Прочитај ми чланак
У одмазди за терористички напад у Паризу од 13. новембра, француска авијација почела је да бомбардује снаге Исламске државе на северу Сирије. Француско министарство одбране наглашава да је то урађено у координацији са америчким снагама.[i]
У исто време, руски председник Путин је издао наредбу руској морнарици у Средоземљу да сарађује са француском морнарицом и „да сарађује са француским колегама као са савезницима“.[ii]
Срећом, француски председник Оланд, бар за сада, инсистира на заједништву у акцији: „Морамо да комбинујемо наше снаге да би постигли резултат који већ увелико касни“.[iii] Дакле, на коалицији која би укључила и Русију и САД.
До сада је Русија била та која је инсистирала на заједништву, док су се западне силе томе не само опирале већ и користиле сваку прилику да оптуже Русију за свашта – од наводног бомбардовања цивила или болница у Сирији, до тога да руски успеси у борби против исламиста заправо – мада нико није објаснио тачно како – „јачају“ терористе.
Да ли је Оланд, или неко битан у Француској, искористио тренутак да би се бар делимично ослободио чврстог америчког загрљаја и отворио простор за поправљање покиданих веза са Русијом, знајући да чак ни Американци не би себи могли да дозволе да у овом тренутку одбију сарадњу са Русима у борби против терориста у Сирији? Па чак ни оних које су сами одгајили. Јер то, после шока од 13. новембра, чак ни хипнотисано западно јавно мњење не би разумело.
Можда је потреба да се максимално искористи тренутак навела и Русију да безусловно понуди савезништво Француској, и да, бар за сада, прећути једну не баш неважну чињеницу: да се француски ваздушни удари по положајима ИД-а, за разлику од руских, бар за сада спроводе без договора са легалном и легитимном владом Башара ел Асада у Дамаску. Што их технички чини нелегалним.
А то је управо принцип на којем је Русија до сада инсистирала – поштовање међународног права. Односно – војна интервенција је легална и легитимна само ако је предузета на позив земље у којој се врши, или на основу одлуке Савета безбедности УН.
И то је, чак и пре оружане силе, била главна снага досадашње руске интервенције у Сирији: њен легалитет. То је оно што је сатерало западне силе у дефанзиву и везало их у чворове.
Да ли су се Путин и Оланд већ нешто претходно, у четири ока, договорили, односно да ли је постигнут руско-француски споразум да ће будуће заједничке акције бити предузимане у складу са међународним правом? Можемо се надати, али се то за сада не зна.
Где је опасност ако нису, тј. ако је, француским бомбардовањем, поново легитимисана једнострана употреба силе? Опасност је у томе што би то начелно омогућило нпр. англо-америчким снагама да се, под геслом „праведног рата“ против тероризма као одговора на терористичке нападе у Паризу – врате у игру у Сирији, и почну да бомбардују и дејствују где желе. А и турским снагама, и то копненим.
Дакле, ако брзо не дође до ширег међународног договора да се заједничка акција против Исламске државе у Сирији, а и шире, мора спроводити искључиво у складу са међународним правом – може се лако десити да терористички напади у Паризу постану – а постоје сумње да је то и била њихова главна сврха – окидач за нову фазу рата у Сирији, односно за поништавање тешко стечене руско-сиријске позиције, која је не само вратила сиријски сукоб у међународно-правне оквире, већ и омогућила прве опипљиве успехе у зауздавању Исламске државе и отварање пута ка постизању политичког решења.
Одатле вероватно и хитан захтев Москве Савету безбедности УН, упућен 17.11. да „без одлагања усагласи нацрт резолуције о формирању широког антитерористичког фронта на основу норми и принципа међународног права и одредби Повеље УН, који је Русија поднела 30. септембра“.[iv] Јер, и у међународним односима, гвожђе се кује док је вруће. Ако брзо не дође до опште сагласности да се све мора радити у складу са међународним правом, хаос ће врло брзо (поново) бити једини стандард. Што би и одговарало снагама хаоса које су све ово и закувале.
Чини се, дакле, да Русија сада води трку са временом, и покушава да искористи моменат, огорченост и пажњу светске јавности да би ствар око Сирије вратила у легалне токове. Односно, једине токове који би отворили могућност постизања иоле прихватљивог и одрживог решења у Сирији.
Наравно, с обзиром да је Русија била до сада једина која је све време играла са отвореним картама, исход је у најмању руку неизвестан. На пример, Ал-џазира, која засигурно није руски медиј, јавља једну занимљивост у вези француског бомбардовања положаја ИД у Раки. По речима неименованог становника овог града, који је већ неко време под „диктатуром“ исламиста, „француски ваздушни удари су циљали напуштене базе ИСИЛ-а у предграђима, где нема ни цивила ни бораца ИДИЛ-а“. У исто време, према истом извору, „руски ваздушни удари су нанели највећу штету“. Прецизније:
„Руски ваздушни удари су нанели толика разарања. Ако су ове земље хтеле да бомбардују срце ИСИЛ-а, могле су. Али оне још увек нису гађале њихове најважније базе. То је оно што не разумемо. Циљеви које су бомбардовали француски авиони су већином били напуштени од стране бораца ИСИЛ-а.“[v]
Ово не може а да не изазове нове сумње, чак и међу најдобронамернијима. Или да бар не буде повод за постављање неколико основних питања:
Да ли је реч о томе да су се Французи ослањали на америчке податке, па су због тога дејствовали онако како и Американци у протеклих годину и по дана – суштински без ефекта? Да ли је на првом месту била битна брзина, да би француски политичари могли свом јавном мњењу што пре да покажу да су „нешто предузели“, па тек онда ефикасност? Или је, опет, можда прави циљ био да се у Сирији поново легитимише једнострано коришћење силе мимо међународног права, да се терористички напад у Паризу једноставно искористи за поновно легитимисање незаконитог западног уплитања у сиријске послове?
С обзиром на досадашња искуства са тајним, али и јавним западним спонзорисањем и инструментализацијом тероризма широм света – скепса у вези свих западних потеза и намера не само да је пожељна, већ је и неопходна. И зато Русија, и Кина, и све земље које су искрени противници тероризма, морају да троше драгоцено време и енергију на игре шаха. Да би или ствари истерале на чистину, или да би, користећи инерцију догађаја и реакције и притисак шокираног јавног мњења, под рефлекторима јавности ухватиле „извознике демократије“ за реч, и натерале их да се, у складу са својим речима и понашају. Бар док су рефлектори упаљени.
Уосталом, да је Запад истински желео уништење Исламске државе, Ал Каиде, ОВК и сличних творевина – оне одавно не би постојале. Односно, никада не би биле ни створене.
УПУТНИЦЕ
[i] http://www.theguardian.com/world/2015/nov/17/france-launches-fresh-strikes-on-isis-as-pentagon-chief-calls-for-global-coalition
[ii] http://rs.sputniknews.com/rusija/20151117/1101137081/rusija-francuska-putin.html#ixzz3rn3IYobQ
[iii] http://www.theguardian.com/world/2015/nov/17/france-launches-fresh-strikes-on-isis-as-pentagon-chief-calls-for-global-coalition
[iv] http://rs.sputniknews.com/svet/20151117/1101145198/Moskva-Savet-bezbednosti-antiteroristicka-koalicija-nacrt-zakona-usaglasavanje.html#ixzz3rnBP4400
[v] http://www.aljazeera.com/news/2015/11/syrians-insane-nights-french-bombing-151117052945111.html
Извор: Фонд Стратешке Културе
