Pročitaj mi članak

Politička diktatura banaka

0

Već izvesno vreme u zapadnim i većini prozapadnih država vlast i njena suverena ovlašćenja prelaze od parlamenata i na izborima izabranih "predstavnika naroda" na one koje niko nikada nije birao niti ih bilo ko u javnosti zna. Takozvani eksperti to nazivaju "postdemokratijom" ali u realnosti to je diktatura onih koji nemaju nikakvu odgovornost.

Власт преузимају институције које људи у свакодневном животу не могу да избегну и то су пре свега банке. Банке постају власт. Много је оних који су жртве те нове банкарске „постдемократије“, али се није знало у широј јавности, а у Великој Британији је ових дана све то изашло на видело, када се огласило неколико проминентних личности, које су жртве те, у основи, својеврсне политичке диктатуре банака.

Истакнути политичар и најактивнији критичар савремене политике Најџел Фараж је објавио да му је банка, са којом је био више од 40 година, затворила све рачуне. И то без икаквог објашњења. Иако није рекао која је то банка лист „Дејли мејл“ сазнаје да је реч о Coutts & Co, најомиљенијој банци високог британског друштва у којој и многи чланови Краљевске породице имају своје рачуне.

Политичка пресуда

Фараж верује да је то „озбиљна политичка пресуда на највишем нивоу британског система“. У први мах је, рекао је, помислио да то има везе са прошлогодишњом тврдњом посланика Лабуриста Сер Криса Брајанта, да је Фараж „током 2018. од телевизије РТ, значи Русије, на име хонорара за наступе примио 548.573 фунти“. И сугерисао је да би Фаража, који није посланик, требало санкционисати због рата у Украјини.

Испоставило се да је то била комплетна лаж.

Те године Фараж уопште није био на РТ. Фараж је рекао да је замолио Брајанта да повуче ту лаж али он је одбио. Сер Крису, који је познати активиста ЛГБТ популације, и у истополном браку, није затворен рачун у банци.

Потом је седам других британских банака одбило да Фаражу отвори рачун и он, практично, у својој земљи не може да располаже сопственим новцем.

Он претпоставља да би формално покриће за затварање рачуна могло да буде једна новија законска форма позната као „политички истакнута личност“ (politically exposed person) или ПЕП. Тај пројекат је још 1987. лансирала Група 7 (Г7) као иницијативу против корупције и прања новца. Идеја је, званично, да банке спроводе истраге када неко ко је ПЕП отвара рачуне јер ти људи представљају већи ризик. Увођење ПЕП система је потрајало и у Британији је уведен тек 2007. и то наводно због особа из иностранства а не из Британије. За банке је тај систем постао законска обавеза 2017. а унутар Регулације за спречавање прања новца. Али банке то сада из политичких разлога примењују и на грађане Уједињеног Краљевства. И то не само према истакнутим личностима него и на све оне за које банке процене да су наводни ризик, као и на чланове њихових породица.

Сличне судбине

И после Фаражовог објављивања банкарске „политичке пресуде“ јавили су се и други које је задесила слична судбина и показало се да је то постала редовна пракса банака а јавност за то није знала. Угледни коментатор Доминик Лосон је открио да је и његова ћерка Доменика прошла кроз сличну драму. Једна банка још 2016. није хтела да јој отвори рачун због, како је речено, ризика од прања новца. Истрага банке је спроведена јер је њен деда, Домиников отац, Најџел Лосон био министар финансија у влади Маргарет Тачер и потом као лорд седио у Дому лордова. Сада покојни лорд Лосон био je активан критичар британске и западне политике а посебно обмана са климатским променама. А једна друга банка такође није хтела да јој отвори рачун али не због деде, него ујака који је аристократа, гроф, али није у Дому лордова.  

Сличну судбину је имала и посланица Конзервативне партије Хедер Вилер којој су две банке затвориле рачуне јер је она истакнута јавна личност па тако и наводно високи ризик.

