Највећи владар Западне Европе у њеној целокупној историји свакако је био Корзиканац Наполеон Бонапарта (1769 – 1821). Што директно, што индиректно владао је целом Европом сем Британским острвима, Русијом и Турском.

Учврстио је у то време нови политички и економски друштвени систем, капитализам од напада и са десна и са лева и створио је на свој начин, тј. оружјем, тадашњу уједињену Европу. Његова војска освојила је Милано, Рим, Торино, Венецију, Напуљ, Каиро, Брисел, Амстердам, Мадрид, Лисабон, Минхен, Беч, Берлин, Варшаву и Москву. Пре њега то никоме другоме није пошло за руком. По професији је био артиљеријски официр, али, због свог ниског порекла, могао је да докаже само четири покољења племићке крви, у почетку своје војничке каријере скоро да није ни напредовао. Ствари су се по њега нагло промениле избијањем француске Буржоаске револуције 14. јула 1789. године падом Бастиље. Захваљујући својим изузетним способностима, као и својим идеолошким опредељењима Наполеон већ као двадесетчетворогодишњак, после ослобођења Тулона од енглеске, шпанске и сардинијске војске у којем је учествовао као командант артиљерије, децембра месеца 1793. године добија чин бригадног генерала.

У бурном доби с краја XVIII и почетком XIX века све се мењало, па се тако и сам Наполеон мењао. Од ватреног револуционара, републиканца, јакобинца и непомирљивог непријатеља феудалне, аристократске, монархистичке Европе [„У Европи остаје врло мало краљева који не заслужују да буду свргнути.“ (1788.)], Наполеон ће догурати дотле, мењајући се, да ће се 02.12.1804. године крунисати за цара Француза од стране папе Пија VII и од стране француског народа путем плебисцита. Поред тога носио је и титулу краља Италије и титулу Протектора Рајнског савеза. „Нижа“ краљевска звања, од напуљске и шпанске круне, па све до холандске и круна многобројних немачких држава делио је и шаком и капом својој браћи Жозефу, Лују, Жерому и својим сестрама, Елизи, пасторку Евжену Боарнеу, па чак и својим маршалима, Мири и Бертјеу. И дан данас шведска краљевска породица води порекло од Наполеоновог маршала Бернадота (Карло XIV), иначе ожењеног бившом Наполеоновом вереницом Дезире Клари. 1810. године изабран је за наследника шведског престола и докле год је владао Шведском, до 1844. године крио је тетоважу из младости на својим грудима која је гласила: „Смрт краљевима и тиранима.“

Што се тиче Наполеонове уже струке, војне, он је усвојио и примењивао за то време најновија, најмодернија научна сазнања, нове принципе вођења рата и у стратегији и у тактици, који су се сводили на стицање предности у брзини и манервисању, иницијативи, на наметању непријатељу своје воље, комбиновању колоне и стрељачког строја, концентрацији ударне снаге, муњевитој реакцији на промену ситуације, тренутном решењу, импровизацији („Треба отпочети битку, а онда ће се видети.“), што му је, заједно са идеолошком супериорношћу француских војника над непријатељским, омогућило да чак у четрдесетак битака у којима је непосредно командовао, однесе величанствене победе над често вишеструко бројнијим, али и старомоднијим, тромијим, конзервативнијим армијама европских монархија.

Све што је постигао Наполеон је успео захваљујући пре свега својим личним особинама, карактеристикама, квалитетима као што су:

Изузетна ратна способност и издржљивост

Још као млади стипендиста, па све до прогонства на јужноатланско острво Свету Јелену (1930 км западно од обале Африке, у нивоу границе између Анголе и Намибије), устајао је у 4 сата ујутро и одмах почињао да ради.

