Време је да после 25 година разговарамо о Хладном рату. Оних првих десет година после 1989. нисмо разговарали ни о чему другом. Нико од нас није предвидео тако брз распад совјетске империје, или једнако брз повратак Источне Европе уставној демократији, или сушење револуционарних покрета које је Москва дуго неговала.

Суочени с непознатим, укрцали смо се на велике мисли у стилу: „Да ли је ово што видимо испред себе крај историје?“ Или: „Шта је остало од Левице?“ А онда је живот ишао даље и ми смо се вратили на мале мисли. Пажња Европе окренула се ка конструкцији аморфне Европске уније. Америчка пажња окренула се ка политичком исламизму и фантазији о стварању арапских демократија. Пажња света окренула се економији – „101 питање и одговор“. И тако, због тих и неких других ствари, заборавили смо на Хладни рат. То нам је изгледало као добро решење.

 

Биографија Марка Лиле

Марк Лила је професор хуманистичких наука и религије на америчком Универзитету Колумбија. Аутор је неколико књига од којих је последња „Мртворођени Бог: Религија, политика и модерни Запад“.

Основна теза коју професор Лила заступа у својим делима је: Запад, углавном Сједињене Државе, једе сам себе, не једу га други. Од када је окончан Хладни рат, Запад је престао да размишља – и у алтернативама, и уопште.

Овај текст је, незнатно скраћен, пренет из америчког часописа „New Republic“.

Али није било. Искрено речено, нисмо ни близу довољно размислили о томе како је тај рат завршен, а посебно не о интелектуалном вакууму који је он оставио иза себе. Ако ништа друго, Хладни рат је деловао по принципу интелектуалног фокуса, приморавао је на размишљање о томе зашто и како је дошло до њега.

Две велике идеологије које су се ту супротстављале нису пале с неба, њихово порекло могло се пратити двеста година. Сада кад су нестале, очекивали бисмо да ствари постану јасније. Истина је супротна – оне су све непрозирније. Никад после краја Другог светског рата, можда чак ни после Руске револуције (1917) политичка мисао на Западу није била тако плитка и беспомоћна као данас.

Ми осећамо да наша друштва пролазе кроз драматичне промене, али свеједно нам недостају концепти, чак и речник да бисмо описали промене. Веза између ствари и речи је пресечена. Крај идеологије је стигао, али се облаци свеједно нису подигли. Напротив, спустила се магла, тако густа да не видимо чак ни оно испред носа. Нашли смо се у нечитљивом времену.

Шта је, или шта је била идеологија? Речници је дефинишу као „систем“ идеја и веровања који мотивишу људске политичке акције. Али та је метафора незадовољавајућа. Свака активност, не само политичка, заснива се на идејама и веровањима. Идеологија у ствари ради нешто друго: Она нас држи у шаци тиме што нам показује зачаране слике реалности. Да наставимо са оптичким метафорама: Идеологија заузима неиздиференцирано визуелно поље и гура га у фокус, са већ априорно успостављеном релацијом објеката.

Политичке идеологије рођене из Француске револуције биле су изузетно потентне зато што су биле ношене покретним сликама јасних контура. Да објасним: Француска револуција је донела импресију да је то смислена стварност изронила из дифузне прошлости и повела човечанство ка коначно разумљивој будућности.

Два велика наратива почела су да се боре за превласт у Европи, убрзо и у свету: један прогресивни који кулминира у ослобађајућој револуцији (левица) и други апокалиптични који тражи повратак природном поретку и рестаурацији (конзервативизам).

Левица и десница, из Библије у парламент

Идеолошки наратив европске левице био је мешавина између окованог Прометеја и муке Исусове. За човечанство су мислили да је једнако боговима али, кроз историју, религију, хијерархију, власничке односе и класну свест натерано да црнчи у каменолому. Миленијумима тако је и било, док се чудо инкарнације није оваплотило у 1789. години, а духови слободе и једнакости постали крв и месо. Проблем: Спас није следио. Као што су следбеници Исуса морали да се потруде када је постало видљиво да се његов повратак на земљу одлаже, тако је и левица деветнаестог и двадесетог века развила револуционарну апологетику да би некако оправдала разочарање историје.

