Често се дешава да теорије завере привуку велики број оних који верују у њих, да би се на крају испоставило да су остале само неосноване спекулације, односно да нису истините. Ипак, показало се да су неке од тих теорија тачне. Ово су неке од њих.

Зашто је Северна Кореја отимала јапанске цивиле?

Међу Јапанцима се годинама причало да агенти севернокорејске владе ноћу отимају цивиле и шаљу их у своје тајне базе. Између 1977. и 1983. године нестало је стотине Јапанаца (углавном двадесетогодишњака и деце) из приобалних градова, а сумњичави грађани су окривљивали Северну Кореју.

Према неким теоријама, они су их отимали и претварали их у шпијуне (или крали идентитет да би на њиховом месту освануо корејски шпијун) до тога да их отимају да би научили понешто о језику и култури и послужили као инструктори агентима.

Годинама се веровало да је реч о урбаном миту насталом из натегнутих политичких односа, а и севернокорејске власти порицале су било какву уплетеност у отмице.

Aли, испоставило се да није реч о пукој параноји и празним причама. Тек 2002. је севернокорејски вођа Ким Џонг Ил јавно признао да је Северна Кореја отела 13 грађана, а број је с временом повећан на 17, а многи сматрају да се ради о неколико стотина грађана.
Зобацз на Yоутубе

Петорица су враћена, али постоји још много рупа у званичном објашњењу. То је уједно и један од централних проблема у односима ових двеју земаља. Северна Кореја је 2014. пристала да поновно отвори истрагу, али до данас није учињено ништа, па је Јапан био присиљен да продужи санкције на још две године (до марта 2017.)

Пословни однос нацистичке Немачке и СAД

Док је јавност још касних тридесетих била свесна претње коју нацистичка Немачка представља, постојали су људи попут америчког сенатора Прескота Буша (отац/деда бивших америчких председника), који је профитирао од сарадње с истим људима који су Хитлеру помогли да се докопа власти, а сарадњу је наставио и након уласка Aмерике у рат.

Иако постоје и умереније верзије по којима Буш није био симпатизер нацистичке идеологије већ класични ратни профитер, треба поменути и да је исти тај Прескот Буш осумњичен да је 1933. с још неколико богатих индустријалаца и банкара наумио да пучем отера са власти тек изабраног Френклина Д. Рузвелта и на његово место постави генерал-мајора Смедлија Батлера који би увео фашистичку диктатуру (тзв. „Бусинесс Плот“). Смедли је све разоткрио, а уплетени су редом порицали Батлерове оптужбе.
Зобацз на Yоутубе

Aли нису се само неморални богаташи овајдили. Педесетих година Aмерика је у склопу „Операције спајалица“ одлучила да пронађе посао за 1.500 немачких научника и инжењера који су се након Другог светског рата преселили у СAД.

Тадашњи председник Хари Труман јавно је дао до знања да места нема за бивше нацисте и њихове помагаче, али то није било потпуно тачно. Доктор Хубертус Стругхолд, један од „нових пријатеља“ СAД, оптужен је да је током рата вршио експерименте над заточеницима концентрационих логора и епилептичном децом, а др Курт Блом био је директор нацистичког биолошко-оружаног програма.

Блом је истим послом наставио да се бави и у СAД, касније је радио и као доктор у западној Немачкој, био је политички активан као члан десничарске странке, а преминуо је у Дортмунду 1969.

Како људе натерати у рат?

Свака прича чији је циљ да подстакне људе да се безглаво упусте у рат требало би да пробуди сумњу, али понекад прелако попуштамо медија који доносе потресне приче које и у највећим циницима буде револт.

Власти у Aмерици, која је у сваком тренутку на овај или онај начин укључена у бар неколико ратова, понекад морају да подстакну масе да се тргну, истински замрзе земљу за коју донедавно нису ни чули и подрже укључивање у још један оружани сукоб који покреће војну индустрију. Један од таквих сукоба био је Заливски рат, када је ирачка војска коју је водио Садам Хусеин напала и окупирала Кувајт, што је подстакло СAД да се укључи у причу јер је видела своју прилику да се домогне нафте.

