Прочитај ми чланак
(Богдана Кољевић)
Пошто су званична европска истраживања показала да ће снажну подршку на предстојећим изборима за Европски парламент у мају 2014. добити странке крајње европске левице и деснице, процеси о којима су практично сви објективни и озбиљни истраживачи већ дуже време говорили обелодањени су најширој јавности: рађају се нове политичке праксе левице и деснице и критички европски дискурси главно су обележје савремених токова.
Најсвежији пример који исцртава обрисе једног дела европских догађања која су на помолу свакако је објављивање у листу Ле Фигаро сакривеног извештаја француске владе о томе да се Француска налази на ивици народне побуне и социјалне експлозије, јер у народу владају тензије, огорчење и бес. Ради се о гневу који се појављује готово спонтано, а стање се описује као ситуација на рубу устанка. Истовремено, други релевантан пример, који је узнемирио духове широм Европе, тиче се формирања савеза између Марин Ле Пен и Герта Вилдерса, тј. савеза који се правилно препознаје као прва степеница у стварању европског десничарског анти-ЕУ блока. Јер, с обзиром на расположење грађана и пораст евроскептицизма, ни најмање није искључено да остали савезници за овај пројекат могу пронаћи у широком луку од Велике Британије до Италије.
Марин Ле Пен и Герт Вилдерс
У анализи различитих случаја нове деснице у Европи потребно је, међутим, разликовати политички легитиман захтев за успостављањем Европе националних демократских држава од ултранационалистичких и фашистичких пракси насилног карактера, какве сусрећемо на примерима грчке Златне зоре или бугарске Атаке. Једнако, то је и разлика која се појављује и на другој страни политичког спектра, где је, рецимо, врло важно разумети разлику између леве коалиције Сиризе који преводи Алексис Ципрас, са једне стране, и радикалне левице тзв. Народно-борбене револуционарне силе у Грчкој. Новонастали пејзаж, дакле, без дилеме упућује на низ потенцијалних политичких и друштвених опасности – нарочито када је реч о најекстремнијим десничарским или левичарским елементима – али свака идентификација или изједначавање између основаних апела за афирмацијом националне државе или за већом социјалном правдом са фашизмом свакако да није ништа мање погубна.
Да ствар, наиме, стоји управо супротно, постаје плаузибилно у анализи питања о томе како се до савремене ситуације у Европи уопште стигло. А одговор на ово сложено питање у највећој мери је запањујуће једноставан: узрок садашњих превирања почива у лажној политици. Прецизније, у Европи се преко две деценије спроводила политичка симулација, тј. лажна политика у којој су и десница и левица изгубиле сопствени политички идентитет. То је била наметнута крипто-политика консензуса, конструисаног „трећег пута“ с оне стране левице и деснице, а заправо је требало да у реалности испише крај и левице и деснице, и политике уопште. Јер то је било време у којем се проглашавао и покушавао спровести у дело тзв. „крај историје“ који је, у преводу, између осталог требало и да учврсти моћ трансатланског капитала кроз пројекат Европске уније.
Алексис Ципрас
У најкраћем, то је кључ за разумевање савремених појава, које се рађају као последица систематског затирања и осећања националног идентитета и вековних европских традиција слободе, правде и једнакости. Јер да су, рецимо, архитекте Европске уније допустиле очување умерених десних политика – које базирају делање на саприпадности националног и демократског – или, да се није дозволило да настане садашње стање у којем, према најновијим подацима Међународног Црвеног крста, у Европи има више од 120 милиона сиромашних, сасвим је извесно да би ствари битно другачије изгледале, као и да реално овако драматичних последица, по свему судећи, не би било. Односно, да су политичке и друштвене елите следиле најбоље европске традиције, данас не бисмо били сведоци овако дубоког јаза између ЕУ догме и европских стварности.
У том светлу, важно је уочити да политике левице и деснице у настајању свакако нису антиевропске политике, јер Европа и Европска унија су потпуно различите ствари. Штавише, нова левица и нова десница деле уверење да су баш праксе Европске уније поништиле праву историјску идеју Европе. С тим у вези, најмањи заједнички именитељ левице и деснице, и тренутак њиховог сусрета, почива у чињеници да се ове нове политике залажу за јачање државе, за крај неолиберализма, те да показују свест о централној улози народа као политичког субјекта. Не мање битно, у оба случаја наилазимо на експлицитно противљење интервенционистичким политикама, и у том смислу на повратак аутономије политике, која има за циљ да саопшти да јака држава и права демократија нису супротстављени процеси.
Најзад, излазак из медијски произведене слике света и повратак друштву знања, образовања и израженије партиципације грађана у политичком и јавном животу, појављује се као специфичан императив уз помоћ којег може да се превазиђе криза вредности која је захватила различите сфере људског делања.
То су разлози због којих можемо рећи – уз свест о неизвесности, непредвидљивости догађаја и потенцијалним опасностима – да је почело време прелаза из једне епохе у следећу, и да је Европа неизоставан саставни део повратка политике и повратка историје…
(НСПМ)