Једно од таквих оправдања је било: Да, Француска револуција је пропала у терору и наполеонском деспотизму, али је свеједно припремила тло за паневропске револуције 1848. Те су револуције опет, биле кратког века, али су свеједно припремиле тло за Париску комуну. Париска комуна је, истина, трајала свега неколико месеци, али је зато припремила тло за Фебруарску, па онда Октобарску револуцију 1917, потом и за Стаљинов терор. Али после Другог светског рата, револуција је кренула на ходочашће у Кину и по Трећем свету, глобализујући успут битку против капитализма и империјализма. А онда је дошла Камбоџа и музика је заћутала.

За све то време, контрареволуционарна десница у Европи, иако политички много јача у деветнаестом веку, није успела да понуди ни близу тако атрактивни наратив као левица. Створена као реакција и под присилом, била је слабо читљива и мотивационо сиромашна. Али у тренуцима кризе могла је да буде врло привлачна. Прича коју је она причала била је мешавина јеврејске легенде о Голему и хришћанске апокалипсе. У најпознатијој верзији приче о Голему, рабин гурне у уста глинене фигуре комадић папира на коме стоји божје име, на шта фигура оживи и почне да се буни по јеврејском гету, све док јој рабин не извади цедуљицу из уста.

Ако узмемо да Голем представља „le peuple“ (народ, трећи сталеж), цедуљица и текст на њој Волтера и Русоа, а деструкција гета – терор Француске револуције, онда смо се приближили мисаоној конструкцији кроз коју конзервативна десница види свет.

Према легенди, рабин је укротио Голема. Снаге реакције пак, никада нису укротиле снаге револуције у деветнаестом веку. Како би и могле – снаге револуције су са собом доносиле и научни, економски и технолошки напредак. Железничке пруге су испресецале девичанске пејзаже; тамо где су некад била села и имања, израсли су градови, тамо где су биле фарме, израсле су фабрике. Секуларне школе замениле су религиозне, необријани политичари дошли су на место војвода и ерлова, а сељаци су претворени у масу мученичког радништва.

Како је деветнаести век одмицао, сан романтичне деснице о рестаурацији драге и светле прошлости претворио се у ноћну мору апокалиптичне деснице, уверене да се креће долином суза. А када је још „немогућа“ Руска револуција постала успешна, а марксизам од секте постао утицајна глобална снага, лице Антихриста било је откривено за све да га виде. Коначни обрачун левице и деснице је почео. У њега су ускочили и национални спасиоци који су својим народима владали гвозденом мотком, „правећи вино у преси беса и љутње Бога Величанственог“ (Апокалипса, 19, 15). Нашли смо се у мисленој конструкцији фашиста.

Побегла идеологија, тражи се поштени налазач

Данас говорити о таквим стварима је као да покушавате да оживите изгубљени свет. На пример: само пробајте са данашњим студентима – америчким, европским, чак и кинеским – да пренесете сву драматику политичког и интелектуалног живота од Француске револуције 1789. до краја Хладног рата 1989. и доживећете себе као слепог песника док пева потонулој Атлантиди.

Фашизам је за њих „радикално зло“ и као такво недоступно рационалном дискурсу: како се развио и зашто се допадао милионима, за њих је мистерија о којој се не може смислено разговарати. Комунизам, иако је представљао „толико добрих ствари“, такође нема много смисла, посебно када се у обзир узму све оне наде које у почетку улагане у Совјетски Савез.

Данашњи млади напросто не осећају психолошки импулс идеологија, па према томе и не могу да замисле постојање свести која би уопште била пријемчива за идеолошку мотивацију. Лакше им је да се уживе у ментални космос Августинове „Исповести“, него у политичке новеле Фјодора Достојевског или Џозефа Конрада.