Самопоштовање и самоувереност

Када га је као једанаестогодишњег стипендисту наставник упитао: „Ко сте Ви?“, одговорио му је: „Ја сам човек.“

Лична храброст

Доказао је у безброј битака, као на пример:

* У нападу на Тулон 1793. године коњ под њим је убијен, а он је рањен бајонетом у ногу и контузован је;
* У битки код Лодија у Италији, 10. маја 1796. године на мосту на реци Адуи, дугом 300 метара, који је бранило 7.000 непријатељских војника са 14 топова, пред својим војницима испољио је изузетну храброст и задобио је њихово безгранично поверење;
* У истој италијанској војној кампањи (1796 – 1797) у којој је Наполеон командовао француском армијом, у бици на Арколском мосту, јурнуо је са заставом у руци кроз кишу куршума ка непријатељу и у последњем тренутку својим телом га је заштитио Мирон, који је том приликом и погинуо.

Имао је апсолутно памћење

 

 

Један је од најобразованијих људи свога доба

*Наполеон је имао велику страст према читању, као и према писању. Већ као седамнаестогодишњак написао је свој први рад „О Корзици“, а затим следи већи број текстова, као што су, на пример: „Дијалог о љубави“, „Писмо Матеу Бутафуокоу“, „Граф Есекс“, „Пророкова маска“, „Доживљаји у Пале-Ројалу“, „О љубави прама слави и љубави према отаџбини“ и други, док му је најквалитетније и најпознатије књижевно дело „Вечера у Бокеру“, које је написао 1793. године;
*Имао је изузетно поштовање према науци и према научницима, као и према свим облицима талената. Због таквог свог односа према њима крајем 1797. године изабран је за члана Француске Академије наука, у ред бесмртника;
*Имао је страст према историји. Још у младости читао је дела Полибија и Плутарха. У својим говорима често се позивао на примере из историје. Увек је анализирао социјалну садржину историјских процеса;
*Поред науке одлично је познавао и књижевност и филозофију и био је велики поборник просвећености.

Поседовао је изузетан дар за глуму и за дипломатију

Имао је невероватну способност да придобија људе за себе, да га слушају и да га цене. Својим емоцијама беспрекорно је владао.

Био је веома частољубив човек и највише од свега бојао се да не испадне смешан

„Од великог до смешног само је корак.“

Поседовао је смелост, чак и дрскост

Када је потчињени официр на његово наређење одговорио: „То је немогуће!“, Наполеон му је одвратио: „Та реч за мене не постоји, ја је не знам.“
Што је за успешног вођу веома битно, Наполеон није био нити осећајан, нити сентименталан, док је био веома немилосрдан када би били угрожени његови лични интереси.

Није био похлепан и увек је давао преимућство слави над богатством

У одлике које је поседовао сасвим се добро уклапало, и чак је било корисно, његово сујеверје. Веровао је у своју срећну звезду, у предодређеност, у фатализам. „Ја сам само слуга природе ствари.“

Све у свему, Наполеон Бонапарта био је ретко обдарен човек, што најбоље потврђују речи његовог великог политичког противника, члана Директоријума и привременог Конзула Сјејеса: „Тај човек све зна, све хоће и све може!“

Због свега што је постигао у животу, а захваљујући свим одликама и способностима које је поседовао и које се све заједно изузетно ретко срећу код једне особе, Наполеон Бонапарта је до дана данашњег остао икона грађанске, буржоаске Европе. И после 200 година од његовог доба број његових присталица, обожавалаца и апологета се не смањује. Због њих, као и због свих других који су и данас спремни да безгранично верују својим политичким лидерима, вођама, идолима, навешћу два случаја из Наполеонове биографије, који му ни у ком случају нису служили на част, као и да би претходно наведенима служили за наук:

I

После успешно завршеног двогодишњег Италијанског похода француске армије под командом дивизијског генерала Наполеона Бонапартеа, Кампоформијским миром (17.10.1797.) између Француске и Аустрије, којим је Француска добила Белгију, леву обалу Рајне, Ломбардију и Јонска острва, Наполеон је свечано дочекан у Паризу, а затим је постављен за команданта „Енглеске армије“, која је имала за циљ да изврши инвазију на Британска острва.

