Прочитај ми чланак

Наум злочиначке елите – замка за Русију и Украјину

0

Надам да ће моју молбу да се успостави антиглобалистички савез који би ујединио народе света у отпору тиранији новог светског поретка чути они којима је у срцу опште добро.

У обимној Декларацији о руско-украјинској кризи Карло Марија Вигано, надбискуп и некадашњи изасланик папе у Сједињеним Америчким Државама, пише да је актуелна ситуација заправо замка за Русију и Украјину не би ли послужиле као средство којим ће глобална елита остварити свој злочиначки наум.

Текст декларације преносимо у целости:

Миром се ништа не губи. Ратом се губи све. Нека се људи врате разумевању. Нека наставе са преговорима. Нека наставе са преговорима у којима се показује добра воља и узајамно поштовање права, нека схвате да је частан успех увек могућ када се воде искрени и активни преговори. А осетиће се сјајно – истински сјајно – ако утихну гневни гласови, било они колективни или појединачни, и ако разум столује у свом царству/ царује у свом домену, поштедеће своју браћу крвопролића, а своју отаџбину пропасти.

Тако је 24. августа 1939. године говорио Пије XII у свом обраћању владарима и народима пошто је рат био неизбежан. Нису то биле речи испразног пацифизма нити завереничког прећуткивања вишеструког скрнављења правде које се одвијало у многим крајевима света. У тој поруци упућеној преко радија, коју неки још увек памте, чује се апел римског понтифа којим он позива на „узајамно поштовање права” као предуслов за мировне преговоре који ће уродити плодом.

Наратив у медијима

Ако се осврнемо на догађаје у Украјини, ако нас не заведу груба извртања чињеница у водећим медијима, увиђамо да је узајамно поштовање права сасвим занемарено; заиста стичемо утисак да Бајденова администрација, НАТО и ЕУ намерно желе да одрже стање у којем влада очигледна неравнотежа, управо да би онемогућили било какав покушај да се постигне мирно разрешење кризе у Украјини, провоцирајући Руску Федерацију да започне сукоб.

У овоме лежи озбиљност тог проблема. Ово је замка постављена за Русију и Украјину не би ли послужили као средство којим ће глобална елита остварити свој злочиначки наум.

Не треба да нас изненади то што су плурализам и слобода говора, толико цењени у земљама које тврде да су демократске, свакодневно негирани цензуром и нетрпељивошћу према мишљењима која нису у складу са званичним наративом. Манипулације ове врсте су постале правило током такозване пандемије, на штету лекара, научника и дисидентских новинара, који су дискредитовани и изопштени само због тога што су се усудили да доведу у питање делотворност експерименталних серума. Две године касније, истина о штетним последицама и злосрећно управљање здравственом кризом је показала да су у праву, али та истина се упорно занемарује јер одудара и од тадашњих, а и данашњих жеља система. Ако су светски медији до сада безочно лагали о искључиво научним питањима, ширили лажи и скривали право стање ствари, требало би да се запитамо зашто би сада они изненада поново откривали да је у условима изазваним ковидом негирано и интелектуално поштење и поштовање етичког кодекса. Али ако у медији подржали и сејали ову превару гигантских размера, мора се признати да међународне и националне здравствене институције, владе, судије, органи закона и реда и сама хијерархија католичке цркве заједнички сносе одговорност – свако у свом домену – тиме што су активно подржавали или што нису успели да се успротиве овом наративу – за ову катастрофу која је грозила здравље, имовину, права и чак и животе више милијарди људи. Чак је и у овом случају тешко замислити да би они, који су криви за таква злодела док су подржавали пандемију која је планирана и злонамерно преувеличана, могли изненада да постану достојанствени и искажу забринутост за своје грађане и домовину када рат угрожава њихову безбедност и економију.

Наравно, ово би могла бити мудра размишљања оних који желе да остану неутрални и да непристрасно и скоро незаинтересовано посматрају шта се дешава око њих. Али ако проширимо наше знање о овим чињеницама и поткрепимо их доказима, ослањајући се притом на меродавне и објективне изворе, откривамо да сумње и недоумице ускоро постају узнемирујућа извесност. Чак и ако само желимо да ограничимо нашу истрагу на економски аспект, схватамо да новинске агенције, саме политичке и државне институције зависе од малог броја финансијских групација које припадају олигархији коју у великој мери уједињују не само новац и моћ, већ идеолошка сродност која управља њиховим поступцима и усмерава њихово мешање у политику коју воде народи и читав свет. Олигархија је пустила своје пипке у УН, НАТО и Светском економском форуму и у ЕУ, и у „филантропским” институцијама као што су Соросова Фондација за отворено друштво и Фондација Била и Мелинде Гејтс.

