Прочитај ми чланак
(Политика)
Може ли непријатељ истовремено да буде и пријатељ – и обрнуто: да ли је пријатељ у ствари непријатељ?
Оно што је немогуће у међуљудским односима, реалност је у везама међу државама, а поготово кад је реч о данас две највеће светске силе, САД и Кини.
За горепоменуту везу овде је скована и посебна реч „френемис” („принепријатељи”). То је одраз нове и све упадљивије реалности: никад у сторије неке две нације нису биле у толикој мери ривали и партнери – у исто време.
САД су још, и биће у догледно време, најмоћнија светска сила, али није спорно да је она прешла свој „империјални” зенит. Кина је пак сила у успону. На геополитичким теразијама, то је однос „нултог збира”: онолико колико једна страна отежа, друга олакша.
Председници Барак Обама и Си Ђинпинг састали су се у петак у Калифорнији, да се прво додатно упознају (Си је у другом својству, док се још припремао да преузме место шефа државе, већ боравио у Америци) и да размотре шта је све данас у салду међусобних односа.
Једна од великих тема том приликом били су учестали сајбер-напади на америчке компанија и владине институције, ради, логична је претпоставка, индустријске и војне шпијунаже.
Вашингтон је тим поводом Пекингу већ упутио неколико протеста (премда је изостала отворена свађа). То није пресечено ни на калифорнијском самиту и по свој прилици ће остати део новог хладног рата главних сила новог поретка.
Ноа Филдман, амерички професор уставног и међународног права са Харварда, недавно је изнео тезу да није уствари реч о хладном, већ о „кул” рату („кул” је тинејџерски израз за нешто што је „ин”, у тренду и у моди).
Јер, образлаже, САД су у мирном силаску, а Кина у мирном успону. А сем тога, две земље толико зависе једна од друге, да се, уместо „обостраног загарантованог уништења” (нуклеарног), које је одржавало равнотежу између САД и СССР, суочавају са „загарантованом пропашћу” (економском), ако отворено крену једна на другу.
Ових дана највећу пажњу у сложеном мозаику америчко-кинеских односа привукао је један је баш безначајан каменчић: намера (и о томе већ постигни комерцијални споразум) кинеске компаније „Шангуи” да за рекордних 4,7 милијарди долара купи највећег америчког произвођача свињетине „Смитфилд”.
То је овде подигло много обрва и изазвало не мало узнемирење. Иако овај посао тек треба да одобре амерички регулатори, већ су се чули гласови да је то „претња националној безбедности”. Конгресмен из Вирџиније (где је централа „Смитфилда”) Ренди Форбс је најгласнији:
„Једног јутра ћемо се пробудити и схватити да смо постали зависни од стране хране, колико и од стране нафте”, формулисао је своју бригу због уласка Кинеза у сектор прехрамбене индустрије.
Кина је иначе Америку још 2008, претекла на трону највећег светског произвођача свињетине (тамо се годишње закоље више од 700 милиона свиња), па продукција „Смитфилда” не би битно допринела утољавању кинеских апетита. Али Кина би овом инвестицијом могла да добије оно што сада нема: знање америчке компаније о генетици свиња, што би јој помогло да направи велики искорак у сопственој производњи.
Ова „геополитичка крменадла” (у кинеским јелима ситно исецкана) тако се умешала у еквилибријум две силе у којем је иначе пуно других састојака, при чему је приметно да су Американци постали попустљивији кад је реч о „доласку Кинеза”, односно кинеских пара.
Прошле године главна вест у том погледу био је њихов залазак у Холивуд: куповина биоскопског ланца АМЦ за 2,6 милијарди. Много раније, у кинеске руке прешло је одељење Ај-Би-Ема за производњу персоналних рачунара и лапотопова „тинкпед”, што је данас познати кинески бренд „леново”.
А пре него што је објављена инвестиција у „Смитфилд”, овде је дебатовано о кинеској инвазији на Детроит, у америчку аутомобилску индустрију, где неколико десетина кинеских компанија производи акумулаторе и резервне делове, са, како се слути, жељом да пусте корене и амбицијом да једног дана у Америци почну да се продају кинески аутомобили – као што се данас у Кини продају амерички.
У „Форду” постоји „Удружење фордових Кинеза” са 650 чланова, махом „белих крагни” (што значи да раде у пројектним бироима и администрацији), чији су чланови Американци кинеског порекла, у највећој мери припадници прве генерације имиграната који су стекли америчко држављанство.
Они су једна од највећих организација запослених у овој корпорацији, а у њихову лојалност се не сумња. Шта више, на њих се рачуна у плановима „Форда” за кинеско тржиште, где гради неколико нових фабрика.
Од „детроитске тројке”, у Кини је најамбициознији „Џенерал моторс”, који је, под именом „Џенерал ко моторс”, данас и кинеска компанија. На недавном сајму аутомобила у Шангају, Џи-Ем је објавио да ће у нове производне капацитете у Кини до 2016. инвестирати 11 милијарди долара.
Поређења ради, компанија је од 2009, када је банкротирала и реорганизовала се уз помоћ државног кредита, у Америци инвестирала само 8,5 милијарди. У плану је да се аутомобили из фабрика у Кини у догледно време извозе у САД.
Кад се ово клупко међусобног ривалства и сарадње размрси, постаје јасно да стратешки спољнополитички циљ Кине остаје да смањи војни и технолошки јаз са САД. Део америчких тајни она прибавља сајбер провалама, део куповином америчких компанија, а део уз помоћ кинеских студената у Америци којих, према најновијој статистици, има чак 200.000 (четвртина од свих страних). Колико 2011, било их је само 150.000.
На унутрашњем плану, главна кинеска брига је одржавање високе стопе економског раста, што је једина гаранција опстанка једнопартијске владавине њене Комунистичке партије.
Док је у првом циљу Америка превасходно ривал кога треба искористити, у другом је незаменљиви партнер.
Кинеска економија своју динамику не може да одржи без америчког тржишта које усисава 25 одсто њеног извоза.
Са друге стране, Америка би банкротирала без Кине, купца обвезница које покривају 8 одсто великог америчког дуга.
Према америчким калкулацијама, губитак због технолошких крађа од стране Кине је око 300 милијарди долара годишње. Респектабилна америчка компанија за сајбер безбедност „Мондиант” утврдила је да се већина сајбер провала врши из једне војне зграде у Шангају (чија је адреса наведена), а у овом, најпросперитетнијем граду Кине, адресе су и најмање десет центара за трансфер иностране технологије.
За разлику од Хладног рата, „кул” рат не може да се заврши пропашћу једне и тријумфом друге стране. Пропадају – или просперирају – само у загрљају, гледајући се попреко.
Зато се може рећи да главна светска сила данас није ни Америка ни Кина него – „Кимерика”.