Као и све друго што је радио, Наполеон је и новом послу приступио студиозно. Лично је обишао већину лука на обали Атланског океана: Булоњ, Кале, Денкерк, Њупорт, Остенде, Антверпен и дошао је до несумњивог закључка да је у тадашњој корелацији снага немогуће извршити тај задатак. Подухват би у великој мери зависио од среће, јер, за исто толико колико је тада француска копнена војска била боља од енглеске, за исто толико је енглеска флота била боља од француске. Као што су одавно многи историчари исправно закључили, то је тада била борба лава и кита. Дакле, по Наполеону, инвазија Британских острва у потпуности би зависила од случаја, од среће, и сматрао је да би њоме били угрожени и опстанак и будућност Француске и њене републике. Његов став прихватили су чланови Директоријума и од инвазије се привремено одустало. Занимљиво је да је још фебруара месеца 1796. године Француска, у сарадњи са „Уједињеним Ирцима“ Уолфа Тона, већ покушала инвазију на Британска острва, и то баш на Ирску, али је тај покушај завршен неуспехом управо због француске слабости на мору.

У свом разматрању како да се Енглеској, свом највећем непријатељу, зада што јачи ударац, руководство француске Термидорске републике, па и сам Наполеон, ревитализовали су још идеју Лајбница, који је саветовао Луја XIV (1643 – 1715) да освоји Египат. Дакле, дошли су и они до закључка да би се освајањем Египта задао велики ударац енглеској економији, тј. да за победу против Енглеске треба освојити Египат. Пре би се могло рећи да је наношење штете Енглеској више био изговор, а да су уствари били у питању француски економски и политички интереси. Наиме, због неуспеха у седмогодишњем рату (1756 – 1763), Француска је изгубила скоро цело своје колонијално царство, Канаду, Мартиник, Тобаго и остала је без колонијалне трговине, а свака западноевропска држава више него добро је знала колико су енормне берићети од поседовања колонија. Тако је на пример, чак тадашњи француски министар спољних послова Шарл Морис Талејран поднео реферат под називом „Преимућства нових колонија у савременим условима“.

Због свих тих преимућстава, као и због одлагања инвазије на Енглеску, одмах се кренуло са припремама за инвазију на Египат.

Иначе, у то време, крајем XVIII века, Египат се налазио у саставу Турског царства, док су њиме још од 1250. године владали Мемелуци. Мемелуци су већином били Черкези са Кавказа, заробљени као деца и обучавани да служе у турској гарди.

Када су припреме завршене, 19. маја 1798. године, француска армада на челу са Наполеоном, са 38.000 одабраних војника, са најспособнијим генералима и са најугледнијим научницима и уметницима испловила је из тулонске луке. После 3 недеље армада је заузела Малту.

Поново наилазимо на смешну страну историје, а ја њу никада нисам рад да занемарим. Наиме, Французи су своје припреме за инвазију Египта спроводили у највећој тајности, јер је енглеска поморска супериорност била подједнако изражена и у Средоземном мору, као и у Ла Маншу. Такође су и даље претили инвазијом на Британска острва. Нешто касније, у августу месецу исте године, група француских бродова под командом генерала Ембера извршила је демонстративно искрцавање, поново у Ирској , са циљем, поред осталог, да Енглезима одврате пажњу са Египта.

Али, за француско освајање Малте брзо се прочуло, те је енглески адмирал Хорацио Нелсон, који се са својом флотом налазио код Гибралтара, похитао најбрже што је могао да сустигне и нападне француску флоту. Тада се десило нешто заиста незамисливо. Нелсонова флота не само да је стигла, већ је и престигла Наполеонову армаду, али је није приметила, иако се она састојала из више стотина бродова. Када је стигао до Египта, Нелсон, наравно, тамо није затекао Французе, те се упутио даље на исток. После њега пристигли Французи су се 02. јула 1798. године безбедно искрцали на египатско тло у Марабуу код Александрије.

