Прочитај ми чланак
(foreignaffairs.com –By Fiona Hill)
После месеци чврстог стајања (и скоро сам) на позицији против међународне интервенције у Сирији, до краја августа, руски председник Владимир Путин изгледа да је помирен са могућношћу америчког удара против режима Башара Ал Асада.
Да се разумемо, није срећан због тога, али је употреба хемијског оружја против цивила у предграђу Дамаска изгледа довела тренутну фазу сиријске кризе до њеног неизбежног врхунца. У светлу поновљених америчких и међународних упозорења да је хемијски напад црвена линија за одмазду, коалициони напади на Сирију изгледа да су питање дана.
Ипак, догађаји после напада неочекивано раде у корист Путина. Прво је британски премијер Дејвид Камерон блокиран гласањем у Парламенту, гласало се против учешћа у било каквим америчким војним нападима.
Онда је дошла одлука америчког председника Барака Обаме да стави ово питање на гласање пред невољни Конгрес. Француска влада саопштила је да – за разлику од Малија – неће да иде сама у Сирију. И секретар УН-а Бан Ки Мун изјавио је да ће инспекцијскм тиму за хемијско оружје који је послат у Сирију требати времена да заврши свој рад пре него што се утврди да ли постоји довољно доказа за УН да одобри употребу силе.
Сада, како је Путин домаћин самита Г-20 у Санкт Петербургу, он види нову прилику за Русију. Имајући у виду јасно противљење свим странама да предузму акцију асертивно, Путин сматра да напад може да се избегне, или, у најмању руку, ограничи на једнострану америчку акцију. Уз некакву француску подршку, и небитно бодрење од Турске и Арапске лиге, Обама – а не Путин – биће остављен сам са собом. А Русија неће више бити изолована од Сирије.
Током протекле недеље, Путин је користио низ пажљиво организованих јавних наступа и интервјуа да подстакне скептицизам у вези са употребом силе. Он је пласирао идеју да су сиријски побуњеници покренули хемијски напад да би на себе скренули пажњу у Сједињеним Америчким Државама и увукли земљу у грађански рат који су они изгубили. Ангажовао се у вешто оркестрираним комадима политичког театра, укључујући охрабривање руске Думе да допру до чланова америчког Конгреса пре него што гласају. Путин је разумно позивао на преиспитивање чињеница, указујући на значај тога да се ништа не ради на брзину.
Помозите рад Србин.инфо! Да и даље останемо независни, српски, православни, анти-глобалистички сајт.
Такође је оставио отвореном могућност да би Русија могла да одигра улогу у акцији УН против сиријског режима – ако генерални секретар добије необориве доказе да је Асад наредио употребу хемијског оружја против својих властитих цивила. Путин је нагласио потребу за високим стандардима доказног материјала, да се не би поновиле грешке из прошлости, као што је санкционисање интервенције САД у Ираку на основу погрешних обавештајних података о оружју за масовно уништење.
***
Да ли су ови потези искрени или не (највероватније, не), они имају одјека код публике у Русији, и код неких ван Русије, који су се противили прошлим америчким војним акцијама. Путин је покупио све важеће аргументе против интервенције и, понављајући их, стекао за себе позицију заштитника међународног права и принципа. Он је себе представио као лидера који препознаје паметну провокацију кад је види и одбија да прогута мамац. Он је спреман да прогласи моралну победу Русије и да присвоји заслуге ако Обама узмакне од интервенције.
У својим изјавама о Обами, штавише, Путин није лично увредио председника, нити је директно довео у питање његов интегритет. Његова упирања на положај САД била су лака и вешта. Чак и ако неко не верује његовим мотивима, јасно је да је Путин, у најмању руку, Обаму ставио у незгодан положај, да треба да се правда зашто је повукао црвену линију на сиријску употребу хемијског оружја и зашто не може да чека на одлуку УН – а све то док је Обама у Русији, испред увек скептичне Г-20 публике.
Путин је посебно вешт да држи своје противнике ван равнотеже. И нема сумње да је Обама Путинов противник по питању Сирије. Све заједно, Путинов циљ је био да се САД заустави од напада на сиријски режим – не да заштити Асада, већ да заштити Русију. Путин жели снажног лидера у Сирији, који може да држи ствари под контролом. Он жели да буде сигуран да се терористичке групе повезане са екстремистима у немирном руском региону северног Кавказа неће вратити из операције у Сирији и ударити на руске мете. Путин има неких искуствава на која се ослања да би остварио своје циљеве.
Он рачуна на то да ће бити потцењен и занемарен – одбачен као „досадно дете из задње клупе“ (како га је описао Обама на конференцији за новинаре 9. августа). Ово је слика о себи коју Путин гаји већ дуго времена. Као досадно дете у Лењинграду током 1960-их и 1970-их, Путин се тајио у дну учионице, али је,у слободно време, био енергичан у потрази за џудом. Он је постигао изузетна спортска остварења – такмичио се са највећим успесима на регионалном и националном нивоу.
Путин често наглашава колико је имао користи од својстава џудоа. Наравно, усијане главе и борбен, млади Путин научио се дисциплини кроз учење џудоа, џудо га је научио уздржаности. Његов тренинг је био усмерен на то како да искористи снагу својих противника против њих самих, и како да сачека прави тренутак да искористи њихов погрешан корак. Права вештина у џудоу је стално држање противника ван равнотеже,а не грубо гурање доле на струњачу. Вештина, не сила, доноси поене код судија. Ова способност је вредност с којом се једном Путин придружио КГБ-у, где треба, буквално, стајати и гледати мирно из сенке, чекајући да се неко зезне.
Путин зна шта ради. Стоји позади док други млате и делују у жару тренутка. Он подбада и љути своје противнике, тако их напали да раде свој посао за њега. Путин намерава да освоји овај конкретни спаринг меч око Сирије на поене. Одлука против употребе силе у Сирији, Обама је доведен у непријатност, могућност једностране интервенције САД покренута чак и без одобрења америчког Конгреса – све то може да се окрене у руску победу, ако Путин задржи прибраност. А у погледу самита Г-20, међународна заједница ће бити судија, да ли је Путин или је Обама правио вештије потезе.
За Србин.инфо превео: Александар Јовановић – „Микрорем“, mikrorem.com
