Прочитај ми чланак
Раније понашање САД више није могуће будући да растуће силе гомилају све већи утицај и моћ.
За америчке званичнике је постало уобичајено да америчко-кинеске односе представљају као централну тачку међународне политике. Почетком новембра, мало пре сусрета председника САД Барака Обаме са кинеским колегом Си Ђипингом, Џон Кери је у Вашингтону изјавио: „Односи између САД и Кине су од највеће важности за свет данас, и управо они ће у највећој мери обликовати будућност у 21. веку“.
О АУТОРИМА
Назен Барма је асистент професора за послове националне безбедности у постдипломској Морнаричкој академији.
Ели Ретнер је виши сарадник и заменик директора азијско-пацифичког безбедносног програма у Центру нове америчке безбедности (CNAS).
Стивен Вебер је професор на Универзитету Калифорнија (Беркли) на катедри политичких наука и у школи за информације.
Одмах после септембраске посете Пекингу, саветник за националну безбедност Сузан Рајс је твитовала како „већину међународних изазова није могуће ефективно решити без координисаног рада САД и Кине“. То није само дипломатска куртоазија већ кључни индикатор чињенице да такав поглед на свет преовладава код креатора америчке спољне политике.
Доминантни став у Вашингтону је да ће САД и Кина на крају морати да пливају заједно или ће заједнички потонути и за собом на дно повући добар део остатка света.
Ако две силе успеју да среде међусобне односе и да остваре ефективну сарадњу, све ће бити у реду; ако не успеју, онда ће наредне деценије бити тешке готово свима.
Такав поглед на свет има упориште у теоријама стручњака. Он претпоставља да се растуће силе (сада, као и у прошлости) суочавају са јасним избором кад се супростављају постојећем светском поретку, који су креирале претходне генерације великих сила.
Оне могу да се постојећем поретку прилагоде или да покушају да га промене. Водећи се том логиком, Вашингтон се труди колико год може да Кину усмери ка првом решењу, истовремено се припремајући да амортизује евентуалну штету која ће настати ако Кина ипак одабере друго. Више од две деценије САД се у односима према Кини воде том логиком.
ДВЕ НЕПРИВЛАЧНЕ ОПЦИЈЕ
У есеју написаном за магазин Национални интерес лета 2007. скретали смо пажњу на опасност од неадекватности оваквих академских теорија, као и на то да је цела перспектива која из њих произилази потпуно погрешна. Теорију смо поткрепили тиме да све растуће силе, посебно Кина, неће покушавати да изазову постојећи светски поредак у којем Америка има главну улогу нити ће покушавати да му се прилагоде, јер им ниједна од ове две опције ни из далка не изгледа привлачно.
Зашто би кинеска влада прихватила либерални систем, чије вредности су добрим делом некомпатибилне са њеним унутрашњим и спољним интерсима? И зашто би се, са друге стране, конфронтирала са најбогатијом и најмоћнијом земљом на свету и са гомилом њених такође моћних и богатих савезника. Видети Кину приморану да се одлучи између две непривлачне опције значило је превише озбиљно схватити пуко академско теоретисање или, још горе, погрешно тумачити понашање растућих сила.
Ако погледамо уназад на овај лажно наметнути избор, примећујемо да су се силе у настајању ипак одлучиле да изграде „свет без Запада“, који „заобилази“ постојећи светски поредак. Имајући увид у све индикативније чињеничне показатеље, бивало је све јасније да се растуће силе радије одлучују за продубљивање међусобних економских, политичких, па чак и безбедносних веза. Истрајавајући на том путу, све више је слабила релативна повезаност између њих и либералног, западоцентричног међнародног система. Ова тврдња се многима чинила неодговарајућом, највише због дубоко укорењеног дебелог прецењивања богаства, снаге и привлачности постојећег либералног поретка.
Сада, седам година касније, „свет без Запада“ постао је потпуно очигледан. Кључно питање међународне политике данас није да ли ће Пекинг – задовољан, подстакнут или чак приморан – приступити постојећем међународном поретку. Нити је то питање америчко-кинеског спиралног кретања ка трећем светском рату иако са распламсавањем надметања у разним областима традиционални аналитичари, који још увек размишљају у поментим прилагођавање/изазов категоријама, погрешно виде конфликт као једини могући исход. Уместо тога, данас имамо уједињене напоре растућих сила да изграде паралелну мултилатералну архитектуру, која заобилази либерални поредак и која ће највероватније фунаментално преобликовати међународну политику и економију.
АЛТЕРНАТИВА БРЕТОН-ВУДСКИМ ИНСТИТУЦИЈАМА
Последњи и најупечатљивији пример оваквог развоја догађаја је отварање нове Азијске банке за инфраструктурна улагања (AIIB), чији циљ је да буде алтернатива бретон-вудским институцијама, Светској банци и ММФ, као и њиховој регионалној филијали Азијској развојној банци. Идеја о оснивању AIIB потекла је из Пекинга, и та банка ће вероватно остати чврсто под кинеском контролом. Индија и 20 других земаља у развоју већ су ставиле своје потписе на оснивачки уговор.
Али AIIB је само једна од многих међунарнодних институција у настајању које заобилазе западни светски поредак и које су му, судећи по скорашњем исцрпном истраживању ових трендова, „комплементарне или паралелне, ређе онакве да га отворено изазивају“.
