Pročitaj mi članak

Neuspešna smena opozicije u Nemačkoj

Dušan Dostanić
0

Protesti protiv opozicije izgledaju kao kampanja u kojoj vlast uživa neograničenu podršku medija. Nema autobusa i sendviča, ali to čitavu stvar ne čini ništa boljom. Ipak, AfD raste

Након протеста пољопривредника, сензационалистичке приче платформе Коректив о наводно тајном састанку десничара у Потсдаму, те таласа од државе и медија подржаних демонстрација против десне опозиције (ОВДЕ), прилике у Немачкој постају све занимљивије, а нове чињенице које излазе на видело све непријатније за представнике власти, њихове пријатеље и помагаче из медија. Већ 30. јануара појавила се занимљива информација да један од новинара мреже Коректив и није баш само обичан истраживачки новинар.

Наиме, не само да је прича коју је истраживачка мрежа лансирала на стакленим ногама и да не би издржала објективну проверу, него ни новинарски тим није биран у складу са професионалним стандардима, колико према идеолошким убеђењима. Жан Петерс, један од новинара, је раније већ био умешан у напад на функционере Алтернативе за Немачку. Он је на себе скренуо пажњу 2016. године када је на једном интерном скупу АфД-а ушао у салу обучен као кловн и пуном снагом заврљачио торту у лице Беатрикс фон Штрох. Левичарски медији су овај напад прихватили са одобравањем, а шлагом умазано лице Фон Штрох служило је за забаву свим борцима против деснице. Са своје стране, Петерс је био поносан на ово „јуначко дело” и хвалио се њиме у интервјуима које је давао.

Државна потпора

Кловновски ангажман нимало није наштетио Петерсовој новинарској каријери, напротив. Може се рећи и да се у нападу тортом потврдио као убеђени борац против опозиције. Петерс се доцније помиње као један од новинара који су имали контакт са продуцентом видео снимка са Ибице. Снимак је покренуо аферу после које је аустријски десни политичар и вицеканцелар Хајнц-Кристијан Штрахе (ФПО) пао са власти.

Такође, Петерс сарађује са Јаном Бемерманом, још једним ангажованим новинаром и комичарем, уплетеним у причу око смене  председника Савезне службе за безбедност у информационој технологији Арне Шенбома из ЦДУ (ОВДЕ). Наиме, Бемерман је у емисији говорио о наводним везама Арне Шенбома са руским агентима, након чега је немачка министарка унутрашњих послова, Ненси Фезер (СПД), одлучила да је време да Шенбом промени радно место.

Ипак, то није све. Седморо учесника на скупу у Потсдаму дало је под заклетвом изјаву да је извештај Коректива нетачан и да на скупу није било речи о протеривању немачких грађана страног порекла, нити о протеривањима на основи расистичких критеријума. Истовремено, најављен је и судски поступак против новинарске платформе. Тужбу против Коректива је већ поднео Улрих Фозгерау, који такође каже да на скупу није било говора о депортацијама.

У нормалним околностима све ово би било више него незгодно не само за Коректив него и за његове финансијере, јер овако испада да држава пружа потпору истраживачкој платформи за коју раде политички активисти којима није стало до информисања јавности, већ до обрачуна са политичким неистомишљеницима.

Одбрана демократије

Ипак, све ове нове чињенице као да нису дошле до канцелара Олафа Шолца, који је у једном интервју отворено позвао грађане да се ангажују против „екстремно десничарских струја” и против АфД-а. При томе, канцелар се позвао на проблематичну причу Коректива као на кредибилан извор. По његовим речима, планови које је обелоданила ова платформа показују да је циљ Алтернативе за Немачку да подели земљу, што то захтева заједнички одговор свих демократа.

