Анализа: Зона забране лета као почетак врућег рата између Вашингтона и Дамаска – Приближава се одлука која ће одредити ток сукоба у Сирији

Све што је данас реалност у Сирији већ сутра може постати далека илузија. То су кључне карактеристике рата у Сирији у овоме тренутку. Пре свега то се односи на улогу САД-а јер све друге улоге су заправо већ и јасне.

САД су прошле године покушали војно ући у Сирију, тврдећи како су владине снаге извеле хемијски напад покрај Дамаска па их сада треба „казнити“. Тај напад покрај Дамаска и даље је опасност која прети Сирији, опасност од недоречености тог напада. Ко га је извео? Самим понављањем „Асад је хемијским оружјем побио властити народ“ неће се доћи до истине, само до пропагандног засићења, што је очигледно и циљ.

Такво стање има своје јасне стратешке функције – није овде реч само о оној старој Гебелсовој злочиначкој тактици да ће се понављањем нечега то укоренити као истина, хоће, али то није све – силним понављањем се могу (барем покушати) зачепити уста свима онима који би се усудили тврдити другачије, па и онима који су спремни заузети крајње несврстан став по питању кривца док се не представе неоспорни докази.

Угледни британски интелектуални журнал „London Review of Books“ (LRB) нашао се под великим нападом агресивних критичара који су били „шокирани“ чињеницом да је у априлу ове године опсежну анализу о хемијском нападу покрај Дамаска који се десио у августу 2013 објавио Seymour Hersh. У опсежном тексту Hersh износи низ података који указују на то како су хемијски напад намерно извели побуњеници, а како је цела ствар – „напад под лажном заставом“ – оркестрирана уз сарадњу Турске.

Hersh свакако није први који је устврдио да се ради о злокобном покушају увлачења америчке војске у рат против Сирије, мада је његово истраживање вероватно најтемељније.

Зашто онда толики гнев против LRB-а због чланка? Зато јер Hersh није било какав новинар, већ ауторитет у свом занимању, добитник Пулицерове награде за међународно извештавање и бројних других награда. Љути су јер знају да је причу преузео неко чији се кредибилитет и чији се извори неће моћи тек тако оборити.

Још 60-их година Hersh је откривао заташкане масакре по Вијетнаму, каријеру је провео пишући за најистакнутије листове као што су The New Yorker, The Washington Post и други.

Seymour Hersh је новинарска „институција“, али откако је објавио детаље о нападу покрај Дамаска, с једне стране је нападнут без икаквог аргумента док је с друге стране екскомунициран.

Ипак, његов извештај би свакако сви требали прочитати, ако ништа друго, онда информисаности ради, а и сам поднаслов требао би многима бити довољно интригантан да се посвете овом истраживању („Seymour M. Hersh o Obami, Erdoganu i sirijskim pobunjenicima“). Комплетан текст на енглеском језику на страницама ЛРБ-а:
The Red Line and the Rat Line.

Постоје бројна истраживања која указују како сиријска војска није извела тај злочиначки напад. Дакако, постоје и бројна истраживања која тврде супротно, но аргументи су танки. Аргумент попут „једино сиријска војска је имала такво оружје“ једноставно не звучи претерано уверљиво, па сам чин „напада под лажном заставом“ (енг: false flag attack) врши се на начин тако да се прави нападач претвара да је овај други, да би њега окривио за злочин који је он починио.

Ако се покрај Дамаска десио „напад под лажном заставом“, онда су извршиоци сигурно добро пазили да што више детаља упућује на одговорност сиријске војске.

Све у свему, једина права страна коју можемо заузети – имајући у виду да постоје обимни про и контра извештаји – је позивања на додатну истрагу и коначно утврђивање кривца овог страшног злочина. То је, на крају, једини логични став. Истим ставом би се морали, не требали – него морали, равнати сви они који имају улогу кројења јавног мњења на овај или онај начин, тј. медији. Но, многи од најистакнутијих медија то уопште не чине, а о политичким званичницима да ни не говоримо. Па и сада када се спомињало треба ли Сирија бити савезник у борби против ИДИЛ-а амерички и западни званичници једногласно понављају:

„Нема савезништва с режимом који хемијским оружјем убија сопствени народ“.

То нам показује како овај напад, мада се десио пре више од годину дана, и даље прети Сирији. Њега се једноставно „задржало“ у оквирима шире геостратегије као стални „џокер“ у џепу, перманентни повод за војне ударе на Дамаск. Амерички државни секретар Џон Кери спреман је у сваком тренутку изаћи пред новинаре и рећи „морали смо ударити, ипак тај режим гасом убија свој народ“.

