Прочитај ми чланак

Слободан Рељић: Историјски марш популуса против демоса

0

На националним изборима прошле године рекордних 32 посто европских бирача гласало за странке против естаблишмента, у поређењу са 20 одсто почетком двехиљадитих и 12 посто почетком деведесетих. Узроци таквог тренда не би могли бити уклоњени ни кад би "естаблишмент" одлучио да изађе у сусрет популусу

Јасно је од одавно, али сад постаје очигледно. Украјинска криза је убрзала процесе који мењају свет. А промене ће сломити и оне који све ово раде да се ништа не би променило.

Ради се о побуни против система – капиталистичко-либералног – који је у политичкој сфери представничка демократија са смењивим владама, у економској тржишно привређивање која фаворизује најконкурентније а који онда не стају од победе у свом граду до победе на светском тржишту, у култури промовише масовност и комерцијализацију људске креације…

Против владајуће класе и њених институција

Али: „Један од три Европљанина сад ће изабрати анти-естаблишмент“, објављује европски кореспондент „Гардијана“ Џон Хенли као exclusive – „анализу резултата истраживања у 31 земљи из прошле године која је показало да су популистичке странке, крајње левице или крајње деснице, имале 32 посто гласова“.

Кад се каже анти-естаблишмент то значи против естаблишмента а „што потиче од енглеске речи establishment (дословно: установа) a означава владајућу класу, односно елиту неког друштва заједно са свим институцијама које јој – формално или неформално – стоје на располагању“.

Главни проблем у овој објави није у „непожељној трећини“ већ у тренду – анализа „коју је спровело више од 100 политиколога из 31 земље показује да је на националним изборима прошле године рекордних 32 одсто европских бирача гласало за странке против естаблишмента, у поређењу са 20 посто почетком двехиљадитих и 12 одсто почетком деведесетих“. Узроци таквог тренда не би могли бити уклоњени ни кад би „естаблишмент“ одлучио да изађе у сусрет популусу.

Демократија против народа

А ако се држимо речи к’о пијан плота, чудићемо се – у чему је ту уопште проблем. Јер populus на латинском значи народ, а и demos на грчком значи народ. Парадокс је већи што Запад, коме је Рим ближи у сваком погледу, држи до владавине демоса [demos (народ) и kratein (владати)], а не може очима да види populus.

Идемо на „Википедију“, то знање до којег естаблишмент више држи него до Библије, и тамо ћете одмах наћи зашто демократи не воле популисте.

То иза чега стоје популисти „јесте политичка оријентација или становиште, које се односи на интересовање и схватање целокупне популације (попут нада и страхова)“. А демократи? Рекао би читалац, па ваљда то исто!? Али, има битна разлика. Они стоје иза „политичке оријентације која фаворизује владу народа, односно изабраних представника народа“ и зато они никад, никако не планирају да ће игде доћи тренутак да баш они неће бити изабрани.

А популисти, види тих превараната, планирају да они, као неко ко „представља контраст нове колективне свести уперене против важећих status quo интереса било којег доминантног политичког сектора“ – дођу на власт. И буду „влада народа“. Досад су били врло стрпљиви и настојали да утакмицу добију по правилима која су поставили демократи. Историјски, то је врло коректно. Подсећамо да је владајући систем последња два века освајан – низом националних револуција, од којих је најпознатија она прва Француска буржоаска из 1789.

Није неуобичајено да се „исто“ у политичкој борби доживљава као најгори непријатељ. Комунисти су, рецимо умели да буду немилосрднији према „мангупима из својих редова“ него према онима с друге стране идеолошког и политичког фронта. Ако би неко прегледао новине из западних земаља последњих четврт века нашао би највећу концентрацију најнегативније енергије при помињању појма „популизам“ – и све што уз то следи.

Тек је Владимир Путин – одлучивши да није рад да му демократи уводе демократију и вредности западне цивилизације а све до поништавања његове државе и народа – пре годину и по претекао „популисте“. Па су они који би ставили неку примедбу на недемократске таламбасе западних демократских влада око Украјине проглашавани и „Путиновим шпијунима“, плус.

Десни су јачи од левих

Постоје десни и леви популисти. Десни су неупоредиво јачи. Последица је то историјских процеса у коме су левичари као велика претња владајућој класи у 19. и 20. веку били предмет најдрастичније вишедеценијске пропагандне операције на Западу – од Хитлеровог рата на живот и смрт са укорењеним марксистичким странкама којима је он супротставио националсоцијализам па до Черчилове „гвоздене завесе“ у којој се стопио антибољшевизам и антирусизам. Над свим тим се подизала највећа пропагандна машинерија у историји, америчка антикомунистичка – од Холивуда до Си-Ен-Ена, од макартизма до безочног бајденизма. Ни једна цена ту није довођена у питање – од прогона најважније фигуре у историји филма, Чарлија Чаплина, до „удаљавања“ са историјске сцене попустљивог председника Џона Кенедија.

А украјинска криза је све то оголила. Сад је и деци у вртићу јасно да се либерални Запад никад није одрекао нацизма, фашизма – напротив, гајио га је од 1945. до данашњих дана. То оружје против Истока, оживљено и у разваљивању бивше СФРЈ, у увођењу европског Истока у „добровољно ропство“ и наравно највише против главног непријатеља – СССР-а.

Ових дана се канадски парламент одушевљавао појавом Јарослава Хунке (98) ратника Вафен СС-дивизије Галиција који се у Другом светском рату „као ‘украјински херој’ борио за независност Украјине од Русије“!? Док су се салом разлегали аплаузи и овације поред Зеленског је поносно стајао премијер Џастин Трудо. Ипак, да мора понекад бити неке границе огласила је јеврејска заједнице и – Канађани су се извинили.

