Прочитај ми чланак

Слободан Рељић: Шта би Наполеон данас радио?

0

Веровали су да имају НАТО. Али НАТО је исто америчка војска. Односно, служе ту разни, али зна се ко командује. И ако су они под меком окупацијом заборавили ону Наполеонову, Американци су се увек у складу с њом понашали: "Један лош врховни командант је бољи од два добра". Наравно, кад је наш

Европска унија јавља да жели своју војску. Коначно су се сетили да је Наполеон имао право кад је говорио: „Народ који не жели да храни своју војску, храниће туђу“.

Кад им је Трамп рекао да неће више да их брани ако не плате колико он мисли да треба, мало су се рогушили и радовали кад му је Бајден преотео власт, али су коначно схватили – како год се амерички председник звао, америчка војска је туђа. Али ту није крај.

Муке Малог Наполеона

Веровали су да имају НАТО. Али НАТО је исто америчка војска. Односно, служе ту разни, али зна се ко командује. И ако су они под меком окупацијом заборавили ону другу Наполеонову, Американци су се увек у складу с њом понашали: „Један лош врховни командант је бољи од два добра“. Наравно, кад је наш.

Ту се проблем грана. Мали Наполеон, који код Бонапарте вероватно не би могао да буде ни поднаредник, најагилнији je. Прети како ће у Украјину послати 126. пешадијски пук, а који постоји од 1810. и под Наполеоновом командом ишао на Русију. „Наполеонов пук би могао бити послат у Одесу“, јер су њихови прапрапреци, у време док бољшевици нису имали времена да се позабаве страним војскама, децембра 1918. заузели Одесу и одржали се 100 дана.

Па кад је отварао фабрику барута Макрон је озбиљно говорио да је „потребно да се препозна нова геополитичка реалност и убрза прелазак на ‘ратну економију’ како би се наставила подршка Украјини и јачање одбрамбених способности Европе“.

Макрон као да је кренуо да учи од Руса и Путина, јер они су већ пребацили своју економију на ратни колосек и следеће године би могли постати четврта економија на свету – претећи ће Јапан. И не само то – у питању је испуњење и Наполеонове мисли о памети да храниш своју војску… Русија је, с представом да је државни интерес важнији од профита олигарха, одржавала војно-индустријски комплекс, „велики гигант од скоро 6.000 компанија“, и у рачуну 2022. то се појављује као – крунска инвестиција.

Како војска мења друштво

„Руси то плаћају годинама. Они су субвенционисали одбрамбену индустрију и многи би рекли да троше новац за догађај после кога ће морати да плаћају и више. Дакле, то је било економски неефикасно до 2022. године, а онда одједном изгледа као врло лукаво планирање“, говори Ричард Коноли, стручњак за руску војску и економију у истраживачком центру Краљевског института уједињених служби у Лондону.

Он то назива „економијом калашњикова“ и оцењује да је „прилично несофистицирана, али издржљива, направљена за употребу великих размера и за употребу у сукобима“. После таквих енглеских мрачења, ипак, показује резултат: „То се значајно разликује од западних, посебно европских произвођача оружја, који генерално воде прецизне операције које раде преко граница и које су дизајниране да максимизирају профит за акционаре“. Држава је ту секундарна, а народ последња тачка у једначини профита.

Она „ратна економија“ у Русији, како је „Гардијану“ открио Денис Волков, директор московског Левада центра за истраживања и социолошке студије (који је у Русији означен као „страни агент“), решава и један од најтежих проблема савремених друштава. Одузима богатим и обогаћује сиромашније слојеве друштва: „Рат је довео до прерасподеле богатства без преседана, при чему су сиромашније класе профитирале од државне потрошње на војно-индустријски комплекс. Радници у војним фабрикама и породице војника који се боре у Украјини одједном имају много више новца за трошење. Њихови приходи су драматично порасли.“ И већ је пет-шест одсто оних који „претходно нису имали довољно новца да купе робу широке потрошње, попут фрижидера, сада кренуло навише ка средњој класи“.

Добра статистика, лоша стварност

Грађани Европске уније никако не могу да очекују такве преокрете. Прво, „Европска унија није у стању да заштити своје грађане или да се заштити као политичка јединица“, наводи се у студији из 2020. француског труста мозгова ИРИС, „а још мање способна да се брани као геополитички актер“. Тако то виде и Немци: „Без америчких нуклеарних и конвенционалних способности, Немачка и Европа не могу да се заштите. То су јасне чињенице.“ (претходна министарка одбране Немачке Анегрет Крамп-Каренбауер)

Европска унија до Украјине није себи дозвољавала да то види. Односно, скривали су се иза статистике: 27 држава чланица ЕУ може да окупи импресивних 1,3 милиона активног војног особља, што је отприлике упоредиво са величином оружаних снага САД (око 1,4 милиона) и знатно веће од руске војске (850.000). Комбиновани војни расходи ЕУ држава износе импресивних 225 милијарди долара, што је више него двоструко од војног буџета Русије од нешто више од 100 милијарди долара, и отприлике три четвртине од 290 милијарди долара Кине. „Ипак, ови бројеви не представљају ефективност“, закључиће „Вашингтон пост“.