Чим се искрцао у Египту Наполеон се Прогласом обратио египатском народу у којем је, поред осталог, стајало и то да су сви људи једнаки пред Богом и да само мудрост, таленат и врлине праве разлике међу њима. Такође, одмах је почео да доноси мере антифеудалног карактера. Да би их спроводио у дело морао је најпре да освоји земљу, што је и учинио победивши војску мемелука Мурад-Беја у Битки код пирамида 21. јула, као и у још неколико битака у којима су победе извојевали његови генерали.

Освојивши цео Египат Наполеон је на својој кожи осетио и доказао да је сваки покушај извоза револуције и наметања својих вредности другима осуђен на неуспех. Наиме, угњетени народи, класе и слојеви друштва нису се придружили Наполеоновој војсци, већ су је сви они одреда третирали као освајачку и безбожничку. У међувремену, пребрзи Нелсон најзад је пронашао француску флоту и у ноћи између 01. и 02. августа страховито је поразио у Абукирском заливу.

После тога Наполеон се са својом армијом нашао у Египту као у мишоловци. Знао је да је са релативно малом армијом, а без помоћи локалног становништва и под поморском блокадом непријатеља, осуђена на пропаст и његова армија и он сам. Време није радило за њега. Побуне и устанци египатског народа против француске окупаторске власти били су све чешћи, што је, пак, са своје стране проузроковало све нервознију и све суровију реакцију, чак одмазду Француза.

Да би се извукао из тешке ситуације Наполеон је 09. фебруара 1799. године кренуо у поход на Сирију надајући се да ће на тој територији успети да подигне народ против турске власти. Победио је Турке у биткама код Ел-Ариша и код Газе и заузео је Јафу, Хаифу и Палестину, а затим је са армијом стигао до Акре, старе тврђаве још из доба крсташа. Сматрао је да ће освајањем Акре освојити и Дамаск и да ће му се тиме отворити пут ка Тигру и Еуфрату и даље ка Индији. Одбраном Акре командовао је Наполеонов школски друг Ле Пикар де Филипо, који је тада био пуковник у енглеској војсци, док се опкољени гарнизон снабдевао храном, муницијом и људством уз помоћ енглеске морнарице. И поред великих напора и великих жртава (Французима је страдала 1/3 људства), Наполеон није успео да освоји Акру и после 62 дана дигао је опсаду и упутио се са војском на мукотрпан пут кроз пустињу назад за Каиро у који је стигао средином јуна месеца.

Иако је 25. јула извојевао још једну победу над Турцима код Абукира, Наполеон је најзад схватио да је цео војни поход на Египат осуђен на неуспех, а са њиме и његова каријера. Због свог самољубља гледао је на сваки начин да побегне од неуспеха, од пораза, од капитулације, од срамоте. Зато је урадио нешто што му ни у ком случају није служило на част.

Написао је инструкције генералу Клеберу, којег је одредио за свог наследника на месту команданта армије и наредио је да му се оне уруче тек по његовом напуштању Египта, а затим се у највећој тајности, а са својим најближим сарадницима, на фрегатама „Мирон“ и „Карер“ упутио за Француску. Побегао је остављајући своје војнике и официре на цедилу, на милост и немилост непријатељу. Напустио је своју армију самовољно, без одобрења претпостављених, без ичије дозволе. Побегао је. Издао је. Поступио је као прави дезертер, а за то се одувек знало каква казна следи.

Скривајући се изнад северне обале Африке и пловећи само ноћу и по магли, после 47 дана фрегате су 09. октобра 1799. године приспеле на француску обалу у Сен-Рафаел код Фрежиса, а већ 16. октобра Наполеон је био у Паризу.

Стигавши самовољно у Француску сам и без армије, дезертер генерал Наполеон није био нити стрељан, нити обешен, нити гиљотиниран, пре свега због тога што за то власт Директоријума није имала кредибилитета, јер је и сама била издајничка. А како ће издајници да казне издајника? Од када је света и века, од када је гавран поцрнио па све до дана данашњег, људи са истим карактерним одликама не осуђују нити кажњавају једни друге.

