Pročitaj mi članakPredlog predsednika Rusije je fer. Jer nam nudi da budemo slobodni ljudi, odgovorni narodi i svet u kome se poštuje različitost. Pred takvim ponudama trikovi i pretnje "pljačkaške civilizacije" gube moć.
Негде на средини траскрипта Путиновог говора на Валдајском форуму (5. октобар 2023) пао ми је на ум Семјуел Хантингтон. Нови свет ће бити поље сусрета цивилизација, тврде обојица. Додуше, различити су акценти. Они су и последица протока времена (Хантингтон је говорио пре 30 година) – Рус најављује нови свет у коме ће Русија играти једну од водећих улога, а Американац је упозоравао своје да ће се Паx Америцана осипати.
Сукоб или сарадња цивилизација
Политиколог са Харварда, који је био и координатор планирања америчког Савета за националну безбедност, говори о „сукобу цивилизација“, а Путин инсистира да из те „различитости и оригиналности“ следи одступање од „бездушног универзализма нове глобализације“ ка „свету на путу синергије држава-цивилизација, великих пространстава, заједница које су свесне да су такве“.
Потпуно свестан да се чека глас Русије у свету који се драматично убрзано мења, председник Путин констатује да „цивилизација није универзална конструкција, једна за све… Свака од њих разликује се од других, свака је културно самодовољна, црпи своје идеолошке и вредносне принципе из сопствене историје и сопствене традиције“. Говори о основи за једнакост у међународним односима.
Сукоб цивилизација јесте историјски ток, али велики процеси имају решења – време у историји кад се сукоби претварају у периоде мира и успостављање равнотеже – кад се могу усвајати принципи на којима се гради међународни поредак. За неки историјски период.
Путинова понуда (или пројекција, како се гледа) директна је супротност америчком хегемонистичком реду: „Поштовање самог себе произилази из поштовања, наравно, према другима, али значи и поштовање других. Стога, цивилизација никоме ништа не намеће, али исто тако и не дозвољава да јој се ишта немаће. Ако се сви буду придржавали управо овог правила, то ће обезбедити складан суживот и креативну сарадњу свих учесника у међународним односима.“ Америка је сада пред понудом „која се не може одбити“, не зато што је она бајденовској држави прихватљива, него што је та сила у опадању и што више не може да диктира услове.
Говор као геополитичка чињеница
Ово није био обичан говор. И свакако спада у оне који ће се узимати у пару са оним говором у Минхену 2007. Тада је Путин објавио да Русија нема намеру да буде другоразредна у светским односима а сад је рекао – како је све чинила да би дошла у ситуацију да одређује како ће ти односи изгледати. И да то сад ради.
Овај говор је очигледно спреман као заокружена прокламација – да свет види алтернативу западном систему који убрзано трули и распада се.
Русија је најпогоднија да у овом трену пошаље ту поруку.
Многи народи желе да буду „изабрани народ“ (од Бога), а историја се сећа оних којима је то успевало на неки начин (у европоцентричном свету Јевреји, Енглези, Французи, Немци, совјетски и амерички народ)… Јер, како је писао Фјодор Достојевски: „Ако велики народ не верује да је истина једино у њему, ако не верује да је он једино кадар и позван да својом истином све ускрсне и спасе, он се одмах претвара у етнографску грађу, а не у велики народ… Једини народ ‘богоносац’ – то је руски народ.“
Руси су сада, у прелазном постамеричком свету, најуочљивија свећа на крају тунела. Која је ту да се мрак начиње и губи тврдоћу црнила.
Русија стоји иза линије коју повлачи украјинска криза – 10 одсто становништва са помахниталог и нетолерантног Запада против 90 одсто света – оних који подржавају уздизање различитости, те им постаје неподношљив „извоз демократије“, разумеју да је неоколонијализам бруталног ширења „слободног тржишта“ најбескрупулознија пљачка у историји, виде да је ЛГБТ идеологија позив на самоубиство…
Таква демократија, очигледно је – „не може се изборити са свом сложеношћу процеса. Шта је, истовремено, веома важно додати? Прави ефикасан и отпоран државни систем не може се наметати споља. Он природно израста из цивилизацијских корена државе и народа, а Русија је у том погледу пример како се то дешава у животу, у пракси.“ (Путин)
Крај „краја историје“
Ове Путинове речи показују да је био у праву Семјуел Хантингтон када се деведесетих јавно успротивио будалаштини свог студента Френсиса Фукујаме, угуране у знано и тада хистерично подржавано дело Крај историје и последњи човек (1992). Фукујама је политикантски (зло)употребљавао Хегелово трансцендентно пројектовање „краја историје“. Георгу Вилхему је тај појам служио да опише успон либералне државе после Француске револуције а као правац ка коме се кретао „историјски прогрес“.
После су марксисти „разумели“ да су они „крај историје“, а Фукујамина памет је била да се, после пада источног блока 1989, показује „да је марксистичка верзија очигледно погрешна и да изгледа да нема алтернативе либералној демократији“. Он је признавао да јесте било „застрашујућих преокрета у напретку либералне демократије у последњих 15 година, али назадовање не значи да је основни наратив погрешан. Чини се да ниједна од понуђених алтернатива није боља.“
Убрзо се тај „наратив“, који је распомамљени Запад узимао као Божју поруку „изабраном народу“, распршио јер Америка није имала историјску мудрост за такву улогу.
