Прочитај ми чланакНовак Ђоковић - најбољи тенисер света и најбоља мета за коментаре, критике и осуде.
И тако већ добрих петнаестак година.
Foto: Tanjug/AP
Никада тениски свет није заправо прихватио момка рођеног у Београду, а он је готово на све начине покушавао да у очима јавности постане легитимни амбасадор “белог спорта”.
Још од времена имитација, дана када је називан “Џокером”, син Дијане и Срђана је посматран испод ока, као некакав уљез, као појава која се догодила тенису, а као да “он” није ни желео да дође до тога.
Новаково дечачко опонашање ривала је још тада наилазило на опречне реакције, они са ширим духом су схватили шта је желео да постигне, али је било и повређених сујета које се нису опоравиле до данашњих дана.
Одатле је све почело, а наставило се примедбама на рачун Новаковог дугог припремања за сервисе, честих неконтролисаних емотивних излива, али и навика ван терена.
За све то време Ђоковић је покушавао да пронађе начин да добије свој мир, да скрене пажњу са опште атмосфере и да из тога извуче мотивацију.
“Када они са трибина вичу ‘Роџер, Роџер’, ја чујем ‘Ноле’, ‘Ноле’”, открио је једном приликом српски тенисер свој механизам за претварање негативне у позитивну енергију.
Метафизика, зар не?
Доживљавао је Новак неколико прекретница у каријери, пролазио је кроз период тражења себе, а у томе му тениски свет није помогао. Напротив.
Да ли јесте или није променио вероисповест, какву улогу је имао контроверзни тренер Пепе Имас у његовом тиму, зашто једе или не једе ово или оно, да ли је изгубио победнички инстинкт прихватањем идеологије “љубави и мира” коју је научио од Шпанца…
На све то, Ђоковић је одговорио усвајањем новог начина за отпоздрав публици на крају мечева, покретом рукама од груди ка трибинама, што је требало да значи да он и даље има љубави чак и за оне који гаје другачије емоције према њему.
И ту је било изузетака. После финала Вимблдона 2019. године, у ком је спасао две меч лопте за Федерера, само је погледом прошарао по трибинама са којих је претходно добијао све осим подршке, направио јасну дистанцу према свему томе и у највећем миру чучнуо и појео неколико влати древне траве са главног тереа Ол Ингланд клаба.
То није било довољно да нека уста заћуте. Чак и када није било тениса, проналажени су начини да се Новак стави на стуб срама, попут околности са старта овогодишње пандемије коронавируса.
Доскочицом “Ноwаx Дјоковид“, англосаксонски, али и шпански медији, извлачили су из контекста Ђоковићеву изјаву о принудном вакцинисању и од њега направили “икону антиваксерског покрета”, што је ноторни нонсенс.
Али, прошао је где је прошао, закачио се где се закачио и остао као етикета најбољем тенисеру света.
Посебан круг пакла за Новака је био спреман због организовања “Адрија тура” усред пандемије, за шта је добио дозволу српских власти, а потом и коронавирус, све из велике жеље да врати тениски спорт на велику сцену и покуша да ствари колико-толико врати у нормалне оквире.
То није било могуће, Новак је утеху поново нашао у медитацији, односно тиховању, чак и на “Босанским пирамидама“, због чега је посебно стигао у центар пажње и добио нове негативне епитете.
И док је Ђоковић покушавао да организује акцију помоћи нижерангираним тенисерима, напустио Савет играча и основао независно удружење, услови за повратак тениса су били омогућени, на неки начин, па је и на терену демонстрирао своју величину.
Освајање турнира у Синсинатију није могло да буде испраћено титулом на УС Опену, због већ фамозног случаја “судија и лоптица”, због чега је англосаксонска јавност поново скочила на кичму Новаку.
Појединци су чак говорили да ће то бити Ђоковићев “белег за целу каријеру”, он је поново морао у “изолацију” и сабирање мисли, али се из свега опет вратио са титулом, овога пута са турнира у Риму.
Ни на Ролан Гаросу није могло без отровних стрелица према њему, нежним душицама је засметало то што Новак тражи медицинску помоћ, иако је било очигледно да има проблеме са вратом.
Или им је само засметало то што су ти проблеми нестали па више није било шансе да се Новак порази…
Јесте имао “нулу” у првом сету финала против Надала, јесте финале и изгубио, али је остао на нивоу, на господском нивоу о ком “правоверни представници белог спорта” могу само да сањају.
И покушавају да изврну његове речи, попут Крис Еверт која га је оптужила за сексизам, те Федерера који је брже-боље, после Новакове констатације да му је Надал највећи ривал, о чему сведочи и број њихових међусобних мечева, дао изјавити да је Шпанац заправо његов највећи ривал јер су се изједначили по броју гренд слем титула.
А и један и други би требало да знају да је Новак млађи од обојице, да му је толико критикован начин исхране омогућио да своје тело очува до нивоа да осим повреде лакта није имао већих здравствених проблема, те да готово да не постоји подлога на којој не може да оствари победу.
И да сачекају још један онај поглед као са Вимблдона 2019. године. И они, а и цела врла, фина, добра, пристојна и културна тениска публика, заједно са Беном Ротенбергом.
— СРБИН инфо (@srbininfo) October 13, 2020