Други разлог што је Наполеон успео да се извуче налазио се у томе што се тада у највишим круговима термидорске власти спремао државни преврат, а зашта им је био неопходан подобан генерал којег су у њему и пронашли, те је државни удар и остварен 18. бримера. Дакле, после само месец дана од свог искрцавања у Сен-Рафаелу. Када се приликом спровођења државног удара Наполеон, не трепнувши, обратио војницима речима: „Војници, могу ли се ја ослонити на вас?“ није ни помислио да су и њему поверени војници у Египту могли то исто да питају њега, тј. да ли су и они могли да се ослоне на њега?

Да не грешимо душу. Због свог дезертерства и издаје својих војника у Египту Наполеона је пекла савест. Када је преузео власт у Француској наредио је генералу Гантому да организује нову експедицију на Египат како би помогао француској египатској војсци, али су овај пут Енглези били много опрезнији, те је експедиција претрпела неуспех.

Француској армији у Египту, коју је тако срамно напустио њен командант генерал Наполеон, више није било спаса. Генерал Клебер храбро се борио и чак је 20. марта 1800. године у битки код Хелиополиса победио Турке. Касније, када је Клебер убијен, заменио га је генерал Мену, који се чак оженио Египћанком и прозвао Абдул-Мену, али је он после више пораза морао да напусти и Каиро и Александрију, и на крају се армија предала непријатељу. Капитулирала је у јесен 1801. године.

II

1811. године, тада цар, император Наполеон, одучио је да нападне Русију, иако је, чим је освојио власт у Француској 18. бримера (9. новембра) 1799. године, дошао до исправног закључка да је Русија природни савезник Француске, те је одмах са руским царом Павлом I (1745 – 1801) побољшао односе, суштински укинуо ратно стање између двеју земаља и, мада је за време Александра I поново долазило до ратних сукоба између Француске и Русије (1805. – Аустерлиц, 1806. – Пултукс, 1807. – Прејсиш-Ејлау), они су се завршавали мировним уговорима (07.07.1807. – Тилзитски мир и у јесен 1808. Ерфуртском конвенцијом).

Пада у очи да су се попришта битака између француске и руске војске крајем XVIII века налазила у Северној Италији, Швајцарској и Холандији и да су се временом сукоби догађали све источније и све источније, да би се 1807. године десили у Источној Пруској, а да је чак Тилзитски мир потписан на сплаву на реци Њемен, тј. на граници Пруске и Русије.

Ако није ратовао на истоку Наполеон је ратовао на западу, ако није ратовао на северу, ратовао је на југу. Од пада Бастиље па до 1812. године, рат је постао органска скупштина Француске државе.

Узроци Наполеоновог напада на Русију свакако су били многобројни. Од непридржавања Русије континенталне блокаде Енглеске, који већина историчара сматра најбитнијим, па преко француског повећања територије Варшавског Војводства 1809. године, па све до одбијања Александра I да своју сестру Ану Павловну да Наполеону за жену, те се он 1810. године оженио аустријском принцезом Маријом Лујзом.

Без сваке сумње, међу најбитнијим су економски разлози. Не само да је рат постао саставни део суштине француске републике и француске империје, већ је и као његов резултат, због перманентних победа француске војске, скоро увек био пљачкање освојених држава и територија. И не само да се француска војска издржавала путем реквизиција хране, пшенице, овса, коња, волова и домаћих животиња, на терет оних држава на чијим територијама се налазила, већ су саставним делом мировних уговора биле и контрибуције којима су се огромна средства из поражених земаља сливала у француски буџет.

Ево само неколик примера контрибуције, ратне одштете, која је иначе данас, по Женевској конвенцији из 1949. године, забрањена, те се пљачкање освојених земаља спроводи на друге, савремене начине, а пре свега експлоатацијом природних богатстава покорених земаља, и по њих штетним економским, понајчешће трговинским уговорима са победницима:

– реон Тревеса – 4 милиона франака;
– Бон – 8 милиона франака плус принудни зајам;
– градови Пијемонта – 123.000 лира;
– Милано – 6 милиона лира;
– Тоскана – 2 милиона лира;
– Пармско Војводство – принудни зајам од 2 милиона ливри. Нормално, зајам никада није враћен;
– Ломбардија – 20 милиона лира;
– Папска држава – 30 милиона фунти;
– Пруска – 100 милиона франака плус 60 милиона франака од њених савезника.

