Прочитај ми чланак
(lragir.am – Игор Мурадиан)
Дешавања на Блиском истоку су потврдила да је утемељена забринутост ЕУ и њенa иницијативе за формирање „појаса сигурности“ у Средоземном мору.
Европа је у дубокој егзистенцијалној одбрании требају јој више или мање разумљиве везе са државама које се налазе у суседним регионима, као и њихова лојалност. Овим проблемима се приступа код „паузе“ у проширењу, економске кризе, смањена трошкова одбране, пада страних политичкој активности, раста контроверзи међу водећим европским земљама, а односи између малих држава понекад доводедо политичких сукоба.
Присталице левог либералног пројекта су за успоравање планова десних конзервативних центара, пре свега у одбрани и безбедности, под претпоставком да покретањем ове политике десничари покушавају да ојачају своје политичке позиције. Ипак, пројекат се реализује, укључујући Источно партнерство.
Сједињене Државе и Европа се слажу по питању пројекта, иако су у почетку Француска и Немачка билес умњичаве око Источног партнерства, а Немачка је била подједнако сумњичава око Средоземног пројекта где нема већих интереса. Сада су, међутим, све утицајне државе континенталне Европе схватиле да могу да постану маргиналне у источној политици, па су сада активније у том правцу од самих иницијатора Источног партнерства.
Помозите рад Србин.инфо! Да и даље останемо независни, српски, православни, анти-глобалистички сајт.
Раније је било јасно да су бивше идеје и концепти ЕУ и САД на основу разматрањаи пројекције политичких процеса најужном Кавказу као „јединственом“ региону осуђенена неуспех. Не постоји нешто такво као политички регион Јужни Кавказ, али интереси евроатлантске заједнице на овим просторима који се односе на одређене геополитичке циљеве утичу и на перцепцију.
Пре десет година било је већ јасно да чим почну интеграције земаља региона у ЕУ и НАТО, системске одлуке засноване наинтерној сарадњиу региону ће се показати немогућим. Азербејџан страхује од интеграције са Европском унијом, јер ће она подржати захтеве за демократију и људска права, што би довело до уклањања владајућег режима. У Грузији односи са ЕУ и НАТО су већ успостављени и ма какво девијантно понашање не треба очекивати од њих, независно од владајућег тима.
У Јерменији је било јасно да ништа више занимљиво и иновативно не треба очекивати; они у влади, изабрани, разумеју да су основни интереси јерменског друштва у интеграцији са НАТО-ом и ЕУ. Дакле, свака земља региона (укључујући и Абхазију) је добила одређену функцију, независно од својих односа са суседима и својих интереса.
Russia’s Premier Dmitry Medvedev (center), Azerbaijani President Ilkham Aliyev (R) and Armenian President Serzh Sargsyan (L) meeting in Kazan (RIA Novosti/Dmitry Astakhov)
Ипак, евроатлантска заједница гледа на Грузију и Јерменију као међусобно повезан, интегрисани блок држава. Ово је прилично рањива тема с обзиром на проблеме Грузије са Русијом и Јерменије са Турском. Више или мање прихватљив начин поједностављења ситуације је грузијско-руска нормализација, која би омогућила стабилизацију региона.
Истовремено, садашњи ставови о новом формату на Јужном Кавказу су далеко од савршенства, пре свега у идејама и плановима. Покушава се да се избегну велики војни сукоби, али велики регионални ратови су испред нас, а могу да узму неочекивани обрт у смислу његових учесника.
Утисак је да се тражи ново Сарајево, а Јужни Кавказ је погодно место за избијање сукоба регионалног значаја. Проблем је у разумевању оквирних услова и односа земаља источне Европе са ЕУ и НАТО, и шта ће две основне структуре Запада предузети у случају рата.
Земље региона тренутно рачунају на политичке реакције ЕУ и НАТО, али Сједињене Државе схватају да ће морати одмах да реагују, ако интервенишу велике државе у рату, што може довести до великих геополитичких корекција. Сједињене Државе и Русија већ имају искуство интервенције у 1992, када је Турска покушала да удари на Јерменију.