Владимир Путин је овом приликом подсетио на „тренутак кад је моја маленкост изнела предлог: а можда треба да уђемо и у НАТО? Али, не – у НАТО-у таква земља није потребна“. Постаје јасно да НАТО не тражи партнере него робље, а „нашу спремност за конструктивну сарадњу… схватили су као понизност, као сагласност да ће нови светски поредак градити они који су себе прогласили победницима Хладног рата“, а из чега су очекивали „да је Русија спремна да иде туђим путем, да се руководи не својим сопственим националним интересима, већ туђим интересима“. Наравно, то је значило – ако то мора Русија која је до јуче држала гард према Западу више од пола века – онда други, слабији неће постављати питање.
Док је либерални Запад хистерично славио победу над социјалистичким Истоком, подстицан је терор руље и није било допуштено другачије мислити. Али из те културе која срушила Исток одржавањем института „слободе говора“ (и понудама „потрошачког друштва“) могао се појавити и Семјуел Хантингтон. Као мањина, али…
„Чисти је арогантни понос мислити да је Запад, зато што је совјетски комунизам пао, освојио свет за сва времена и да муслимани, Кинези, Индуси и остали журе да пригрле западни либерализам као једину алтернативу. Хладноратовска подела човечанства је завршена. Остају фундаменталне поделе човечанства у појмовима етницитета, религија и цивилизација које стварају нове сукобе“, кварио је журку Хантингтон (текст Сукоб цивилизација из 1993. у магазину „Форин аферс“, па књига Сукоб цивилизација и преобликовање светског поретка, 1996).
„Запад је освојио свет не надмоћношћу својих идеја (…) него својом надмоћношћу у примени организованог насиља… Речено омиљеним фразама историчара, ꞌекспанзија Западаꞌ се завршила и почео је ꞌреволт против Западаꞌ“.
„Укратко, постхладноратовски свет је свет седам или осам важнијих цивилизација (које треба схватити као најшире културне ентитете).“
Битка за дефинисање цивилизације
Сад су најочигледнији сукоби са православном, синичком (кинеском), хинду и исламском цивилизацијом. Дотле иде слагање са Семјуелом Хантингтоном и тим делом америчког друштва – мањином која је из својих позиција разумела да никаквог „краја историје“ неће бити, посебно не као Фукујамине шећерлеме.
Путин ће се сада потрудити да појам цивилизација дефинише нехантингтоновски. Дакле, није то „колонијална интерпретација: постоји неки ‘цивилизовани свет’ који служи као модел осталима, сви морају да следе те стандарде, примере, а ко није сагласан, њега ће утерати у ‘цивилизацију’ батином ‘просвећеног’ господара. Та времена су прошла и наше поимање цивилизације је потпуно другачије.“
Ево: „Пре свега, цивилизација има много, и ниједна од њих није боља ни лошија од друге. Оне су распрострањене као експоненти тежњи својих култура и традиција, својих народа. За свакога од нас је то нешто другачије. За мене, на пример, то су надања нашег, мог народа, чији сам имао срећу да постанем део.“
Председник Русије је показао да је то већ почело, јер у Концепцији спољне политике Русије, усвојеној ове, 2023, „наша земља окарактерисана је као оригинална држава-цивилизација“. Руси су уверени да је „савременом свету страна свака унификација, свака држава и друштво желе да самостално створе свој развојни пут. У његовом темељу су: култура и традиција, који почивају на географији, историјском искуству, како прошлом, тако и савременом, и на вредностима народа. То је сложена синтеза у чијем процесу и настаје оригинална цивилизацијска заједница. Њена хетерогеност и разноликост су кључ одрживости и развоја.“
Тако „питање идентитета“ и „суверенизам“ постају легитимни. Идентитети су „хиљаде раскошних цветова“ а глобализам је мраз од кога се мора склањати и штитити.
Најлепши снови ће се делити
Главни баштиници фукујаминског „краја историје“ су сада америчка „дубока држава“ и давосовски карневал злих намера на чијем челу ступа нацистичко-либерална фигура Клауса Шваба. Велики ресет тих злокобника са идејом да није важна ни култура ни традиција, јер ће човек и онако бити прикључен на компјутер – оглашен из операције са ковидом-19 – већ се распада. Путинов ресет се креће оним што је западна медијска артиљерија до јуче описивала као путељке очајника који ће бити приведени „реду, раду и дисциплини“ дигиталног концентрационог логора који се распростире на читавој земаљској кугли.
У Путиновом ресету је и подсећање да је „свет сувише сложен и разнолик да би га било могуће потчинити једној схеми, па чак иако је иза ње моћ, огромна моћ Запада, акумулирана кроз вековну колонијалну политику“ и свет постаје свестан чињенице да је „практично тај ниво развоја постигнут пљачкањем читаве планете. Историја Запада је заправо хроника бесконачне експанзије. Западни утицај у свету – то је огромна војно-финансијска пирамида којој је стално потребно ново гориво – природни, технолошки, људски ресурси који припадају другима. Због тога Запад једноставно не може да се заустави и није ни планирао да то уради.“
„Тренутак препознавања је тренутак буђења“, уочавао је Валтер Бењамин, а ми смо данас као они мали умови до којих стижу благе али велике речи „неко је неком рекао,/ најлепши сан сам стекао,/ поделимо га на двоје,/сад пола сна је твоје/“…
То је најбоља страна историје. Ми се налазимо пред „великим поновним постављањем“ подношљиве нормалности. Волели-не волели Путина, његов предлог је фер. Јер нам нуди да будемо слободни људи, одговорни народи и свет у коме се поштује различитост. Пред таквим понудама трикови и претње „пљачкашке цивилизације“ губе моћ.