Очигледно је да је у то време буџет француске државе непрестано пуњен из освојених земаља. Пред напад на Русију Наполеон више и није ни имао у Европи кога да нападне сем Енглеске и Русије. Али, катастрофа француске флоте у битки код Трафалгара 21. октобра 1805. године за више деценија је одложила могућност поморског десанта на Енглеску.

Ако се на све напред речено дода и то да је пред напад на Русију Француска економија била у рецесији (пад трговине и пад индустријске производње) и да су претходне две године у Француској што се тиче пољопривреде биле неродне године, што је проузроковало повећање цене хлеба за 4 пута, онда се баца сасвим друго светло на узроке Наполеоновог напада на Русију.

Прихватањем, уважавањем претходно наведених узрока расветљава нам се и то зашто је по отпочињању напада на Русију Наполеон непрестано тежио одлучујућој, решавајућој битки. Такође је јасно због чега он тада није имао општи стратегијски план рата, нити је решио где ће бити поприште рата (у његовом Прогласу од 22. јуна 1812. године стајало је: „Војници! Отпочео је други пољски рат!“), нити је предвидео колико ће далеко да продре у Русију. Дакле, желео је што краћи рат са одлучујућом победом после које би Русији наметнуо плаћање огромне контрибуције. Ако је 1806. године пораженој Пруској и њеним савезницима наметнуо ратну одштету од 160 милиона франака, колико би тек тражио од поражене царске Русије?

Због свега реченог јасно је и зашто се Наполеон по започињању агресије на Русију најпре у Вилну задржао 18 дана, а затим у Витебску две недеље.

Несумњиво, још 1811. године било је очигледно да ће до напада Наполеонове Француске на Русију да дође и обе земље су вршиле убрзане и обимне припреме. Пре оружаног сукоба наступио је дипломатски рат. Француска је закључила савезничке уговоре са Аустријом, Пруском, Саксонијом, Баварском и Вестфалијом, док је Русија склопила мир, на северу са Шведском и на југу са Турском, са којима је до тада ратовала.

За напад на Русију Наполеон је прикупио на њеној граници највећу војску у дотадашњој историји Европе од чак 611.000 војника и припадника пратећих служби. Испунио је своју претњу да ће за напад подићи целу Европу, те се у Великој армији нашло војника из 20 нација, док су Французи чинили само половину укупног броја војника. Тако је, на пример, само Пољака било више од 30 хиљада.

Занемаривши упозорење Коленкура, француског амбасадора у Петрограду до средине 2011. године, да ће се Александар I пре повући чак до Камчатке него што ће да направи било какву нагодбу са завојевачима, Наполеон је са Великом Армијом напредовао ка Москви, никако не дочекавши одлучујућу битку. Чак и битка пред Москвом, код Бородина, 07. септембра 1812. године није била одлучујућа иако су у њој Руси имали губитке од 45.000 војника, а Французи од 28.000, док заробљеника уопште није било, што сведочи о жестини, немилосрдности и суровости сукоба.

Тако се Наполеон са својом Великом армијом 14. септембра нашао у Москви која је убрзо горела, сви заједно, не знајући шта ће да раде са собом, сем да пљачкају и да се опијају. Окушали су још једном ратну срећу код Тарутина, али је Кутузов успео да порази Мироов корпус. Није им преостало ништа друго него да 19. октобра напусте Москву и да се упуте назад на запад, тако одакле су и дошли. Од прогонитеља постали су прогоњени.