Сви ови ентитети су приватни и полажу рачуне само себи и никоме другом, а истовремено имају моћ да утичу на владе појединих земаља, и преко сопствених представника који су морали бити изабрани или именовани на кључна места. Они и сами признају да их се плаше и уважавају шефови држава и светски лидери када их уз све почасти дочекају, почев од италијанског премијера Марија Драгија. Тако се они који држе моћ у својим рукама у име „народа” нађу у позицији да газе вољу народа и да ограничавају њихова права да би, попут дворана, били послушни својим господарима које нико није бирао али који ионако намећу сопствену политичку и економску агенду тим народима.

И тако долазимо до украјинске кризе, која нам се представља као последица експанзионистичке надмености Владимира Путина усмерене ка независном и демократском народу над којим он настоји да полаже апсурдна права. Прича се да „Путин ратни хушкач” врши покољ над беспомоћним становништвом које се храбро дигло на одбрану своје родне груде, светих граница својег народа и погажених слобода својих грађана.

Сматра се да ЕУ и САД, као „браниоци демократије”, не могу да интервенишу уз помоћ НАТО-а да поново успоставе аутономију Украјине, да истерају „окупатора” и гарантују мир. Када су суочени са „тираниновом надменошћу”, верује се да народи у свету треба да образују заједнички фронт, да наметну санкције Руској Федерацији и да пошаљу војнике, оружје и економску помоћ „сиротом” председнику Зеленском, „народном јунаку” и „браниоцу” свог народа.

Као доказ Путиновог „насиља”, медији шаљу у свет призоре бомбардовања, засипања артиљеријском ватром и разарања, а све то приписују Русији. И то није све: тачније, да би гарантовали „трајни мир”, ЕУ и НАТО оберучке примају Украјину у своје чланство. А да би спречила „совјетску пропаганду”, Европа данас блокира рад руских медија као што су Раша тудеј и Спутњик, да би обезбедила „слободно и независно” информисање. Ово је званични наратив којем се сви прилагођавају. У рату, неслагање постаје дезертирање, а они који изразе неслагање проглашавају се кривим за издају и заслужују мање-више озбиљне санкције, почев од јавне осуде и изопштености, које су на својој кожи искусили „невакцинисани” у доба ковида.

Али истина, ако желите да је сазнате, отвара нам очи да ствари сагледамо другачије и да судимо о чињеницама, онаквим какве заиста јесу, а не какве нам се сервирају. Ово је истинско и право разоткривање, на које указује етимологија грчке речи ἀλήθεια. Или је можда у питању, есхатолошки гледано, откровење, ἀποκάλυψις.

Ширење НАТО-а

Најпре, неопходно је да се присетимо чињеница које не лажу и нису подложне променама. А чињенице, ма колико подсећање на њих иритира оне који покушавају да их цензуришу, говоре нам да су од пада Берлинског зида САД прошириле сферу свог политичког и војног утицаја на скоро све сателитске државе из некадашњег Совјетског Савеза, а недавно су чак припојиле НАТО-у Пољску, Чешку и Мађарску (1999); Естонију, Летонију, Литванију, Словенију, Словачку, Бугарску и Румунију (2004); Албанију и Хрватску (2009); Црну Гору (2017); и Северну Македонију (2020). Организација Северноатлантског споразума се спрема да се прошири на Украјину, Грузију, Босну и Херцеговину и Србију. Руска Федерација је у ствари угрожена у војном смислу – оружјем и базама из којих лете пројектили – а које су на само неколико километара од њених граница, иако она нема своју војну базу на приближно истој удаљености од САД.

Разматрање могућег проширења НАТО-а на Украјину, а да се не размишља о томе да ће то изазвати оправдано негодовање Русије, у најмању руку је збуњујуће, посебно ако се узме у обзир чињеница да се НАТО обавезао Кремљу 1991. године да се неће даље ширити. И не само то, крајем 2021. године, Дер Шпигел је објавио нацрт споразума са САД И НАТО-ом о гарантовању безбедности (овде, овде и овде). Москва је захтевала правне гаранције од партнера са Запада да ће спречити НАТО да се даље шири на Исток припајајући Украјину алијанси и да ће отворити војне базе у постсовјетским државама.