Други примери укључују политичке организације попут Шангајске организације за сарадњу (ШОС), БРИКС, развојних пројеката попут кинеског пута свиле и економских удружења, као што је Свеобухватно регионално економско партнерство (RCEP). И то није крај ове листе.
Јесу ли ове институције савршена замена за међународе институције либералног светског поретка, у којима доминира Запад? Нису, али зашто бисмо очекивали да ће бити савршене? Да ли су оне већ сада толико велике и утицајне као оне светске институције којима доминира Запад у појединим случајевима и дуже од 50 година? Наравно да нису, али у већини случајева то није осујетило њихову способност да привуку критичну масу држава чланица.
Није питање да ли ове институције могу да замене основне постулате на којима је изграђен глобални поредак, већ да ли се оне развијају у одређеном правцу са крајњим циљем да у наредних десетак година постану озбиљна алтернатива. Мислимо да је одговор на ово питање, без икакве сумње, одлучно и већ доказано „да“. Овај „свет без Запада“ стигао је много брже него што су многи очекивали, убрзан наглом мешавином постојећих и надолазећих фактора изазваних светском економском кризом, која је само убрзала „уздизање незападних земаља“, које је и пре ње узимало маха.
САД су изгубиле драгоцено време и сада морају набрзину да промене своје интелектуалне носаче. Најважнији ће бити први корак, а то је разбијање илузије о лажном дихотомијском оквиру, који раст Кине види или као незаустављиви тренд, који ће на крају завршити уклапањем у преовлађавајући систем, где би била „одговоран учесник“, или у директном изазивању глобалног поретка, вероватно и кроз рат широких размера. Мале су шансе да ће се било шта од овога догодити у наредној деценији, и перцепција ових исходишта као јединих могућих излаза из постојећег стања је само убразла појаву „света без Запада.
Амерички стратези ће такође морати да признају да је либерални међународни поредак, о чијој одбрани често причају, заправо више одраз њихових жеља него реалност. Овим никако не желимо да умањимо значај изградње отвореног међународног система базираног на поштовању правила, већ да укажемо на то да такав систем једва и да постоји осим у мањим географским целинама или проблематичним регионима.
ОДГОВОР САД У ТРИ ТАЧКЕ
Велика америчка мисија за 21. век није да оснажи или реновира плаховиту светску архитектуру, већ првенствено да настави са стварањем сопствене архитектуре, што и јесте пут који је следила до сада. Како незападни део света почиње да игра све важнију улогу у међународној политици, Вашингтон више не може да се ослања на остатке институција насталих после Другог светског рата, које су старе више од пола века. Предузимљивост у погледу постизања великих договора нам је неопходна уколико хоћемо да парирамо реметилачким иновацијама, на којима раде растуће силе. У међувремену, САД ће морати добро да размисле о начину на који ће се поставити према незападним институцијама. До сада је Вашингтону и савезницима било лако да одбаце организације попут БРИКС и ШОС као некохерентне и неутицајне. Али овакво понашање више није могуће будући да растуће силе гомилају све већи утицај и моћ.
Као одговор на ово, Вашингтон би морао да ради на следећем.
Прво, да се помири са развијањем незападних иницијатива, које могу бити комплементарне са америчким интересима. Није свака кинеска организација обавезно и претња интересима САД, и стога није добро за Вашингтон да увек стоји на путу пекиншких настојања да се економски и безбедносно повежу са трећим земљама.
Друго, када САД заиста одлуче да се супроставе кинеским иницијативама, требало би то да ураде јавно и да учине да свима буде кристално јасно због чега то раде. Гласине о прикривеном америчком лобирању против AIIB само су прекриле велом тајности легитимну забринутност Обамине администрације и напуниле медије извештајима о бескомпромисној америчкој опструкцији. Било би боље да следећи пут амерички званичници објасне стратегију и стану иза ње. Говорећи о конкретном случају, ту стратегију подржава и велики број регионалних лидера, укључујући Аустралију, Јапан и Јужну Кореју.
Треће, требало би размотрити могућност да се ове организације преобликују изнутра. Пекинг је већ навикао да, бушећи организације изнутра, настоји да им промени правац кретања или да га по потреби успори. Вашингтон би са савезницима требало да чини исто то, чак и са организацијама попут ШОС, које могу бити потенцијално рањиве.
На крају, Вашингтон би морао да буде спреман да се ухвати укоштац путем институционалног преговарања и надметања. Уздизање незападног света би требало да одложи упорно постхладноратовско истрајавање на пројекту глобално прихваћеног и легитимног либералног поретка. Уместо тога, Америка би требало да настоји да изгради и прошири мреже економског и политичког либерализма тамо где се укажу најбоље шансе за тако нешто, онда када се оне укажу. То подразумева чвршћу сарадњу са државама које деле наше ставове и одрицање од реторике да САД не могу да реше велике проблеме без сарадње са Кином и другим растућим силама. У појединим случајевима, рецимо по питању климатских промена, то може бити истина ако на ствар гледамо кроз бројке, али најчешће то ипак није случај.
Томас Кун нас је давно научио да парадигме тешко умиру. Надајмо се да ће у овом случају очигледно појављивање незападног света бити позив на узбуну и знак да је куцнуо час да изменимо начин на који смо традиционално поимали изазове са којима ће се суочавати растуће силе. САД не могу тек тако да седе и чекају да се Кина придружи либералном светском устројству или да га изазове, док Пекинг за то време полако гради алтернативни поредак.
Превео Александар Вујовић