Та кратка ретроспектива доводи нас до актуелности. САД нису ушли у Сирију у јесен 2013, али зато јесу у јесен 2014. Ушли су онако потихо, тврдећи како их занима само борба против ИДИЛ-а, а на основу те тврдње једино су и могли ући тако да цела друга страна (Дамаск , Москва, Техеран …) заправо превише не протестује. Али опасан заокрет је стално у ваздуху (буквално у ваздуху), стиче се утисак да се САД сваког тренутка може окренути и усмерити своје војне авионе против сиријске војске.

Такође се стиче утисак да је ту главни актер Турска, да је Анкара та која врши све већи и већи притисак на САД да до тог заокрета што брже дође. Ако постоје фракције у САД-у које се опиру таквој идеји, питање је колико ће се дуго и колико ће се још снажно опирати.

Како би „заокрет“ изгледао? Амерички авиони на путу према Раки скрећу на Дамаск? Не, вероватно то не би било баш тако банално, пре ће се то десити у виду имплементације Зоне забране лета. Турска инсистира на њој, уцјењује њом, што показује – још једном – да се ИДИЛ-а нимало не боји.

Турска жели ово: успоставу зоне забране лета над целим подручјем северне Сирије који се налази под контролом ФСА. Тада би исто подручје постала и тзв. „сигурна зона“ у коју би вероватно ушле турске трупе. У преводу – ово би био почетак турске копнене инвазије на Сирију уз директну помоћ САД-а. Из Анкаре причају о некаквом пребацивању избеглица или што све не, дајући целој идеји „хуманитарни“ карактер. Но, стварни циљ се ни не труде да сакрију или им једноставно недостаје елементарног дипломатског жаргона који се користи у оваквим ситуацијама. Власти у Анкари заправо све признају – „желимо срушити Асада“, дакле, нема забуне, зна се који је циљ турске владајуће политике.

САД, формално, такође жели силом срушити Асада, али нису сигурни да ли је то у овом тренутку паметно. Изгледа како се помало боје вакуума у Сирији, радије би сачекали још годину или две, јачајући своје снаге (ФСА) тако да буду сигурни да ће нови Дамаск бити примарно про-амерички Дамаск, а не турски или ко зна чији протекторат.

Цела ова анти-ИДИЛ коалиција је велика фарса, јер „савезници“ су до исте мере савезници као што су били и у тренутку упада у Берлин, само овог пута нико није вољан Сирију цепати на окупационе зоне већ уз што мање проблема ставити своје људе у Дамаск , па имати све под контролом.

Само да појаснимо још једном терминологију, да не би било некакве забуне – увођење зоне забране лета изнад Сирије је почетак директног војног обрачуна између америчке и сиријске војске. Одмах по доношењу одлуке америчке снаге кренути ће у гађање сиријске противаздушне одбране. Сваки тихи споразум на релацији Вашингтон-Дамаск тада пада у воду, а Сирија има право легитимно брани се против америчке агресије свим средствима. Наравно, након неколико година ратовања и након што су САД „поснимио“ све кључне сиријске ПЗО локације, исход те борбе није тешко предвидети.

Хоће ли се ова ситуација десити? Ко зна, све скупа тренутачно плеше на самом рубу оштрице. Једна ствар је сигурна – то ће бити тренутак који ће трајно одредити ток рата у Сирији.

Ердоган и његови званичници све агресивније траже овакво решење, не одустају. Одбијају да сарађују са САД-ом против ИДИЛ-а док се то не догоди. Неки опет у целу причу уводе секташку димензију која је, још једном, недовољна за геополитичке анализе. Тако неки тврде да Турска не жели да удари на ИДИЛ јер су они „сунитска војска“ – то нема никакве логике. Управо данас стиже информација како су САД и Саудијска Арабија извели 8 ваздушних напада на положаје ИДИЛ-а код Кобанија. Дакле, ако је један Саудијска Арабија која је, реално гледајући, још увек знатно већи исламистички фундаменталистички режим од Турске (што не значи да је Турска не настоји сустићи), нема проблема у нападању ИДИЛ-а, који су онда турски аргументи?

Нема, Турска нема никаквих аргумената осим сопствених интереса који су у директној контрадикцији са свим тековинама модерног и разумног света. Ако се САД приклони Турској у овој прљавој работи, срозати ће свој кредибилитет на још невиђено ниског нивоа. Дакако, САД као једина војна супер-сила некако увек добија „другу шансу“, то је из практичног начина гледања на свет посве разумљиво свима, шансу да исправи оно што је закувала, тако и сада. Прагматичности ради, јасно је да би америчко одбацивање турског инсистирања био и више него позитиван потез.

