намеравају да сниме документарни филм о дворској дами која је свој живот посветила последњој руској царици.
Аутор: Александра Зарубина, ИЗВОР: ВЕСТИ.РУ, ПРЕВОД: РУСИЈА.РС