Овај нацрт је такође садржао клаузулу о томе да НАТО неће вршити прегруписавање офанзивног наоружања у близини руске границе и о повлачењу снага НАТО-а из источне Европе на позиције које су заузимале 1997. године. Као што видимо, НАТО није успео да испуни оно на шта се обавезао Русији, или барем да у једном веома деликатном тренутку форсира развој ситуације у правцу постизања геополитичке равнотеже. Треба да се запитамо зашто САД – односно америчка дубока држава која је поново освојила власт након изборне преваре захваљујући којој је Џозеф Бајден ушао у Белу кућу – жели да има затегнуте односе са Русијом и да укључи своје европске партнере у тај сукоб, што повлачи за собом свакакве последице. Како је то луцидно запазио генерал Марко Бертолини, некадашњи заповедник Здружене врховне оперативне команде: „САД нису само победиле у Хладном рату, већ су хтеле и да понизе [Русију] тако што ће јој одузети све што у извесном смислу потпада под њену сферу утицаја. [Путин] је отрпео [придруживање НАТО-у] балтичких држава, Пољске, Румуније и Бугарске. Суочен са [придруживањем Украјине НАТО-у] чиме би Русија била лишена могућег излаза на Црно море, реаговао је” . И додаје: „Стабилност режима представља проблем, настала је ситуација у којој је председник [Зеленски] постао неко за кога је мало ко веровао да би то могао постати, који потиче из света шоу бизниса.” Генерал неизоставно подсећа на чињеницу да у случају америчког напада на Русију, „Беспилотне летелице типа „Глобал хок” над Украјином полетели би из Сигонеле [Италија]; Италија је у великој мери америчка војна база. Ризик постоји, он је присутан и стваран” .

Интереси проистекли из блокаде снабдевања руским гасом

Такође би требало да се запитамо да ли се иза дестабилизације деликатне равнотеже између ЕУ и Русије, крију економски интереси, који произлазе из потребе земаља чланица ЕУ да добију амерички течни гас (за који су такође неопходна постројења за регасификацију којих су многи народи лишени, и за које би, у сваком случају, морали такође много више да платимо) уместо руског гаса (који је еколошки прихватљивији). Одлука италијанске нафтне и гасне компаније ЕНИ да обустави улагања у Гаспромов гасовод „Плави ток” (од Русије до Турске) значи одбацивање додатног извора снабдевања гасом пошто се из њега напаја трансатлантски гасовод (од Турске до Италије). Стога се не чини да је у августу 2021. године Зеленски случајно изјавио да је гасовод „Северни ток 2” између Русије и Немачке „опасно оружје, не само по Украјину, већ читаву Европу” : с обзиром на то да заобилази Украјину, Кијев остаје ускраћен за приход од милијарду евра годишње од транзитних такси.

„Ми овај пројекат посматрамо искључиво кроз призму безбедности и сматрамо га опасним геополитичким оружјем Кремља” рекао је украјински председник, и изразио слагање са Бајденовом администрацијом.

Помоћница министра спољних послова САД Викторија Нуланд је изјавила:

„Ако Русија изврши инвазију на Украјину, изградња ‘Северног тока 2’ ће бити обустављена.” И тако се и десило, уз велику економску штету по немачка улагања.

Биолошке лабораторије Пентагона у Украјини

На тему америчких интереса у Украјини, вредно је помена да постоје биолошке лабораторије у Украјини, под контролом Пентагона, а у којима изгледа раде само амерички стручњаци са дипломатским имунитетом, под директном управом америчког Министарства одбране. Треба се такође подсетити Путинове жалбе на прикупљање геномских података о становништву који се могу употребити као бактериолошко оружје уз генетску селекцију.

Очигледно је тешко је потврдити информације о раду лабораторија у Украјини, али је разумљиво да је Руска Федерација сматрала, и то не без разлога, да би ове лабораторије могле представљати још једну бактериолошку претњу по безбедност становништва. Америчка амбасада је са свог сајта уклонила сва документа о „Програму за смањење биолошке претње“ .