То је разбацано и изван могућности да се укрупни и да даје резултате које статистика обећава. Колико треба времена да се од тог направи војска, чак и кад апстрахујемо све смерове хаотичних кретања и сву различитост интереса који су иза тога.

И најједноставније чињенице пре воде у распад него у војни ред: америчка војска користи само 30 система оружја, војска ЕУ користи око 180, шест пута више; оружане снаге САД користе само један главни борбени тенк, ЕУ – у зависности од тога како бројите – 11 до 17 различитих модела.

Родољуба Европљана нема

Даље, војска мора моћи да свој циљ покаже јасно и убедљиво. За шта залажеш свој живот, човече? Најједноставније је кад је то – за своју земљу и свој народ.

Ту постаје јасно да је мултикултуралност леп појам, али „ипак има своју цену. Већина ЕУ грађана се прво одређује према земљи рођења; мало ко себе сматра Европљанином пре свега. Штавише, око 40 одсто ЕУ грађана никад нису напустили своју земљу“ („Вашингтон пост“). Па ти сад очекуј од Португалца да с узвишеним ратничким осећајем узме руксак, обује чизме и одјури у Литванију да се тамо бори. Не бива.

Затим, ко би био на челу те хијерархије? Хијерархија тражи – команданта. Могу ли Немци или Шпанци да прихвате неког Чеха, чије је војевање најпознатије по добром војнику Швејку. И, по природи ствари, команданти се по природи ратног посла не мењају рингишпилом, а не можете имати 27 Ромела или Ајзенхауера. И опет Наполеон, који је знао шта је моћна војска: „Војска магараца предвођена лавом увек ће победити војску лавова предвођену магарцем“.

Нема ту ни минималног става – како би се, уопште, таква војска могла подизати. Могуће су две опције. Да свака држава распусти своју војску и онда сви заједно подигну једну армију. „Стручњаци су скептични да ће се то догодити – национални интереси и дубока везаност за суверенитет ће вероватно увек преовладати“, процењује „Њузвик“. Друга могућност је да свака држава понуди нешто за заједничку војску. Тако је направљен НАТО.

Али шта ће два НАТО-а? То би само могло да значи да исте државе и грађани издржавају две исте војске, за бар два пута више пара. А све земље ЕУ се још нису ускладиле ни са НАТО захтевом да им издаци за одбрану буду минимум два процента БДП-а.

Путеви без смерница

Засад се гомилају папири, стратегије и визије. Европски парламент је у резолуцији из 2023. објавио да „Европска унија хитно мора да преузме одговорност за сопствену безбедност делујући у свом суседству и шире“. Европска комисија је објавила своју прву Европску одбрамбену стратегију (EDIS). Агилни Шарл Мишел и естонска премијерка Каја Калас су да се иде оштро, пречицом, да се не ослањају на националне буџете већ „користећи инструменте заједничког дуга“.

У трци великих, која је данас пре свега у „системима система“, како радити са „дигиталним сензорима и способностима вештачке интелигенције распоређеним кроз мреже на копну, на мору, у ваздуху и свемиру“ – војни комплекс у коме „свака држава има своју варијанту борбеног возила пешадије; свака има свог традиционалног добављача малокалибарског оружја“ – Европска унија не изгледа као могући добитник. Гомила од 27 глава тешко може да достигне једномисаоност без које је све бескрајно расипање.

Кина је доминантна у 37 од 44 „критичне технологије у настајању“, наводи аустралијски институт АСПИ чији је посао да прати технолошку конкуренцију. Кина „ту позицију одржава преко седам строго поверљивих војних универзитета, чија истраживања су вођена од државе и чији дипломци попуњавају кинеску одбрамбену индустрију са три четвртине њене СТЕМ-квалификоване радне снаге (Science, Technology, Engeneering and Mathematics).“

Пол Мејсон, колумниста „Гардијана“ и „Монд дипломатика“, на то ће закључити да се „сарадња универзитета и владе, која би могла да парира кинеској технолошкој доминацији у напредном оружју, једноставно не може десити у сектору високог образовања које себе схвата као ‘тржиште'“.

Тако је то са европском војском. Кад се окрену и погледају европске бирократе би могле да нешто науче из хипер-класика, „Умећа ратовања“ Сун Цуа: „Планирајте оно што је тешко док је још лако, чините оно што је велико док је мало. Најтеже ствари на свету морају бити учињене док су још лаке, највеће ствари на свету морају бити учињене док су још мале.“ Али, сигурно, неће. Јер њихова полазна позиција је супротна мудрости. Баве се најтежим стварима кад се све отима из њихових руку.