Брент Скоукрофт, специјални помоћник председника САД, телефонирао је шефу Генералштаба Турске и рекао му да, уколико понове тај корак, он неће моћи да их спасе од руских ракета. У одговору на примедбу начелника Генералштаба „шта ако Руси не реагују?“, Брент Сковкрофт је рекао да у том случају би морали да реагују. Русија је предузела одлучне кораке да задржи Турске акције, што је било од кључног значаја у том тренутку. Тако је установљен преседан, комбинацијом интереса Русије и Сједињених Америчких Држава је настала веза у задржавању Турске. (Узгред, интереси Русије и САД су упарени донекле и због спречавања војне интервенције Турске у другој фази војног сукоба у Сирији.)
НАТО све више третира Источно партнерство као инструмент за политику Алијансе и арену за интеграцију са тим државама у областима одбране и безбедности. Постоје знаци договора политика Русије и Турске у вези са интеграцијом Јерменије са НАТО-ом, а Анкара не пропушта прилику да постави „питање Карабаха“ у НАТО. (То је био наставак напора Русије и Турске да наставе са „предајом“ Карабаха Азербејџану, у 2008.)
Нису успели захваљујући ставу Француске, Сједињених Америчких Држава и Грчке, али очигледно руско-турска сарадња по том питању се наставља. Неке земље чланице НАТО су направиле нацрт сценарија о могућој политици Русије у случају интеграције Јерменије са алијансом. Ови нацрти нису постали званични документи НАТО-а, али их користе неке од заинтересованих држава чланица.
Ту је договорно одлучено да се игнорише став Русије која није предузела још ништа дефинитивно, не рачунајући интересовање Москве за турску политику по том питању.
Међутим, Русија је много више забринута због односа Јерменије са ЕУ, не НАТО, јер ова интеграција је прецизније и боље разрађена. Треба напоменути да Европска унија придаје већи значај одбрани и безбедности и интеграција Уније са НАТО је практично у току, упркос позицији Турске.
Русија се налази у компликованијој међународној и геополитичкој ситуацији. Русија не може да пренебрегне Турске позиције и интересе, као и оне других великих држава западне Азије. Русија даје све од себе да се не појави у истој линији са Турском, схватајући је као регионалну силу, али то не значи да Русија може да игнорише њено мишљење. Русија ће морати да изгради равноправан однос са Турском, који подразумева коришћење „скупљих политичких средстава“, ствари које се управо дешавају.
Русија је преузела пре Турске посвећеност спречавању војног унапређења Јерменије и коначног великог пораза Азербејџана. То је оно што Русија каже у погледу односа снага између Јерменије и Азербејџана. Међутим, тренутни однос снага ће захтевати пораз Јерменије и зато није повољан за Русију. Јерменија мора бити јача, а Русија мора то да узме у обзир у својим односима са Турском.
У тренутној фази Запад гледа насигурност Јужног Кавказа на следећи начин: турска интервенција у рату није вероватна, али није искљученау случају да Азербејџан претрпи катастрофалан пораз; у случају даТурске активира ваздушне силе против Јерменије, САД и НАТО ће имати времена и резерву могућности да предузму политичке потезе; у случају да Турска пошаље копнене трупе, САД и НАТО неће предузимати земаљске акције против Турске, али ће покренути широки напад из ваздуха, само против јединица распоређених војника.
Тренутно Русија морају да схвати да не само њена позициј аодвраћа рат на Јужном Кавказу, већ и САД, НАТО и ЕУ играју све већу улогу у одвраћању од покретања војне акције. У том смислу, интереси Русије су у складу са интересима Запада али само у оквиру тих сценарија. Русија ће и даље имати велики утицај на јужном Кавказу, али више нема искључиву улогу, једноставно није у стању да се сама носи са овим проблемима.
За Србин.инфо превео: Александар Јовановић – „Микрорем“, mikrorem.com