Маурицио Блондет бележи: „Догађају 201, током којег је симулирана експлозија пандемије годину дана пре него што се она догодила, присуствовали су (поред уобичајених гостију, Била и Мелинде), наизглед безазлени стручњаци са Универзитета „Џон Хопкинс” и његовог блаженог Центра за безбедност здравља. Ова хуманитарна институција је дуго времена носила не тако наивно име „Центар за цивилне стратегије у биолошкој одбрани и није се бавила здрављем Американаца”, већ насупрот томе, одговором на војне нападе у случају биолошког тероризма. Била је то у ствари цивилно-војна организација. На првој конференцији коју је одржао у фебруару 1999. у насељу „Кристал Сити” у Арлингтону [Вирџинија] где се налази Пентагон, Центар је окупио је 950 лекара, чланова војног особља, савезних функционера и здравствених званичника да учествују у вежби симулације.

Циљ вежбе је да се одговори на замишљен „милитаризовани” напад у којем је коришћен вирус малихих богиња. То је само једна у низу вежби које ће се одиграти у оквиру Догађаја 201 и пандемијске преваре” . Експерименти су изашли на видело у украјинској војсци и у интервенцијама које је предузела америчка амбасада у случају украјинског тужиоца Лутсенка 2016. године, не би ли био спречен да истражи „рунду финансирања на релацији милијардера Џ. Сороша и Б. Обаме” .

Индиректна претња по експанзионистичке амбиције Кине на Тајвану

Тренутна украјинска криза повлачи за собом секундарне, али ништа мање озбиљне последице по геополитичку равнотежу између Кине и Тајвана. Русија и Украјина су једини произвођачи паладијума и неона, без којих не може да се замисли производња микрочипова. „Могућа одмазда Москве привукла је више пажње недавно након што је Течет, група која се бави истраживањем тржишта, објавила извештај у којем се истиче колико су произвођачи полупроводника зависни од материјала руског и украјинског порекла, као што је неон, паладијум и други. Према њиховим проценама, више од 90% америчких залиха неона потиче из Украјине, док 35% америчког паладијума потиче из Русије. […] По америчкој Међународној трговинској комисији, цене неона порасле су за 60% пре него што је Русија припојила Крим 2014. године, јер су се произвођачи чипова ослањали на неке украјинске компаније” . „Ако је истина да би кинеска инвазија на Формозу угрозила ланац глобалног снабдевања технологијом, такође је истина да би изненадна несташица сировина из Русије могла да заустави производњу због чега би острво изгубило ‘микрочип као свој штит’, што би навело Пекинг да покуша да припоји Тајпеј.”

Бајденов сукоб интереса у Украјини

Још једно питање које не покушавамо да анализирамо детаљно, тиче се Буризме, нафтне и гасне компаније која послује на украјинском тржишту од 2002. године. Сетите се, током мандата америчког председника Барака Обаме од 2009. до 2017. године његова десна рука, „овлашћена” да се бави међународном политиком, био је Џозеф Бајден, а од тада датира понуда лидера америчких демократа да „заштити” украјинске националисте, став који је довео до непремостивог раскола између Кијева и Москве. […] Управо је Џозеф Бајден тада спроводио политику приближавања Украјине НАТО-у. Хтео је да Русији одузме и политичку и економску моћ. […] недавно се његово име везује за скандал око Украјине који је уздрмао његову кандидатуру […] Десио се у априлу 2014. године када је компанија Буризма холдингз, највећи енергетски гигант у Украјини (бави се и гасом и нафтом), ангажовала Хантера Бајдена као консултанта за плату од 50,000$ месечно. Све је било транспарентно, све осим тога да је током тих месеци Џозеф Бајден наставио са америчком политиком усмереном ка томе да Украјина поново заузме области у Донбасу које су постале републике, а које је признала Русија.

Верује се да је Доњецк богат још неиспитаним извориштима гаса на које се намерила компанија „Буризма холдингз”. Међународна политика се испреплетала са економијом због чега су се тада амерички медији односили с презиром” . Демократе су тврдиле да је Трамп изазвао медијски скандал не би ли нанео штету Бајденовој кампањи, али се испоставило да су његове оптужбе тачне. Џозеф Бајден је лично признао да је интервенисао код тадашњег председника Петра Порошенка и премијера Арсенија Јацењука да спречи истрагу његовог сина Хантера коју је покренуо државни тужилац Виктор Шокин на састанку у Рокфелеровом савету за спољне односе. Бајден је запретио „да ће повући јемство за зајмове вредне милијарде долара у САД током своје посете Кијеву у децембру 2015” – известио је Њујорк пост . „Ако [државни тужилац Шокин] не добије отказ, нећете добити новац” (овде и овде). И тако је тужилац сместа био отпуштен, због чега Хантер више није био предмет скандала, после оних који су га уплели у све то. Бајденово мешање у политику Кијева, у замену за услуге учињене „Буризми” и корумпираним олигарсима, потврђује да је интерес данашњег америчког председника да заштити своју породицу и њен имиџ у јавности, и тако распири немире у Украјини, па чак и рат.