После пораза у биткама код Малојарославца и Красног, Велика армија, односно оно што је од ње преостало, крајем новембра месеца стигла је до руске реке Березине. Наполеон је поново показао своју војну луцидност тиме што је заварао Русе лажно градећи мостове на једном делу реке, а у највећој тајности на другом, крај Студјанке, где је на три изграђена моста почело журно пребацивање „Велике армије“ од 45.000 војника. Али, када су Руси укапирали Наполеонову превару похитали су да спрече прелаз Наполеонове војске преко реке.

Када је видео да руска војска надире иако је Березину прешло тек 30.000 људи, нормално најпре он са главним штабом, док је још увек на источној обали реке остало 15.000 војника, Наполеон је наредио да се запале сва три моста и тако, мртав ‘ладан, најсуровије жртвовао, оставио на милост и немилост Русима, сваког трећег од преосталих војника.

Поново, као и пре 13 година у Египту, побегао је од својих војника препустивши их на милост и немилост непријатељу. Али, ни Березина није крај Наполеонове издаје својих војника у походу на Русију. После само 6 дана, 05. децембра, пренео је команду над војском Мири и у највећој тајности, без пратње, инкогнито, суманутом јурњавом побегао је за Париз у који је стигао за невероватних 13 дана.

Када се Велика армија вратила из Русије њено бројно стање износило је само 10.000 војника способних за борбу, тј. 1,64% од броја оних који су кренули у поход на Русију. У јануару 1813. године начелник главног штаба Велике армије, маршал Бертје реферисао је Наполеону: „Армија више не постоји.“

Катастрофа у Русији у другој половини 1812. године није значила и Наполеонов пад. Тек после пораза у Битки код Ватерлоа, која се догодила 18. јуна 1815. године, Наполеон је коначно абдицирао.

Што се тиче судбине Наполеонове европске империје, неопходно је истаћи веома запостављену историјску чињеницу да је она почела да се урушава онога момента када се код поробљених народа пробудила национална свест. Када су Французе престали да третирају као своје ослободиоце од феудалних стега, већ као најобичније окупаторе. Империју нису срушиле армије монархистичких држава, оне су само завршиле посао, већ су је срушили побуњени народи. Национални устанци планули су у Шпанији, у Италији, у Немачкој, па чак и у окупираном делу Русије. Ако се то зна онда нам је и сасвим разумљиво и то зашто данас политичке вође, идеолози и присталице Европске Уније, најновијег облика уједињене Европе, имају тако непријатељски став према испољавању било ког облика националне свести њених становника. Свесни су да свако испољавање националних осећања подрива темеље уније.

Али, на њихову несрећу, историја је већ више пута доказала (случајеви распада Југославије и распада СССР-а) да је свака друштвена организација која се базично заснива на потискивању националних осећања, националне свести њених поданика, пре или касније, али засигурно – осуђена на пропаст. Такође, пре или касније, народи централне и источне Европе ће Западњаке престати да третирају као своје ослободиоце од комунистичких стега, већ као своје најобичније, буквалне окупаторе.

***

Два напред наведена догађаја из биографије Наполеона Бонапартеа, Египат и Березина најбоље нам доказују да су и највеће народне вође и војсковође скоро увек спремне да жртвују своје потчињене, своје борце, да би себе спасили и да им они, са своје стране, никада не требају да им слепо верују, већ да морају да буду увек веома опрезни према њима. За амбициозне људе, а само такви могу да се попну на врх друштвене лествице, потчињени су само средство, потрошна роба, топовско месо. Да би остварили своје циљеве или да би заштитили себе спремни су без имало гриже савести да жртвују друге, да газе по лешевима како непријатеља тако и својих следбеника. Одавно некритички прихваћена фраза да револуција једе своју децу не значи ништа, јер је револуција само реч, празна форма, а стварност је да њу чине људи, њене вође и њене најобичније присталице које служе као енергија, као погонско гориво да би се њени циљеви остварили или да би њихове вође дошле и опстале на власти.

Извор: СРБИН.ИНФО – Алекса Мијаиловић

Oznake: Aleksa Mijailović, evropa, evropska istorija, Npoleon Bonaparta, Rusija, SRBIN.info, Francuska