Борбе у Источној Гути, подручју источно од главног сиријског града Дамаска, неће престати све док територија не буде ослобођен од терориста. Борбе се углавном воде ноћу, с обзиром да сиријска војска поштује хуманитарно примирје које је затражила Москва и које траје сваки дан од 9 ујутро до 14 сати послеподне. Остатак дана сиријски војници проводе припреме, распоређују снаге и допремају оружје на првој линији фронта.

Нема сумње да су ударне борбене јединице опремљене уређајима за ноћно проматрање, које им је испоручила руска војска. Према резултатима оствареним на бојишту протеклих осам дана, може се примијетити да сиријске владине снаге енклаву желе пресећи на два дијела, северни с Думом и Харастом, те јужни с градовима Џобар, Ирбин, Замалка и Јин Тарма.

Према неким проценама до спајања две борбене групе, оне која напредује с истока и велике војне базе на западном ободу енклаве, остало је још мање три километра ораница и воћњака и село Мудаyра.

И док је напредовање кроз рурални део енклаве текло релативно брзо, између осталог и због слабе борбене готовости групе Џаш Ал-ислам која је држала та подруча, касније ће се владине снаге морати да боре у густо насељеним подручима у којиме ће пешадија и 4. Оклопно-механизирана дивизија сиријске војске одиграти главну улогу. Подсетимо, да је сиријска војска од Русије добила тенкове Т-72Б3 и Т-90А. Ово су најмодернији тенкови сиријске војске с којима Сиријци раније нису знали ни руковати.

Недавни војни сукоби на Блиском истоку су присилили војне стручњаке да поновно размотре своје ставове о стратегији и тактици спровођења војних операција. Закључци су изгледали парадоксално, само на први поглед, јер су многи прерано почели доносити суд о спремности сиријских снага.

Сви ратови који се протеклих година воде у свету су сукоби новог типа. Изравни сукобе између технолошки напредних суперсила данас нису вероватни, или се барем надамо да нису. Но, за сада су сукобу између две силе углавном хибридни ратови ниског интензитета, где се обично редовне и легитимне војне снаге морају борити против мобилних герилских група које своје акције координирају захваљујући модерним средствима за комуникацију и служе се пријеносним, али врло учинковитим системима наоружања.

На пример, противтенковски систем којим располажу сиријски терористи заједно с пројектилом данас теже мање од 30 кг, неки и мање од 20 кг, а могу онеспособити чак и тенк с реактивним оклопом. Осим тога, данас стопостотну нерањивост модерним тенковима јамчити не могу ни тешки композитни оклопи или системи активне заштите.

Нова оружја су довела до појаве нове тактике ратовања, чак и до појаве нових “војски”.

Прва промена је била приметна у нападу израелског режима против Хезболаха у Либану 2006. године. Израелци с њиховим тенковима Меркава, “поносом израелске војне индустрије”, нису успели сломити отпор тада још герилских шиитских група у Либану.

Потом је дошло време Либије, Ирака и Сирије, где су се “ниоткуда” појавиле локалне “опозицијске” војске, које су се врло учинковито бориле против регуларних војски, којима није помогла ни апсолутна надмоћ у тешком оружју, ни вазушна потпора. Мобилне и бројне терористичке групе су продирале у положаје војске и наносиле јој кратке и осетљиве ударце, којима се нису могле супротставити.

Либија је пала након кратке и херојске борбе, између осталог и због кардиналне грешке Муамара Гадафија који је прије напада на Либију, уместо да наоружа и опреми војску с модерним оружјем и системима, почео затопљавати односе са Западом, а свом крвнику Николасу Саркозију је 2007. дао чак 50 милиона евра за предизборну кампању.

Ирак је имао више среће. ИДИЛ је у прољеће и љето 2014. Успио поразити ирачку војску, али је заустављен од јединица шиита које су формирале своју армију и зауставиле улаз терориста у Багдад. ИДИЛ није успио ући ни у курдска подруча, да би након нешто више од три године борби био поражен и сахрањен у ирачкој пустињи.

Можда је то и био план твораца терористичке “Исламске државе” и САД нису хтеле потпуно уништити Ирак, него су амерички стратези имали друге планове за ову земљу. Но, чини се да су им сви планови пропали, а коначну пресуду ће дати избори у Ираку који ће се одржати у мају (свибњу) ове године.

Сирија је била мање срећна. Заправо, Башар Ал-Асад није ни припреман да буде председник државе, али земљу ипак није хтео поклонити Вашингтону и другим земљама западне “демократије”. Зато је у Сирији избио најгори рат у последњих неколико година.

Према свим предвиђањима је војска Башара Ал-Асада требала пропасти и на чело сиријске државе и војске су требале доћи западне марионете. Управо то би се и догодило да није било интервенције прво Хезболаха, касније “проклетих” Руса и Иранаца, који су изненадили Запад и дошли у помоћ легитимној сиријској влади.

Ирански саветници су разне сеоске и племенске милиције, којима је Главни штаб дао име Националне одбрамбене снаге (НДФ), претворили у војну структуру сличну паравојној организацији Басиј у Ирану.

Русија је са своје стране дала нагласак на квалитету војних јединица, а од Асада је затражено да тихо уклони неспособне официре који су на високе положаје дошли по обичају у арапским земљама, или због добрих веза с владајућом породицом или због важности коју имају у својим племенима.