Како може особа која користи свој положај да заврши своје послове и заташка преступе своје породице да управља државом поштено и да не подлеже уценама?

Нуклеарно питање у Украјини

Најзад, долазимо до питања украјинског нуклеарног наоружања. На конференцији у Минхену, фебруара 2022. године, Зеленски је обелоданио своју намеру да стави тачку на Меморандум из Будимпеште (1994), којим се Украјини забрањује да развија, шири и користи атомско наоружање. Међу клаузулама у Меморандуму, истиче се једна којом се обавезују Русија, САД и Уједињено краљевство да се уздрже од вршења економског притиска на Украјину, не би ли тако утицали на њену политику: даље кршење споразума представља притисак ММФ-а и САД да за пружање економске помоћи заузврат очекују спровођење реформи у складу са „великим ресетом”. Амбасадор Украјине у Берлину, Андриј Мелник, тврдио је 2021. године на радију Дојчландфанк да је неопходно да Украјини буде враћен нуклеарни статус уколико земља не успе да уђе у НАТО. Украјинским нуклеаркама управља, врши ремонт и њихово одржавање државна фирма НАЕК енергоатом, која је у потпуности окончала сарадњу са руским компанијама у периоду од 2018. до 2021. године.

Њени главни партнери су компаније за које се може утврдити да су повезане са америчком владом. Није тешко разумети како Руска Федерација сматра претњом могућност да Украјина набави нуклеарно наоружање и захтева од Кијева да поштује споразум о спречавању ширења нуклеарног наоружања.

Обојена револуција у Украјини и независност Крима, Доњецка и Луганска

Ево још једне чињенице; године 2013, након што је председник Виктор Јанукович донео одлуку да суспендује споразум о придруживању Украјине ЕУ и да изгради чвршће економске везе са Русијом, покренут је низ демонстрација познатих као „Евромајдан”, у трајању од неколико месеци, које су кулминирале револуцијом којом је свргнут Јанукович а постављена нова влада. Ову операцију финансирао је Џорџ Сорош, како је отворено признао Си-Ен-Ен-у: „Основао сам фондацију у Украјини још пре него што се Украјина осамосталила од Русије, она је све време била активна и одиграла је кључну улогу у данашњим догађајима” (овде, овде и овде). Ова смена владе изазвала је реакцију Јануковичевих присталица и део украјинског становништва се успротивио заокрету украјинске политике ка Западу, што народ није желео, али што је добио обојеном револуцијом, а њена генерална проба одиграна је у Грузији, Молдавији и Белорусији. Након сукоба 2. маја 2014. године у којима су интервенисали и остаци националистичких паравојних формација (укључујући и Десни сектор), десио се масакр у Одеси.

Штампа на Западу је извештавала скандалозно о овим страшним догађајима; Амнести Интернешенел и УН су открили ове злочине и забележили њихову бруталност. Али ниједан међународни суд није покренуо поступак против одговорних за те злочине, за разлику од намера да се данас покрене поступак због наводних злочина руске армије.

Међу многим споразумима који нису поштовани, треба навести и Протокол из Минска, који је потписала Трилатерална контакт група за Украјину 5. септембра 2014. године, а у чијем саставу су се нашли представници Русије, Доњецке народне републике и Луганске народне републике.

Међу тачкама споразума може се прочитати и она која предвиђа уклањање илегалних наоружаних трупа, војне опреме, бораца и плаћеника са територије Украјине под надзором ОЕБС-а и разоружање илегалних формација. Насупрот договореном, не само да је влада званично признала неонацистичке паравојне формације, већ су њеним припадницима додељени и службени задаци. Такође у 2014. години, Крим, Доњецк и Луганск су прогласили независност од Украјине – у име права на самоопредељење народа које признаје међународна заједница – и прогласили припајање Руској Федерацији. Украјинска влада и даље одбија да призна независност ових области, која је озваничена народним референдумом, и даје одрешене руке неонацистичким паравојним снагама и редовној војсци да искаљују бес на становништву, јер се ови ентитети сматрају терористичким организацијама/творевинама. Истина је да су два референдума одржана 2. новембра 2014. године, прекорачење овлашћења датих Протоколом из Минска по којем је могућа само децентрализација власти и неки облик посебног статуса за области Доњецк и Луганск. Како је професор Франко Кардини недавно истакао, „15. фебруара године, Русија је предала САД нацрт споразума којим би ова ситуација била окончана, а руско становништво одбрањено. Мртво слово на папиру. Овај рат је почео 2014. године” (овде и овде). А тај рат је мотивисан намерама оних који желе да се супротставе руској мањини у Донбасу. „Ми ћемо имати посао и пензију, а они неће. Добијаћемо дечији додатак, а они неће.

