Прочитај ми чланак
Фото: РИА „Новости”
Pуска школа производње тенкова с правом се убраја међу најбоље на свету. Данас је мало земаља које се могу похвалити тако великим искуством и континуитетом.
Русија је у почетку прилично заостајала за водећим земљама у овој области и била је принуђена да надокнађује огромно кашњење у развоју технологија. Погледајмо како се Совјетски Савез за неколико година изједначио са водећим „тенковским“ силама.
Царска армија је за тенкове знала само из прича. Пре револуције Русија није имала сопствену производњу тенкова. Имала је само одређене пројекте и поједине моделе војне технике. Руски инжењери су 1914-1915. предложили неколико нацрта. Тенкови Пороховшчикова и Лебеденка су се упадљиво разликовали један од другог, али се испоставило да су и један и други подједнако бескорисни у борбеним дејствима. Први је заправо представљао блиндирано теренско возило величине запрежних кола, док је други био огромних размера, тежак око 60 тона, са огромним предњим точком, због чега је личио на старомодни бицикл. Лебеденков тенк је највеће борбено возило свих времена. Ушао је у историју као „Цар-тенк“.
Изгубивши наду да ће направити домаћи тенк, царска власт је прибегла провереном методу – одлучила је да наручи војну технику из иностранства. Француска војна индустрија је била планирала да за руску армију направи три стотине тенкова модела „Рено“. Међутим, револуција 1917. осујетила је те планове. Француски тенкови су се заиста појавили у Русији, али не као увозна роба. Њима је, наиме, Антанта наоружала Деникинове и Врангељеве јединице Беле армије.
Дотација са Запада ипак није помогла белогардејцима. После слома Деникинове војске „Рено“ је доспео у руке Црвене армије. Несвакидашње возило је дотерано у Москву и размонтирано до најситнијих делова. По тим шемама је направљен први совјетски тенк, који је затим почео серијски да се производи под називом „Борац за Слободу друг Лењин“.
Тек у другој половини 1920-их совјетском руководству је коначно постало јасно да ће следећи велики рат у Европи бити заправо окршај оклопљених возила. Године 1924. у СССР-у је основан технички биро при Главној управи војне индустрије. Био је то централизовани орган који се бавио конструисањем нових тенкова, њиховим тестирањем и увођењем у оперативну употребу. Држава се озбиљно посветила тенковима, тако да је рад у том правцу постао један од националних приоритета.
Године 1926. стартовао је први совјетски трогодишњи програм производње тенкова. Тада је ретко ко размишљао о томе како се ти „гвоздени коњи“ користе у борбеним условима. Тенк је замишљан као средство за подршку пешадије. Управо за ту функцију је био намењен нови совјетски тенк, који је требало да буде испоручен армији 1929. године. И опет се морало прибегавати импровизацијама на основу доступних страних примерака. Током совјетско-пољског рата 1920. године Буђонијеве коњичке јединице су дошле у посед италијанског тенка „Фијат 3000“, направљеног на бази већ поменутог „Реноа“.
Цео текст прочитајте на веб порталу РУСКА РЕЧ