Али у Сирију нису дошле само нове снаге и инструктори, него и нова технологија која је одлучила исход сиријске битке. Најважнији разлог за побједу Башара Ал-Асада у овом рату је била преквалификација његове војске и савладавање вештина потребних за преживљавање на бојном пољу у 21. веку.

Наравно да се све то није догодило одмах и одједном и у почетку је све текло врло тешко. Прве нападачке операције сиријске војске крајем 2015. године су показале да без промене тактике у вођењу битке не би било довољно снаге за даљње ратовање и побједе.

Офанзивна операција северно од Хаме већ првог дана се показала као велики губитак, а онда је потпуно одбијена. Апсолутно неучинковита тактика ратовања у урбаном подручу и арапско војно размишљање су дали само губитке и изнимно слаб напредак.

Руски саветници су брзо објаснили својим сиријским савезницима да у рату нема ситница и да морају бити способни за брзо решавање свих њихових проблема. Наравно, помоћ у оружју је била обилата и тешко је избројати руске бродове који су кроз Боспор до Тартуса допловили пуни оружја, али и великим бројем тенкова.

Чак и прије октобра (листопада) 2015. су сиријски тенкови су почели “гасити” мреже и стари Т-55 су се почели појављивати са заштитом и новим електронским системом за ометање. У рату нема ситница и искуство борбе, укључујући и Донбас, употријебљено је у Сирији. На бокове тенкова су заварене решетке, које су стварале проблеме непријатељу. Иако није била потпуно учинковита, ова додатна заштита је смањила губитке већ за половицу, што значи да је спашена опрема и посада, а с друге стране је драматично повећан борбени потенцијал сиријских јединици. Касније се показало да је за пола године “спасити” на десетке борбених возила и хиљаде војника била велика корист за вођење великих и важних битки, попут оне у Алепу или Деир Ез-Зору.

Свакако, без нове и модернизиране старе советске опреме у Сирији тога не би било. Руски Т-72, Т-80 и Т-90 с најновијим модификацијама су тестирани у стварним борбеним условима и добро су се показали.

Без обзира колико су напредовали противтенковски системи, они нису могли зауставити модернизиране тенкове Т-90. Конструктори су их опремили с новом опремом, што им је омогућило да и данас као главна снага остану на бојном пољу.

Али овде имамо врло занимљиву ситуацију. Нови електронски системи заштите постављени чак и на старе тенкове попут Т-55 и Т-62 су их претворили у страшна оружја у рукама њихових посада. Понекад су у Сирији знали бити учинковитије оружје од тенкова новије генерације.

На пример, мањи и прецизнији топ 100м на тенку Т-55 је много бољи за урбану борбу од дуге цеви топа 125 м тенка Т-72.

Али сам тенк није оружје. Без посаде која зна руковати с њим он је само врло скупа хрпа метала. Обука посаде још кључан чиниоц у повећању учинковитости овог оружја. Ако се неко сећа како су Сиријци користили своју технику у почетку рата, чудо је како нису сви изгорели прије него што су стигли руски саветници.

ВИДЕО – Сиријски тенкисти 2017. у акцији након проведене обуке

Тенк је нападао испред пешадије, возећи сам, непотребно се заустављајући на отвореном, напуњен прекомерном количином оружја. Руси су им објаснили да се нормални тенкисти желе вратити својим породицама, а то тако неће постићи. Уз устрајност у обуци, сиријска војска је данас непрепознатљива.

На пример, већ 2016. године су некад рањиви Т-72 обмањивали терористичке противтенковске системе. Терористи су испаљивали пројектил за пројектилом, али их је тенк избјегавао, јер су посаде коначно схватиле да не треба глупо умријети.

На снимци објављеној на Јутјубу се види како се неколико тенкова креће, али се међусобно покривају, преичу и заустављају, решавајући задатак који им је претходно био незамислив. Неке су операције биле виртуозне и терористи су веровали како и тим тенковима уопште и нису сиријски војници.

Успут, чак и турски тенкисти не знају ове вештине, зато су изгубили много тенкова у близини Ал-Баба. Ни њихова савремена заштита, нити оклоп их нису спасили. Неће их ни спасити, ако не стекну нова знања и вештине.

Каже се да заштита тенка расте пропорционално с брзином кретања на бојном пољу. Наравно, не у повлачењу, а видео горе доказује да је ова шала међу тенкистима заправо истина.

Русија према савезном програму “Индустријске упорабе оружја и војне опреме за раздобље 2011. – 2015. и за раздобље до 2020. године” планира уништити око 10 000 јединица “застарелих” совјетских оклопних возила. Међутим, према ријечима генерала Александра Шевченка, начелника Главне управе за оклопна возила Министарства обране, ова одлука је опозвана. У руској војсци ће остати у употреби не више од 4 000 јединица, а остатак ће се модернизирати и предати руској војсци или “дати или продати савезницима”. Искуство сиријских борби говори да је прерано уништити старе тенкове. У данашњем узнемиреном свету они ће и даље имати прилику да се изврсно покажу на бојном пољу, вероватно и у Источној Гути, касније Идлибу или где већ.

Извор: logicno.com

Објавио: Србин.инфо

Ознаке: анализа, Башар Ал-Асад, Идлиб, Источна Гута, Н. Бабић, Руски тенкови, Сирија, Сиријска војска, сиријски тенкисти