Наша деца ће ићи у школу и забавиште, а њихова ће чамити у подруму. Тако ћемо добити овај рат,” изјавио је председник Петро Порошенко 2015. године . Неће остати незапажено да су ове мере сличне дискриминисању такозваних „невакцинисаних”, који су остали без посла, плате и образовања. Осам година дуго бомбардовање Доњецка и Луганска и стотине хиљада жртава, 150 мртве деце и озбиљни случајеви мучења, силовања, киднаповања и дискриминације. Председници Доњецка и Луганска, Денис Пушилин и Леонид Пасечник, наредили су евакуацију цивила из њихових покрајина у Руску федерацију 18. фебруара 2022. године због текућих сукоба између народне војске Донбаса и оружаних снага Украјине. Државна дума (Доњи дом руског парламента) једногласно је ратификовала споразуме о пријатељству, сарадњи и узајамној помоћи које је представио председник Путин Доњецкој и Луганској народној републици. Истовремено је руски председник наредио слање трупа из Руске Федерације да би успоставиле мир у региону Донбаса. Поводом тога човек може да се запита зашто – у ситуацији у којој и неонацистичке војне снаге и паравојни апаратус (који маше заставама са свастикама и парадира са лутком са ликом Адолфа Хитлера) очигледно крше људска права руског становништва у овим независним републикама – Међународна заједница сматра да је обавезна да интервенцију Руске Федерације осуди и да заиста криви Путина за то насиље. Где нестаде оно много хваљено право народа на самоопредељење, које је важило 24. августа године када је Украјина прогласила независност коју је признала Међународна заједница?

И зашто се данас саблажњавамо над руском интервенцијом у Украјини, када је НАТО учинио исто у Југославији (1991), на Косову (1999), у Авганистану (2001), у Ираку (2003) и Либији и Сирији (2011) чему се нико није успротивио? Да не помињемо да последњих десет година Израел непрестано гађа војне циљеве у Сирији, Ирану и Либану да би спречио формирање непријатељског оружаног фронта на својој граници на северу, а ипак ниједан народ није предложио увођење санкција Тел Авиву.

Поражавајуће је видети како лицемерно ЕУ и САД – Брисел и Вашингтон – пружају безусловну подршку председнику Зеленском и његовој влади која остаје некажњена , иако већ осам година и даље прогони Украјинце руског порекла којима је забрањено чак и да говоре свој матерњи језик, а део су нације коју чине бројне етничке групе и у којој је 17,2% оних који говоре руски. Скандалозно је то што прећуткују чињеницу да украјинска војска користи цивиле као топовоско месо јер поставља јединице противваздушне одбране у насељена места, болнице, школе и забавишта управо зато што би њихово уништење узроковало погибију становништва. Велике медијске куће пажљиво избегавају да прикажу руске војнике како помажу цивилима да се склоне на сигурно (овде и овде) или како организују хуманитарне коридоре, које паљбом засипају украјинске милиције (овде и овде). Исто тако ти медији не помињу сравњивање рачуна, покоље, насиље и крађе које врше цивили у предграђима, којима је Зеленски поделио оружје. На основу видео-снимака на интернету стиче се утисак да се ту ради о грађанском рату којег вешто потпирује украјинска влада. Поред тога, треба поменути да су затвореници пуштени из затвора не би ли били регрутовани, и да пристижу добровољци из страних легија, да се сјатило мноштво разуларених фанатика који нису прошли никакву обуку и који ће само погоршати ситуацију, због чега ју је немогуће контролисати.