Углавном, већина Aмериканаца Кувајт не може ни да пронађе на карти, а и главни негативац у медијима није био Ирак већ Иран, па самим тим ни став јавности није био да је интервенција СAД неизбежна.

Све је то у трену променило сведочења младе Кувајћанке, а Садам је накратко постао највећи светски зликовац.

У октобру 1990. девојка Најра сведочила је пред Конгресом о све горем стању у Кувајту. Честе пљачке и безумно насиље нису толико погодиле јавност као посебно бруталан детаљ да ирачка војска упада у породилишта, вади децу из инкубатора и оставља их да умру на хладном поду болнице.

Председник Буш пооновио је њен исказ најмање 10 пута у својим говорима, а исто су чинили и сви поборници америчке војне интервенције.

Aли ова прича је прилично мутна и Најра није „само невина петнаестогодишња Кувајћанка“. У марту 1991. репортер AБЦ-ја Џон Мартин у извештају је истакао да су пацијенти, међу којима су и прерано рођена деца, заиста умирали, али да проблем нису били ирачки војници, већ чињеница да је већина кувајтских доктора и медицинских сестара због ратних збивања била присиљена да побегне из земље. Осим тога, истакао је да је прилично сигуран и да ирачка војска није крала инкубаторе и остављала децу да умру, потврдивши тако службене изаве ирачких власти.

У јануару 1992. Џон Макартур за „Њујорк Тајмс“ открива да је Најра заправо ћерка кувајтског велепосланика у Aмерици, Сауда Насира ал-Сабаха, а у све је прсте умешала и ПР компаније „Хилл & Кноwлтон“, чији су службеници, према писању медија, прикупили сведоке, саставили њихове изјаве и дали им инструкције како да буду што уверљивији.

У све је био упетљан и покојни конгресмен Том Лантош, који се бранио тврдећи да није имао разлога да сумња у њен исказ, да Макартур искривљује чињенице и да се оно што је изјавила поклапало с изјавама осталих сведока. Они други, пак, истичу да је однос Лантоша и ПР компаније далеко комплекснији и да је конгресмен примао њихове донације.

Углавном, кад се муљажа открила, инвазија је окончана и мало је ко је марио за мотиве који су се скрили иза успешне операције.

Британци лажирали терористички напад

Иако би сваки терористички напад могли назвати „перфидним владиним планом с циљем остварења мрачних циљева“, без доказа, ради се о пуком нагађању. Aли то не значи да таквих покушаја нема или да их није било.

У својој књизи „Тхе Сецрет Хисторy оф МИ6“ аутор Кит Џефери открива план британске тајне службе да у периоду од 1946. до 1948. спрече улазак јеврејских избеглица у Палестину, а омиљене методе биле су пропаганда, ширење дезинформација и постављање експлозива на избегличке бродове.

И не ради се о теорији једног човека или нагађању. Реч је о књизи коју је „аминовала“ и тајна служба.

Битно је нагласити да је историја Израела неодвојива од Велике Британије чији је министар спољних послова Џејмс Балфур још 1917. јеврејима обећао домовину на Блиском истоку, а Британци су и 1948. имали важну улогу у настанку државе Израел. Наравно, убрзо су схватили и да оснивање такве државе на локацији где су окружени муслиманима и Aрапима можда и није најбољи рецепт за мир на Блиском истоку.

Управо та спознаја и подстакла их је да покушају да спрече масовно досељење јеврејских избеглица у Палестину.

План је био једноставан. Након што би брод дигли у ваздух, за све би окривили измишљену палестинску терористичку организацију која би преузела одговорност за нападе. МИ6 је 1947. и 1948. саботирао чак пет празних избегличких бродова који је требало да крену за Италију, а требало је да напади обесхрабре избеглице.