Три су момента која упадају у очи. Прво, да канцелар узима причу о плановима за протеривање здраво за готово, игноришући при томе све оно што му не иде у прилог. Друго, канцелар за поделе у друштву оптужује опозициону странку – превиђајући одговорност политичко-медијског комплекса – односно политику владе на чијем је челу. Треће, суочен са опозицијом, носилац највише функције у Немачкој не може да понуди ништа боље од позива грађанима на ванпарламентарну борбу против парламентарне опозиције – као да су контрамитинг и сигнализирање врлине онај чаробни штапић којим се могу решити нагомилани и сасвим конкретни проблеми у друштву.

Укратко, власт се понаша као да је у опозицији, односно као да је њихов циљ да смене опозицију и да је замене неком бољом. Критичари владе већ дуго упозоравају да је медијско-политички комплекс потпуно изгубио осећај за реалност. Канцелар Шолц је упутио позив на демонстрације, али изгледа да се није остало само на апелима. Јер, ако грађани сами нису спремни да изађу на улице постоје начини да им се у томе помогне – а медији су увек ту да погурају – барем тако што ће се потрудити да створе праву атмосферу.

Другим речима, протести против десне опозиције изгледају као добро организована кампања у којој власт ужива неограничену подршку медија. Можда се у Немачкој публика за митинге не довози аутобусима и не храни сендвичима, али то читаву ствар не чини ништа бољом. Не само да су на улицама махом окупљени гласачи странака владајуће коалиције и њихови добро плаћени професионални борци против деснице из кругова левичарских екстремиста, него изгледа да су у изјавама „обичних грађана” на демонстрацијама пред камере махом излазили чланови и функционери странака, као и запослени у медијима, који су листом позирали као забринути посматрачи. Само се од сигурних људи могу очекивати исправне изјаве.

Ако канцелар Шолц позива на ангажман за одбрану демократије – поставља се питање: може ли се то постићи уколико се влада служи отвореним медијским манипулацијама? Уосталом, од кога или чега власт жели да брани демократију? Питање се може поставити и на други начин: не раде ли партијски функционери и њихови сарадници из медија управо оно против чега тврде да демонстрирају?

Смена опозиције

Поново се показује да се борба против деснице води тоталитарним мерама уз ућуткивање критичара и сужавање основних права, укључујући и право на слободно мишљење. Демократија – онаква како је замишљају њени бранитељи – све мање је вредна одбране. Оно чему сведочимо не само у Немачкој – већ широм континента – је грађански рат између народа и елите, или како је то казао Мајк Хјум, између демоса и кратоса. Зато што владајуће елите поткопавају демократију широм Европе настају нове странке, а старе губе поверење својих традиционалних присталица. Одговор елите на овај развој је увек исти: док се лију сузе против подела у друштву – нове странке се жигошу као екстремисти и отпадници – а са таквима се не разговара. Они се ућуткују или се покушава да се елиминишу конструисаним аферама. Тако они који се жале на поделе сами продубљују ровове.

На језику политичко-медијске елите ограничавање демократске утакмице назива се „борба за демократију”. Свезнајућа, просвећена и великодушна каста је ту да своје збуњене поданике спаси од њих самих. Тај патернализам – а не десница – је истинска претња демократији, јер принципијелно одузима људима право да одлучују о сопственој судбини. Другим речима: демократија је добра уколико се народ понаша као послушно детенце, али ако се дете узјогуни – демократија се превара у средство за дисциплиновање и преваспитавање несташног размаженка. Од Брисела, преко Париза до Београда може се видети како су се владајући политичари уживели у улогу строгих али правичних родитеља, који када је неопходно кажњавају своју распуштену децу – улогу која по дефиницији не припада од народа изабраним политичарима. Само таквим политичарима може пасти на памет протест који позива на смену опозиције – али то изгледа припада духу времена.

У таквом контексту, АфД бележи даљи раст – као што показују поновљени избори у 455 изборних округа у Берлину – на којима је право гласа имало око 550.000 бирача, што чини негде око трећине бирачког тела главног града Немачке. Према одлуци Уставног суда, избори су морали да се понове због неправилности, лоше организације, као и великог броја различитих пропуста. Сада је АфД освојила 12,6 одсто – што представља скок од преко пет одсто – односно више од 5.000 гласова у односу на 2021. годину. Раст од готово седам одсто забележили су и демохришћани, као и Левица 0,7 одсто, али и Зелени са тек 0,5 одсто. Ако се у обзир узме пад излазности – Зелени немају разлога за славље, јер се раст од 0,5 одсто у реалном броју гласова показује као пад. Са друге стране, социјалдемократе су изгубиле скоро осам одсто, и либерали 5,8 одсто. Може се рећи да су за либерале ови избори били права катастрофа.