Рецимо да је време идеологија прошло – било је логично очекивати како ће људски ум сада бити слободан да истражује суптилне и неочекиване интеракције између политичких, економских и културних сфера модерних друштава. Али, ко би рекао да ће са идеологијама нестати и сама жеља за сазнањем – а јесте.

То није начин на који лева левица види ствари. По њој, време идеологија никада није прошло. По њој, „хегемонистички поглед на свет“ је стао на место где су пре били фашизам и комунизам. Американци зову тај „хегемонистички поглед на свет“ демократским капитализмом и одушевљени су њиме; Европљани га зову неолиберализам и очајни су због њега. Он је нека врста универзализма у пракси: концепт демократије плус економски раст.

Али ја бих отишао корак даље. Процес социјалне либерализације који је почео у неколико западних земаља 60-их година прошлог века, наилази данас на све мањи отпор образованих елита широм света. Његовим утицајем створена је нова културна конструкција: Право на индивидуално самоодређење добило је примат над традиционалним социјалним везама. Право на индивидуално самоодређење добило је статус културног аксиома. Наравно да је било жестоког отпора том развоју, чак и на Западу. Али, ван исламских култура, где теолошки принципи и даље имају социјалну снагу, све је мање и мање аргумената против.

Недавно невероватно брзо прихватање хомосексуалности и геј бракова у многим западним земљама – историјски гледано трансформација традиционалног морала без премца – каже о нашем времену више него било шта друго.

А каже нам: Ми живимо у време либертаризма. Али то није зато што демократија напредује (напротив, она назадује у много чему), или зато што су благослови слободног тржишта покрили цео свет (напротив, имамо нову класу осиромашених), или зато што сада сви ми можемо да радимо све што нам је воља (раније или касније жеље се сударају).

Не, наше време је либертаристичко: све идеје, веровања или осећаји који су пре кочили захтеве за пуном индивидуалном аутономијом, сада су атрофирали. О томе се нису водиле јавне дебате и нису одржавали референдуми. Откако се Хладни рат завршио, нашли смо се у свету у коме свако пропагирање слободе у једној сфери аутоматски пропагира слободу у другој, без обзира на то желели ми то или не. Једина слобода коју губимо је слобода да изаберемо тип слободе.

Демократија или потоп

Али либертаризам није идеологија у уобичајеном смислу. То је догма. Важно је разумети разлику између идеологије и догме: идеологија жели контролу над историјским снагама које формирају друштва, али је спремна да уложи нешто труда како би најпре разумела природу тих снага. Велике идеологије деветнаестог и двадесетог века биле су управо то, радне и жељне учења, и више него што нам се то свиђало.

Како су биле интелектуално „тоталитарне“, било је разумљиво и да су производиле политички тоталитаризам. Наш либертаризам функционише на други начин: врхунски је догматичан и као свака друга догма заслепљује, али не дискутује. Та догма почиње са базичним либералним принципима: Поштовање индивидуалности, супремација принципа слободе, генерална сумња према државним властима, толеранција. Након тога, не зна шта би даље. Нема даље. Зато што она не зна који је „укус“ реалности, не поседује интелектуалну радозналост, није је брига како смо дошли довде или куда идемо.

Она је нова на свету, нема историју. Не постоји социологија или психологија либертаризма, или либертаријска филозофија историје. Нити, строго говерећи, постоји либертаријска политичка теорија, зато што либертаризам не развија институције и нема шта да каже о есенцијалној и продуктивној тензији између индивидуалних и колективних циљева. Догма либертаризма није либерална у оном смислу који би је препознали Монтескје, Токвил или Мил.

Они је не би доживели у политичким, већ напротив – у религиозним терминима, као Лутерову sola fide: дајте појединцу максималну слободу у сваком аспекту и све ће бити добро. А ако не, pereat mundus.

(Референце лутеранског протестантизма: sola fide = само вера спасава; Fiat iustitia et pereat mundus = нек влада (божја) правичност, па макар свет пропао).