Председник Володимир Олександрович Зеленски

Као што су многе стране истакле, кандидатура и избор украјинског председника Зеленског уклапа се у актуелни клише, који је свечано промовисан недавно, по којем комичар или забављач пристаје да уђе у политику. Немојте веровати да их недостатак политичког искуства спречава да се нађу на водећим позицијама у институцијама, напротив, што је неко већи новајлија у свету политичких странака то изгледа има веће шансе да његов пут ка успеху трасирају они који имају моћ. Зеленски, као глумац у улози жене, савршено се уклапа у LGBTQ идеологију коју његови европски покровитељи сматрају неизбежним предусловом за „реформску” агенду коју свака држава треба да прихвати, заједно са једнакошћу полова, абортусом и зеленом економијом. Не чуди што је Зеленски, члан Светског економског форума , могао да се окористи подршком коју му је пружио Шваб и његови савезници да дође на власт и побрине се да „велики ресет” буде спроведен и у Украјини.

Телевизијска серија од 57 епизода у којој Зеленски глуми и чији је продуцент, приказује да су медији испланирали његову кандидатуру за председника Украјине и изборну кампању. У играној серији „Слуга народа” он игра наставника средње школе који неочекивано постаје председник Републике и бори се против корупције у политици. Није случајно што је серија упркос апсолутно осредњем квалитету ипак освојила награду „Ворлдфест реми аворд” (САД, 2016), и што се нашла међу четири финалиста у категорији филмске комедије за награду за најбољу међународну драму у Сеулу (Јужна Кореја) и добила награду „Интермедија глоуб силвер аворд” у категорији телевизијских серија на Светском фестивалу медија и филма у Хамбургу. Зеленски је својом ТВ серијом ускомешао медијски свет и стекао 10 милиона пратилаца на инстаграму, припремајући терен за оснивање странке истог имена „Слуга народа” чији је члан и Иван Бакаров, генерални директор и деоничар (заједно са самим Зеленским и олигархом Коломојским) студија „Квартал 95” и власник телевизијске мреже „ТВ1+1”. Имиџ Зеленског је вештачка творевина, медијска измишљотина, манипулација консензусом на делу, која је успела да креира политички лик у колективној машти Украјинаца који је у стварности, а не на филму, освојио власт. „Иако је само месец дана пре избора 2019. године на којима је победио, Зеленски продао студио [Квартал 95] пријатељу, нашао је начин да добија зараду од посла који је званично уступио својој породици. Тај пријатељ је Шерхиј Шефир, касније именован за саветника председника […] Продаја је обављена у корист компаније „Малтекс Мултикапитал Корп” у власништву Шефира, а са седиштем на Британским девичанским острвима” .

Садашњи украјински председник је промовисао своју председничку кампању рекламом која, у најмању руку, узнемирује , и у којој он са митраљезом у обе руке, отвара рафалну паљбу по посланицима у парламенту, који су означени као корумпирани или поданици Русије. Борба против корупције коју је украјински председник огласио на сва звона у улози „слуге народа” не одговара, међутим, његовој слици која се формира о њему на основу такозваних Пандориних докумената, а по којима изгледа да је њему јеврејски милијардер Коломојски[1] исплатио 40 милиона долара уочи избора преко офшор рачуна (овде, овде и овде).[2] У његовој домовини многи га оптужују да је приграбио власт од проруских олигарха не да би је дао народу већ да би ојачао сопствену интересну групу и истовремено уклонио своје политичке противнике. „Он је уклонио министре који су припадали старој гарди, пре свега моћног министра спољних послова [Арсена] Авакова. Он је безобразно послао у пензију председника Уставног суда који је имао улогу контролора његових закона. Укинуо је седам опозиционих ТВ канала. Ухапсио је и оптужио за издају Виктора Медведчука, проруског симпатузера и пре свега лидера странке „Опозициона платформа – за живот”, друге по величини парламентарне странке у Украјини, иза странке Зеленског „Слуга народа”. Такође је извео пред суд под оптужбом за издају некадашњег председника Порошенка, који је био неповерљив према свима, осим за оне који су се слагали са Русима и њиховим пријатељима. Градоначелник Кијева, популарни некадашњи боксерски шампион Виталиј Кличко, више пута је био жртва претреса и заплена. Укратко, чини се да Зеленски жели да се отараси сваког ко није на линији његове политике” . Зеленски је изабран за председника Украјине 21. априла 2013. године, освојивши 73,22% гласова, а 20. маја је положио заклетву. Именовао је Ивана Бакарова, генералног директора „Квартала 95”, за Првог заменика начелника службе безбедности Украјине и начелника Главног директората за борбу против корупције и организованог криминала и Централног директората службе безбедности Украјине. Поред Бакарова, Микајло Федоров је такође вредан помена, потпредседник и министар за дигиталну трансформацију, члан Светског економског форума. Зеленски је лично признао да га је инспирисао канадски премијер Џастин Трудо.