Укратко, од странака савезне владе једино су Зелени остали мање-више стабилни. Ово се може тумачити и као још једна сасвим јасна порука странкама владајуће коалиције, које из сваких избора излазе са лошијим резултатима. У сваком од изборних округа у Берлину АфД је доживео раст, при чему је у неким деловима постао појединачно најснажнија странка. Чак и у деловима града који представљају тврђаве Зелених – Алтернатива за Немачку је успела да поправи резултат у односу на 2021. годину. То говори да је стратегија владајућих странака да мобилишу друштво и усмере га против деснице доживела неуспех чак и у Берлину. Исто тако, снажна медијска кампања против странке није оштетила Алтернативу за Немачку. Другим речима, то значи да је стратегија демонстрација против опозиције не само комична и у суштини антидемократска, већ и да је са практичне стране сасвим промашена.

Прљава борба

Избори постављају питање и будуће коалиције на савезном нивоу. Анкета о могућим опцијама, коју је објавио Билд, показује да ниједна од понуђених опција не ужива подршку грађана. Тако се за коалицију између демохришћана и социјалдемократа изјаснило 36 одсто, а против ње 48 одсто испитаника. Немци су још лошије оценили могућу коалицију ЦДУ, СПД и либерала, коју прихвата 21 одсто, а одбацује 62 одсто грађана. Најмање прихватљива била би коалиција ЦДУ, Либерала и Зелених, јер би је према анкети подржало само 14 одсто, а одбацило 69 одсто грађана. Могућа „семафор коалиција” је боље прошла и подржало би је 15 одсто, док би против ње било 70 одсто анкетираних. Пада у очи да у комбинације није узимана АфД, при чему је више него јасно да се без ове странке тешко може замислити нека коалиција која би бирачима била прихватљива.

Нова „семафор коалиција” није пожељна, а остаје велико питање и да ли ће либерална ФДП уопште успети да пређе цензус на следећим изборима. То ситуацију додатно отежава и смањује број потенцијалних коалиција. Према томе, главни притисак остаје на демохришћанима. Међутим, ЦДУ се већ предуго налази у тешкој идентитетској кризи (ОВДЕ) а шеф странке – Фридрих Мерц – не може да се одлучи да ли ипак жели да се надовеже на политичко наслеђе Ангеле Меркел и ради на формирању коалиције са Зеленима. Сит калкулисања, опортунистичке политике и рада на сопственој пропасти, један део функционера, последњих Мохиканаца конзервативног крила, напустили су странку у жељи да формира сопствену организацију.

Настанак „Уније вредности” Ханса-Геогра Масена могао би да ослаби ЦДУ. Наравно, иако се не може ни помишљати на значајнији губитак он би свакако могао да додатно закомпликује ситуацију и отежа постизборну комбинаторику. Исто тако, уколико се нова странка Саре Вагенкнехт докопа места у Бундестагу – то би односе учинило још сложенијим. Имајући у виду тренутне анкете, ЦДУ има избор између три коалициона партнера са којима би странка могла да састави коалицију. Први потенцијални партнер су ослабљене социјалдемократе Олафа Шолца, а други идеолошки острашћени Зелени. У првом случају сасвим је извесно да Шолц више не би могао рачунати на канцеларску позицију. Трећа опција за ЦДУ је формирање коалиције са АфД-ом. Међутим, у овом тренутку је јасно да врх странке о трећој могућности ни не размишља. У сваком случају садашњи носиоци власти неће је се одрећи без борбе. Биће то прљава борба.

Izvor: Novi standard

Oznake: , , ,