Прихватање или одбацивање турске агресивне милитаристичке политике од стране САД-а бити ће, по свему судећи, најважнија одлука у контексту овог рата, одлука о којој ће зависити све. Како се Сирија у таквом сценарију мисли одбранити, тешко је замислити, али мора ће се спремити и на такву опцију јер она је, да поновимо тај често коришћени термин, и даље „на столу“.

Попушта ли САД турским властима или их само мало завлачи пошто су већ јако нервозни? Сазнати ћемо ускоро, но ствари овако стоје – амерички војни врх изјавио је данас како би „успостављање зоне забране лета могла бити део кампање у Сирији“. Хоће ли бити или не? Сва лепота и грозота дипломатског жаргона овде је сведена у пар речи.

Амерички војни званичници активно разговарају са Турском, пуно се прича иза кулиса последњих дана. Највиши амерички војни званичник, начелник главног штаба америчке војске, генерал Мартин Демпси рекао је у разговору за АБЦ: „Да ли очекујем да би се могле у будућности десити околности које би захтевале да зона забране лета буде део кампање? Да“.

Опет – што ово значи? Је ли ово наговештај скорашње ескалације или смиривање Ердогана и његовог врха? Немогуће је рећи. Али поменимо како се све ово дешава у тренутку када се ипак, тешко, али некако, Западом шири вест о херојској борби курдских бранитеља града Кобан и једног бруталног масакра који би могао уследити ако тај град падне. Пад Кобанија би сада већ био врло лош „пи-ар“ за САД, нешто што би бацило негативно светло на целу њихову анти-ИДИЛ кампању. Они знају да сада једино Турска може спасити Кобан, можда их оваквим коментарима желе натјерати да ипак пусте курдска појачања у град дајући им наду да би онда, можда, могли добити и толико прижељкивану зону забране лета?

Може бити, јер осим Демпсија сличне недоречене, али индикативне, изјаве дао је и амерички министар одбране Chuck Hagel у разговору за Њујорк тајмс, рекавши:

„Расправили смо и свему и о свим могућностима те ћемо наставити разговарати о томе што Турци верују да би било потребно“.

Још једном, Американци шаљу чудне поруке у Анкару које би могле значити и ово и оно. САД-у није свеједно хоће ли Кобан пасти или неће, мада у јавности тврде да Кобан „није стратешки важан“, није им свеједно јер тиме доводе у опасност неке своје дугорочне планове. Вашингтон је у последње време „открио“ Курде – након што је деценијама директно омогућавао турске ратне злочине против ПКК-а – те се сада реч „Курди“ вуче по столовима којекаквих надобудних америчких тинк-танкова који су научили да раде креативно, увек тражећи нову прилику, нови потенцијал који би им дао предност у све комплекснијој „игри“ геополитике.

За Арбил и ирачке Курде је лако, они већ јесу амерички лојални савезници, али идеално би било имати такве савезнике и овде, на граници Турске и Сирије. Можда чак донекле држати њима и Турску „под контролом“, јер тај савез између Вашингтона и Анкаре је тако зрео за један већи раскол да је то до сада већ многима јасно, али није питање дана, већ године.

Није баш реално очекивати да ће се Русија и Иран укључити у овај рат ако букне рат између Сирије и САД, заправо посве је нереално то очекивати, али Москва и Техеран требају зато сада учинити све што је могуће. Из Русије су већ поручили како нема говора да се на простору Сирије успоставља зона забране лета без одобрења УН Већа Безбедности. Дакако, таква резолуција у истом већу никада неће проћи јер ће Русија уложити вето, под условом да су научили горку лекцију с Либијом када су 2011. имали прилику уложити вето па нису.

Успостављање или неуспоставе зона забране лета изнад северне Сирије бити ће прекретница, али мало ко ће имати храбрости нагађати у овом тренутку да ли ће до исте доћи или не. Превише је фактора у игри – од чињенице да је Обама позвао на „политичко“ решење за унутрашњи сукоб у Сирији па све до чињенице да је баш споменути Мартин Демпси увек био, бар донекле, некакав глас разума у овој администрацији. И у време напетости с Ираном и прошле године, око Сирије, Демпси није оставио утисак брзоплетог команданта који жели јуришати у нови сукоб, штавише, позивао је на опрез, али с друге стране – да не би неко помислио да се америчка војска отима контроли – увек је наглашавао да ће направити све што председник одлучи.

Напетост сада долази и до тачке усијања – турски тенкови се распоређују на граници, САД је већ у Сирији, ИДИЛ настоји разбити Сиријска Курдистан … Нећемо још дуго морати чекати на прекретнице које ће одредити ток овог рата.

(Адванце – Д. Марјановић)

Ознаке: анализа, Д. Марјановић, зона забрањеног лета, ИДИЛ, САД, Сирија