Недавно је англикански свештеник Ричард Фодерџил објавио да му је његова банка „Yorkshire Building Society“ затворила рачун после писма банци у којем протестује због јавне промоције ЛГБТ популацијe, на интернет порталу банке. Свештеник Фодерџил је, према „Дејли телеграфу“, упитао банку „да ли је то заиста добро коришћење вашег времена, ви нисте овде да се бавите социјалним инжењерингом“ и поручио да он „има озбиљне етичке проблеме са транссексуалним елементима и импликацијама да се то промовише деци и младим људима“. После тога му је затворен рачун.

И оцу једног посланика је такође затворен рачун у банци са којом је био пуних 60 година јер је и он у вези са ПЕП системом. Кампањи Унија слободе говора је „Пејпал“ затворио рачуне још 2022. године.

Банкарска диктатура

Верује се да су рачуни затворени и хиљадама људи само они то не пријављују па није доспело до јавности. Највише су на удару заговорници изласка из Европске уније, Брегзита, и критичари ЛГБТ популације и те политике. Бившем посланику Брегзит партије Хенрику Овергарду Нилсену је такође затворен рачун у „Метро банци“ а неколико чланова те некадашње странке пријавило је да су им рачуни затворени.

Али, многи се не мире са том „банкарском политичком диктатуром“ па је тако иницијатива позната као Група хришћанских свештеника тужила „Барклис банку“ која им је затворила рачуне, а на захтев ЛГБТ активиста. Банка је избегла суђење и нагодила се и групи платила 20.000 фунти као компензацију.

Приметна је послушност државних органа према ЛГБТ популацији и у другим британским институцијама. Лондонска, Метрополитен полиција носи на рукаву знак црно-беле британске заставе са танком плавом линијом што је симбол поштовања према свим страдалим полицајцима. Али је донесена одлука да се тај симбол скине јер би могао да увреди ЛГБТ популацију. Наводно та танка плава линија асоцира на неке америчке групе које се противе ЛГБТ популацији.

Све су то наравно политичке одлуке, то не може да се дешава без знања и одобрења британске владе. И не само у Британији, готово да је већ заборављено како су у Канади возачима камиона који су данима протестовали због неразумних мера затварања земље у време корона вируса блокирани приватни рачуни у банкама. Протести су потом престали јер њихове породице нису имале од чега да живе. Владе, у ствари, прљаве послове преносе на друге, у овом случају банке али временом служећи владама банке постепено постају власт. То је опасан процес јер све се више заговара увођење електронског новца, неће бити готовине, па онда банке могу такође да блокирају приватни новац и постану господари живота људи.

Шта је са слободом говора?

Банке, барем у Британији, већ годинама уводе разне формуларе које власници рачуна морају да испуњавају а са невероватним питањима о приватним контактима, члановима породице и пријатељима. Ти формулари су у ствари праве истраге о људима који ништа нису згрешили. Уз то, није посао банака да се баве истрагама, банке нису државне агенције. Али, на овај начин оне постају власт. Такође, финансијска подршка компанијама се условљава бројем запослених из ЛГБТ популације и етничких мањина. Без, према процени банке, довољног броја таквих нема ни финансијске подршке.

И све се то дешава у земљи која је заиста била шампион и пример слободе говора и која је имала легендарну институцију Хајд парка где су сваке суботе долазили прваци те слободе. Држава је обезбеђивала и говорнице као и заштиту оних који слободно говоре.

Времена су се очигледно променила и сада банке затварају приватне рачуне оних који нису ништа згрешили него имају другачије политичко мишљење и не прихватају „званичну верзију“. Банке гуше слободу мишљења и говора. То је скривени облик политичке борбе против неистомишљеника.

Намеће се, међутим, и кључно питање – ко доноси одлуке о затварању рачуна. Да ли су то људи „без лица у сивим оделима“ или чак такозвани систем вештачке интелигенције. Али, ко храни тај систем? У сваком случају ништа не може без британске владе, без политичке одлуке.

Министарство финансија негира да се затварају рачуни људима са другачијим политичким виђењима. И подсећа да је то у ствари регулатива Европске уније коју је Британија усвојила док је била чланица те интеграције. Пошто се у јавности пробудило велико незадовољство наложено је да се та регулатива „преиспита“.