Једноставност либертаријске догме добро објашњава како то да су људи које иначе ништа не спаја постали њени ватрени следбеници: мали владини фундаменталисти америчке деснице, анархисти европске и латиноамеричке левице, пророци демократије, апсолутисти грађанских слобода, крсташки витезови људских права, евангелисти неолибералног економског раста, подивљали хакери, наоружани фанатици, продуценти порно-индустрије и економисти Чикашке школе.

Догма која их уједињује је имплицитна и не тражи елаборацију: она је ментални модус, расположење, атмосфера, претпоставка – оно што се пре, без жеље за увредом, звало „предрасуда“. Одржавати идеологију, захтева рад, зато што политичке трансформације једне идеологије увек угрожавају њену плаузибилност.

Теорије се морају неговати, поткресивати, ревизије ревидирати. Самим тим што идеологије самоуверено тврде да оне знају како свет треба да изгледа, оне рађају и провоцирају критичаре. Догма то не чини, она не објашњава, њу није брига да ли поседује интелектуални интегритет или не. И зато је наше време непрозирно, нечитљиво време.

Крај разумљивости

Историјски гледано, Американцима је једноставније да живе у демократији него да је разумеју. Они гледају на демократију као универзалну аспирацију, као да им она припада по праву рођења. Или, као да је то нешто што се купи са улице, а не ретка форма владавине која иза себе има две хиљаде година неуједначене историје, у којој се демократија гледала као примитивна, нестабилна и потенцијално тиранска форма. Од класичне антике демократија је сматрана непоправљиво лошом формом владавине, да би тек у деветнаестом веку постала потенцијално добра, најбоља могућа тек после Другог светског рата, а једина легитимна тек од завршетка Хладног рата.

Слика „Слобода предводи народ“, Ежен Делакроа

Америчка политичка наука пати од исте врсте амнезије. За време Хладног рата, академици који су били уверени у апсолутну и јединствену доброту демократије као форме владавине, напустили су традиционалне студије недемократских форми владавине, као што су монархија, аристократија, олигархија и тиранија и уместо тога почели да праве разлику дуж једне једине линије: демократија (добро) – тоталитаризам (лоше).

Академске игрице одвијале су се око дилеме где ставити „остале“ ауторитарне државе (Да ли је Франкова Шпанија деснија од Сухартове Индонезије, или обратно?).

Тај начин размишљања створио је плодно тло за наивну претпоставку да ће одмах после колапса Совјетског Савеза све земље по природном аутоматизму почети да прелазе из диктаторских и ауторитарних режима у демократију. Транзиција по принципу магнетске привлачности. Та врста самоуверености је сада испарила, и наши политиколози су као схватили да испод плашта демократских избора успевају различите биљке.

Али опет се они држе своје мале линије и пишу чланке о „изборном ауторитаризму“, „компетитивном ауторитаризму“, „псеудодемократијама“, „демократским фасадама“, „слабим демократијама“ и „хибридним режимима“.

Америчка светска политика: Или са штитом, или на њему

У умовима америчке политичке и новинарске класе, постоје само две политичке категорије: демократија и трагедија. Ако се подразумева да је демократија једина легитимна форма политичке владавине, онда се наравно све друго појављује под формом библијског потопа.

Неспособни, или невољни да схватимо разлику између читавог низа форми данашњих недемократија, ми Американци се одлучујемо да говоримо о њиховом „билансу људских права“ који нам открива много мање него што ми мислимо. Рецимо Фридом хаус, труст мозгова који промовише демократију широм света. Ова организација је аутор утицајног годишњег извештаја „Слобода у свету“ који тврди да је могуће квантификовати степене слободе у свакој земљи.

Сваки режим добије оцену на основу различитих фактора (право на политичку партиципацију, грађанска права, слобода штампе и слично). Након тога се ти бројеви компонују у јединствени индекс који служи као показатељ је ли поједина земља „слободна“, „делимично слободна“ или „није слободна“.

