Pročitaj mi članakBerlin -- Tek je globalna pandemija zaustavila eksploataciju radnika u nemačkim klanicama.
Али у многим другим индустријским гранама људи из источне Европе и даље раде у несносним условима, указује Гржегорж Шимановски.
Звучи банално: у будућности ће велике немачке фирме у месној индустрији морати да запошљавају људе који кољу и транжирају животиње у њиховим фабрикама. Али та баналност је у ствари велики напредак. Закон о заштити на раду који је сада усвојен, забрањује коришћење „спољног особља“ у основној делатности великих фабрика за прераду меса. То би требало да оконча лоше услове који су погодовали томе да почетком лета масовно избије епидемија короне у великим кланицама.
У основи је то све срамотно, с обзиром на то да је већ одавно познато под каквим лошим условима ти радници, углавном из источне Европе, раде и станују. Али тек када су заразе короном у кланицама постале опасност за људе у суседству, развила се политичка воља да се побољшају услови за стране раднике.
Цела Немачка има користи од експлоатације
Кланице притом нису никакав усамљен случај. Иста таква је и ситуација на градилиштима, пољима шпаргли и јагода, међу људима који негују старије особе приватно по кућама, или у великим логистичким центрима. И тамо радници из источне Европе раде с мање заштите и под лошијим условима од својих немачких колега.
Откако се ЕУ проширила на исток, разлика у платама између Истока и Запада доводи то тога да Пољаци, Мађари, Румуни и Бугари долазе да раде у Немачку. Неколико месеци овде, па неколико месеци код куће – увек иста вртешка „мобилних радника“ – како овде зову раднике из других земаља ЕУ који се не пресељавају трајно у Немачку.
Од тада је успостављен читав систем који људе доводи на рад у Немачку, а да они притом не уживају иста права као локални радници.
Читаве индустрије и различите сфере свакодневног живота сада зависе од тих људи. Када су пролетос због пандемије границе у Европи биле затворене, пољопривредници у Немачкој жалили су се на недостатак радника на њиховим пољима. Политика је брзо реаговала: само за бербу шпаргли је на основу ванредних мера авионима довезено око 80.000 Румуна.
А о приближно 300.000 старијих особа у Немачкој брину се углавном жене из Источне Европе, даноноћно, по кућама тих људи, иако њихови уговори о раду дозвољавају само 40 сати рада недељно. Без тих неговатељица, брига о старијима у Немачкој би вероватно колабирала.
Посредници као профитери
Сви ти радници суочени су са истим проблемом: немачке фирме и послодавци готово никад их не запошљавају директно, јер тако смањују и трошкове и одговорност. Зато су највећи корисници тога – посредници који користе рупе у законима о слободном кретању радника унутар ЕУ. Ту радници немају велику могућност утицаја.
Често посредницима плаћају толико високе накнаде да де факто зарађују испод нивоа минималне плате. Неплаћени прековремени сати су ту правило. Људи су често смештени у препуне контејнере, а неговатељице не смеју да затворе врата своје собе како би целу ноћ биле на располагању. А понекад људи тек на одредишту открију да их посредничке агенције нису ни осигурале.
Без обзира о којој привредној грани је реч, једна се реченица посебно често се може чути међу „мобилним радницима“: Никад не бих ни помислио да такви услови могу да буду у Немачкој.
Политика одвраћа поглед
Власти су свуда и дуго игнорисале ту ситуацију. Научници чак користе израз „саучесништво“ политике – проблеми се виде, али се то прихвата све док ситуација функционише. А у земљама порекла политичари су срећни због пада броја незапослених и новца који мобилни радници доносе кући.
Већу ефикасност показује немачко правосуђе: у једном поступку једна бугарска неговатељица добила је бар минималну плату за даноноћно дежурство које се од ње тражило. Суткиња је било запрепашћена због тога што није поднето много више таквих тужби.
Потребна су и национална и европска решења
Али људи који у Немачку дођу само на неколико месеци овде никога не познају и не говоре језик. Они трпе неподношљиве услове док се не врате кући. Ретко се организирају у борбу за боље услове.
Због тога су сада потребни даљи кораци специфични за ту врсту рада. Тако би рецимо требало у грађевинарству забранити запошљавање преко екстерних подфирми, такозвани „оутсоурцинг“. Или би требало регулисати максимално радно време у нези старијих особа.
Начелно, мобилни радници би требало да буду много боље информисани о својим правима. А на нивоу ЕУ потребан је регистар у којем се бележи стварно стање, како би се на време могло проверити да ли су људи социјално осигурани.
У месној индустрији је пандемија короне изазвала распад досадашњег система и покренула трајне промене. Надамо се да неће бити потребна нека нова пандемија да би се ојачала права радника из источних земаља ЕУ и у другим гранама привреде.
