Прочитај ми чланак
(Тпортал,Фото: ФрееДигиталПхотос.нет)
Швеђани у име породице испитују да ли дечаци уопште треба да буду дечаци, а девојчице девојчице. Са још три нордијске земље, они су на првом месту у свету по питању родне једнакости и пионири у легализацији хомосексуалних веза.
Канадски брачни пар Витерик недавно је привукао међународну пажњу због одлуке да своје новорођенче названо Сторм одгаја као родно неутрално, одбивши да било коме, чак и најужој родбини, открије његов пол.
“Сви прво питају да ли сте добили дечака или девојчицу, али ако заиста желите да упознате некога, не питате шта има међу ногама”, изјавила је мама Кети Витерик.
Ни „он“ ни „она“, већ „оно“
Оно што је изненадило Канаду и многе друге, у Шведској је пракса у јавним дечјим вртићима попут “Ницолаигардена” и “Егалие” у Стокхолму, где држава експериментише с родном неутралношћу.
Године 1998. парламент је обавезао школе да се боре против родних стереотипа и тражио додатно образовање за особље у вртићима како би што успешније приближили деци идеју једнакости. Деца се играју луткама без наглашених сексуалних атрибута, избачене су ружичаста и плава боја, а уместо бајки попут “Пепељуге” које потхрањују родни стереотип, слушају приче о хомосексуалним и лезбијским паровима, усвојеној деци и самохраним родитељима.
За разлику од других земаља, где је васпитачица у дечјем вртићу искључиво женско занимање, у Шведској је 30 посто васпитача. Уместо речи “девојчица” и “дечак”, тамо децу од 1 го 6 година старости уче да користе неутралну “пријатељ”, а уместо заменица “хан” и “хон” (он и она) од прошле године уведена је неутрална ‘хен’ (оно) позајмљена из финског језика. Иако је “хен” изазвала много негативних реакција, а романописац и новинар Јан Гилоу оптуживао феминисткиње да желе да униште језик, реч се већ одомаћила у Риксдагу (шведском парламенту) и водећем листу „Афтонбладет“.
Да ли дечаци уопште треба да буду дечаци, а девојчице девојчице, питају Швеђани, који су на Светском економском форуму 2010. заједно с још три нордијске земље проглашени првим у свету по питању родне једнакости и пионирима у легализацији хомосексуалних веза. Када је седамдесетих година прошлог века шведска влада почела да активно промовише женска права, феминисткиње нису ни слутиле колико ће то далеко догурати: у Риксдагу данас има 45 одсто жена, за разлику од САД, где их је 17, у Немачкој 33, а у Јапану 11 одсто.
Од 24 министра у влади, 13 су жене, а у управним телима шведских компанија их је 27 одсто, за разлику од 12 одсто у другим напредним земљама. Очеви активно учествују у подизању деце, које почиње наизменичним узимањем породиљског одсуства. Оно траје 480 дана, једнако и у случају усвајања детета, за разлику од САД, где мајке имају нула дана породиљског одсуства, или Јапана и Немачке са само 98 дана.
Захваљујући развијеној социјалној помоћи, лакше им је него другима да ускладе посао и породицу, а резултат се види у једном од највећих прираштаја у Европи.
Да ли је Шведска стигла до саме ивице идеје о жени и мушкарцу?
Швеђанке имају више универзитетских диплома од Швеђана, њих 47 одсто у односу на 26 одсто мушкараца. У некада типичним мушким занимањима као што су лекар, правник и новинар, данас је подједнако или више жена. У предоминантно мушким занимањима какво је ватрогасац, где их је само 3 посто, посебним програмима се охрабрују жене, иако се неки буне због обарања стандарда, нарочито у физичкој спремности.
Каталог играчака једног од највећих шведских произвођача Топ-Тоyа пун је дечака с луткама и девојчица с оружјем, а и порно индустрија се прилагођава женском поимању еротике, пише амерички магазин „Тајм“.
Од образовања, медија и спорта, до секса, куповине, чак прилагођавања језика, ова скандинавска земља – коментарише „Тајм“ – на нов начин се игра с границама које традиционално дефинишу пол. У односу на феминистичке циљеве као што су једнакост у заради и у друштву, отишла је корак даље, где пол као такав није више важан.
За оне који подржавају ову идеју, тај процес је брисање заосталих трагова сексизма и добар пример онима у свету којима је стало до родне једнакости. За критичаре, који тврде да је феминизам постао нека врста државне религије, Шведска је стигла до саме ивице идеје о жени и мушкарцу. Она није модел за западна друштва, него опасан експеримент из политичке коректности који негира биолошку реалност, тврде критичари.
Да ли се ствара недефинисана сива зона?
“Имам утисак да су политичари одлучили да нас промене”, каже колумнисткиња Елисе Клесон, “као да желе да нам се увуку у свест и промене је“.
Елисе тврди да осећа одређену предрасуду средине према себи због одлуке да напусти посао због подизања деце.
“Пре смо били заробљени у мушким и женским улогама, а данас се ствара нека недефинисана сива зона у којој нисте ни мушко, ни женско. Или се мушко претвара у женско”, каже Пар Стром, представник дела мушкараца који се осећају угроженима и не сналазе најбоље у новим временима. Он тврди да у јавном дискурсу нема места за расправу о тим питањима, а антифеминисти су се претворили у анонимне блогере, јер се плаше да ће изгубити посао, ако се у јавности представе именом и презименом. “Постали смо земља једног мишљења”, тврди Стром у „Тајму“.
Па ипак, већина Швеђана другачије погледе на овај процес – сматра га неизбежним фолклором, који не може да угрози општи циљ и на демократском јеловнику једног дана родна једнакост ће бити једнак корак као што је то данас право гласа, закључује у „Тајму“ ауторка Лиса Абенд, али из америчке перспективе ипак пита: “Да ли је инсистирање Шведске на родној неутралности заиста племенит пројекат или се с политичком коректношћу иде у другу крајност?”