У оваквом систему све је парадоксално – па се данашњи Запад, за разлику од Хитлеровог Трећег Рајха ствараног на националсоцијализму, као Четврти рајх подиже – на интернационализму и мутираном троцкизму. Додуше, то се данас зове глобализам. Тако то иде кад вам је основа моралних принципа – утилитаризам. Интерес као принцип изнад Бога и људи.

Неподношљивост statusа quo

И сад се то прелива у – десни популизам. Демосу је демократија неподношљива. Кад умру идеали и постану празне љуштуре којима се маше испред обесправљених, понижених, осиромашених и депресивних status quo је неподношљив.

И све што давосовски троцкизам нуди данас постаје сумњиво до потребе да се одбацује. Јер све је употребљено за одржавање система у коме је малој и све незнатнијој мањини добро и све боље, а огромној већини све горе.

ЛГБТ идеологија „људских права“ све више се доживљава као терор над народима и милијардама људи којима то убија смисао живота и поништава највише традиционалне и верске вредности.

„Зелена агенда“ покренута као заштита природе од недисциплине и расипности потрошачког друштва постаје банкарско-финансијски механизам за пљачку „трећег света“ и поништавање људске рационалности. Све се спроводи у име науке, а Давос и БлекРок неће дати ни пет пара на светски протест хиљаду и петсто светских ауторитета у познавању климатских стања и мена. Или, нормално је да се пре деценију уведе да се широм планете вози и дању и ноћу са милионима упаљених фарова, а опасност за климу су постале краве које су на Земљи откад постоји и клима.

Или експлозивни проблем – имиграната. Откад је света и века има сеоба појединаца, група, па и народа. Али, откад постоји Човек постоји и страх од странца (руковање при сусрету је, у ствари, давновременско показивање да се нема ништа опасно у руци), а данашњи естаблишмент на Западу то изводи као интернет-игрицу и понаша се као да имигранте дочекује АI (Artificial intelligence). Постоје неки којима су имигранти потребни и они ће онима који већ ту живе послати СМС или неку софистициранију поруку и они ће је примити. И крај.

Али није. Исконски страх тада метастазира. А страхом се може манипулисати до неке мере, али накупљени страх – води сумњичавости, одбијању, потпуном неповерењу па и експлозији.

На Западу је фаза када неповерење расте. И то убрзано. Вера у демократске вредности се тањи. Године 1998. на нивоу континента 12,5 милиона Европљана је живело у држави у чијој влади је био најмање један популиста, а у 2018. то се увећало десет пута – на 170,2 милиона.

Популисти долазе са свих страна

Док сте јака власт можете их поткупљивати, разбијати, убацивати оне који ће се променити кад дођу на власт, можете се уосталом удруживати против њих – Немачка је у једном трену стигла до великих коалиција партија које су потпуно поништавале смисао избора. Али таква закрпа пуца.

„Антиимиграциона Алтернатива за Немачку (АфД) постала је прва странка крајње деснице од Другог светског рата која је ушла у сваки немачки државни парламент и има више од 90 места у Бундестагу; у Италији, крајње десничарска Лига и анти-естаблишментски Покрет пет звездица освојили су скоро 50 посто гласова; Фидес је враћен у Мађарску са 49 одсто гласова; а крајње десничарске Шведске демократе напредовале су на 17,5 посто.“ („Гардијан“)

Десили су се велики ломови у људима. Један Француз прича како је његова бака, комунисткиња – пошто је левица у Француској изгубила све особености леве критике и борбе за сиромашне и презрене – нашла утеху код Ле Пенових. Кад неки учени либерални аналитичар посматра процес у коме се то десило он налази да је „порасла група бирача који имају толеранцију према популистима“, па „они који не би ни гласали за Ле Пен у првом кругу француских председничких избора, хоће у другом кругу. Та група је заиста, заиста порасла.“ Кас Мад, професор међународних односа на Универзитету Џорџија у томе види „анти-естаблишмент“ процес. И у праву је.

Тражење се наставља. У Словачкој следе избори који би се „могли показати критичним за континуираност европске подршке Украјини“ јер се, највероватније, на власт враћа Роберт Фицо, који је „прото-популиста“ и „изразито промосковски настројен“.

У новембру ће на искушења Холандија – где су претња „популарни бивши посланик демохришћана и његова потпуно нова странка против естаблишмента, као и група која тврди да говори у име љутих фармера“. Експерт за популизам и крајњу десницу (постоји и то) Кетрин Фијески указује да те странке јесу „веома, веома различите странке“, а „све што им је заједничко је да су, у различитом степену, против естаблишмента“.

Овај поглед је проширио политички социолог са Универзитета у Амстердаму Матјус Родуијн подсећајући да је „не тако давно популизам био феномен политичких маргина“, али да „данас то постаје све више мејнстрим: неки од најзначајнијих недавних политичких догађаја попут референдума о брегзиту и избора Доналда Трампа се не могу разумети без узимања у обзир пораста популизма“.

И тако, излазимо из ове теме која је најмање питање приземних политичких анализа, већ подсећање да су пред нама – велика догађања. Промене политичког система (што на савременом Западу зову „анти-естаблишмент“) догађаји су који потресају свет, проверавају историјску способност народа и увлаче појединце у драме које не постоје у мирним временима. Давос се ту може хватати „великих ресета“ да се за њих (то је 0,001 одсто становништва Земље) ништа не би променило, али нас који нисмо срећни да они, које никад и нигде нисмо изабрали нама владају, има много, много више. У историји, то је пресудна чињеница.

Извор: rt.rs

Ознаке: , , , ,