Документ се чита као извештај са берзе: „…то је седма година заредом у којој земље дефицитне демократије надилазе по броју оне са суфицитним моментима.“ Прошле године читаоцима је врло самоуверено послужена констатација „како су највреднији добици за слободу“ у 2012. остварени у Египту, Либији, Бурми и Обали Слоноваче. Па с ким су то они разговарали?

Истина је да милијарде људи неће живети у либералним демократијама за време наших живота, или живота наше деце, или њихове деце – ако икад уопште. Није то само због културе – ту су још и етничке и религијске разлике, неписменост, економске неправде, неразумне националне границе повучене од стране колонијалних сила… листа је дуга.

Без владавине права и поштовања устава, без професионалне бирократије која свима даје једнаки третман, без потчињавања војске цивилним властима, без транспарентне економије, без социјалних норми које подржавају цивилни ангажман – без свега тога модерна либерална демократија није могућа. Према томе, једино разумно питање у односу на данашње недемократије постаје: Који је план Б?

План Б: Повратак у школску клупу

Ништа не одсликава банкрот данашњег политичког мишљења више од наше неспремности да поставимо то питање – за левицу, оно мирише на расизам, за десницу на дефетизам (за неолибералне перјанице, на обоје). Једини избор који нам пада на памет је онај између демократије и потопа: или покушавамо да силом трансформишемо недемократије (амерички стил), или се држимо бесмислене наде (европски стил) да ће уговори о људским правима, хуманитарне интервенције, санкције, пројекти НВО-а и блогери са паметним телефонима направити посао.

То су две темељне илузије коју деле Сједињене Државе и Европа. Следећа Нобелова награда требало би да оде у руке мислиоца или политичара који би развио модел конституционалне теократије дајући муслиманским земљама препознатљиву слику, али истовремено ограничавајући религиозно право. Свет не би постао демократскији, али би био мирнији.

Таква награда неће бити дата, и то не само због тога што та врста мислилаца или лидера не постоји. Да би се уопште препознао такав развој, требало би најпре напустити догму да је слобода појединца највеће и највише политичко добро у свакој прилици и на свакој географској ширини. Требало би прихватити идеју да Запад мора да тргује, а не да диктира.

На неки уврнути начин почињем да разумем оне америчке службенике који су водили окупацију Авганистана и Ирака пре десет година и сместа почели да уништавају постојеће политичке партије, војске и традиционалне институције. Разлог за ту врсту темељног идиотлука није била америчка ароганција или наивност – иако је било и доста тога. Они напросто нису могли да мисле у алтернативама: само демократија, хитно, одмах и на лицу места, до Божића сам у Монтани.

Како би и могли – нико их на то није припремио. Коме би се они окренули? Које књиге би прочитали? На који модел би се ослонили? Једино што је њима у глави је примарна директива: направи нацрт новог устава, успостави парламент и председнички уред, распиши изборе. И после тога – потоп.

Епоха либертаризма је нечитљива епоха. У њој су рођене нове врсте ароганције, које се разликују од оних што су их показивали стари политички мислиоци. Наша ароганција се састоји у томе да мислимо како више не морамо да размишљамо, да обраћамо пажњу, или тражимо контакте с другима; довољно је да се држимо својих „демократских вредности“, економских модела, верујемо у индивидуу и све ће бити добро.

Зато што смо били сведоци неугодних сцена интелектуалног пијанства, постали смо самозадовољни апстиненти дистанцирани од историје и неприпремљени на изазове које нам је она ставила пред врата. Крај Хладног рата уништио је оно мало вере у идеологију која је још постојала на Западу. Али изгледа да је с њом уништена и наша жеља да уопште разумемо ствари.

Ми смо интелектуално абдицирали. Либертаријска догма окреће наше политике, економије и културе на главу. Нити то видимо, нити се боримо против тога, само постајемо још више егоцентрични и незаинтересовани него иначе. Свет који правимо властитим рукама је удаљен од нас као најдаља црна рупа. Некад смо имали носталгију за будућношћу. Сада патимо од амнезије према данашњици.

(РТС)

Ознаке: Марк Лила, САД, хладни рат