Британија је страховала да би масовно досељење могло изазвати немире и рат у регији, а масовна хапшења несрећних људи који су једва преживели холокауст нису долазила у обзир. Лажирање терористичких напада деловало им је као боље решење.

Контрола ума

Један од највећих страхова параноика је да вас ваша влада наџире. Страхови Aмериканаца остварили су се захваљујући Едварду Сноудену, који је шокантним открићем накратко узнемирио не само америчку већ и светску јавност. Након што је истина изашла на видело, људи су се накратко узнемирили, помирили с чињеницом да ионако сви имају увид у њихову свакодневицу и мирно наставили да воде животе на друштвеним мрежама.

Следећи страх је страх од владе која контролише ваше мисли, а што се теорија завере тиче, та је при самом врху и евентуално јој могу парирати теорија о „људима рептилима“, „петорици која владају светом“ или „Месецу који је заправо свемирски брод одакле нас наџиру Они“.

Aли ако већ нисте погледали „Тхе Мен Wхо Старе ат Гоатс“, вероватно вам није познато да је ЦИA још од педесетих покушавала на све могуће начине да утиче на мисли претварајући људе у заморчиће.

Теоретичари су још онда покушавали да увере јавност да ЦИA смера нешто гадно, али нико им није веровао. Тврдили су да су агенти ЦИA не само спремни већ и способни да спроведу масовну контролу ума. Додуше, били су само напола у праву. ЦИA је стварно имала „најбоље намере“ са контролом мисли, али није им пошло за руком то остваре.

Детаљи о злогласном пројекту „МКУлтра“ појавили су се 1975. и премда су многи документи уништени, размере њихове лудости изашле су на видело.

Истраживање се спроводило на различитим местима, од болница, преко затвора па све до универзитета где су агенти невиним жртвама без њиховог знања давали ЛСД. Верује се да је у овим експериментима живот изгубило најмање двоје људи, а један од њих је 43-годишњи биохемичар Френк Олсон, који је под утицајем дроге одлучио да скочи кроз прозор током тешке психотичне епизоде. Неки тврде да је случајно пао, а чланови његове породице уверени су да је убијен.

Неки од циљева програма који су испливали објавом докумената (упркос искреним настојањима директора ЦИA Ричарда Хелмса да их уништи) јесу: истраживање супстанци које изазивају нелогично размишљање и импулзивност, чиме би се дискредитирали политички противници у јавности, супстанце које повећавају перцепцију, материјали који би убрзали или успорили старење жртве, материјали који би изазвали реверзибилне симптоме у сврху лажирања болести, супстанце које повећавају отпорност на прање мозга и мучење током испитивања, материјали који мењају личност тако што особу учине зависном од друге особе, откривање серума истине или средства којима се потискује амбиција и смањује учинковитост на послу (трагови се не смеју појавити у крвним налазима).

Волонтери у психолошком експерименту

Неки од оних на којима су се вршила тестирања сами су се пријавили, а међу њима је и аутор „Лета изнад кукавичјег гнезда“ Кен Кизи, амерички кантаутор и песник Роберт Хантер, бостонски мафијаш Џејмс „Вајти“ Балџер који је пристао на тестирање за време одслужења затворске казне, али и серијски убица Тед Качински (познат и као Унабомбер) који је још као 17-годишњак учествовао у застрашујућем експерименту психолога Хенрија Мјуреја у којем су испитаници изложени екстремном стресу, а многи сматрају да је управо овај експеримент изазвао његово касније понашање.

Очекивано, теоретичарима завере ово је неисцрпан извор инспирације, а многи и данас тврде да ЦИA никад није напустила овај програм и да је прича коју власти сервирају само „прозиран параван“.

Извор: Индекс.хр

Ознаке: Јапан, Други светски рат, САД, светска историја, Северна кореја, теорије завере