Односи Зеленског и ММФ-а и СЕФ-а

Као што је показао трагични преседан до којег је дошло у Грчкој, национални суверенитет и народна воља исказана у парламенту су де факто збрисани одлукама међународних финансијских институција које се мешају у политику влада путем уцене и нескривене изнуде која је економске природе. Украјина, која је једна од најсиромашнијих држава у Европи, није изузетак. Убрзо избора Зеленског, ММФ је запретио да Украјини неће одобрити зајам у висини од 5 милијарди долара ако се он не повинује њиховим захтевима.

У телефонском разговору са извршном директорком ММФ-а, Кристалином Георгијевом, украјински председник је био укорен јер је заменио Јакива Смолија својим човеком од поверења, Кирилом Шевченком, који није толико склон да се повинује диктатима ММФ-а. Андерс Аслунд пише за Атлантик Каунсил: „Обруч проблема у којем се нашла влада Зеленског алармантно се сужава. Најпре, од марта 2020. године председник је водио политику супротну реформама које су спровођене за његовог мандата, али и оних које је започео његов претходник Петро Порошенко. Друго, његова влада није дала уверљиве предлоге који би умирили ММФ који је изразио бојазан због неиспуњених обавеза. Треће, изгледа да председник више нема владајућу већину у парламенту и да није заинтересован да формира реформистичку већину . Очигледно је да су интервенције ММФ-а усмерене на то да украјинску владу натера да се обавеже да ће се ускладити са економском, фискалном и социјалном политиком коју диктира глобалистичка агенда, почев од „независности” Централне банке Украјине од владе: што је еуфемизам којим ММФ позива владу у Кијеву да се одрекне легитимне контроле над Централном банком, којом се демонстрира национални суверенитет, уз емисију новчаница у управљању јавним дугом. С друге стране, само пре четири месеца, Кристалина Георгијева је лансирала „велики ресет” заједно са Клаусом Швабом, принцом Чарлсом и генералним секретаром Уједињених нација, Антонијом Гутерешом. Оно што им није пошло за руком са претходним владама, приведено је крају током председничког мандата Зеленског, који је у милости СЕФ-а , раме из раме са новим гувернером Централне банке, Кирилом Шевченком. Није прошла ни година дана, а да би демонстрирао своју покорност, Шевченко је написао чланак за СЕФ под насловом „Централне банке су од кључног значаја за државе у остваривању њихових климатских циљева, а Украјина је лидер у томе” . Тако се помоћу уцене спроводи Агенда 2030. Има и других украјинских компанија које су повезане са СЕФ-ом: Државна штедионица Украјине (једна од највећих финансијских институција у Украјини), ДТЕК група (важан приватни инвеститор који инвестира у украјински енергетски сектор) и компанија „Украјинска земљорадња” (пољопривредни лидер у земљорадњи). Банке, енергетски и прехрамбени сектор су савршено усклађени са „великим ресетом” и са четвртом индустријском револуцијом о којој теоретише Клаус Шваб. Украјински председник је укинуо седам ТВ канала 4. фебруара 2021. године, укључујући и ЗИК, Њузван и 112 Украјина, под оптужбом да не подржавају његову владу.

Како Ана дел Фрео пише: „Стигла је оштра осуда овог чина слободоубиства, између осталих, од Европске федерације новинара и Међународне федерације новинара, који су захтевали хитно укидање тог вета. Три емитера неће моћи да емитују програм пет година: а они запошљавају 1500 људи, чија радна места су сада угрожена. Не постоји прави разлог због којег ове три мреже треба да буду укинуте, осим произвољности у одлучивању украјинског политичког врха, који их оптужује да угрожавају безбедност информација и да су под „злоћудним утицајем Русије”. Снажна реакција стиже и од НУЈУ, Украјинског синдиката новинара, који помиње веома жесток напад на слободу говора, с обзиром да су стотине новинара лишене могућности да се изразе, а стотине хиљада грађана су лишене права да буди информисани. Као што видимо, оно за шта оптужују Путина, у ствари спроводи Зеленски, а однедавно и ЕУ, чији су саучесници и платформе на друштвеним мрежама. „Забрана рада ТВ емитера је један од најекстремнијих облика ограничавања слободе штампе,” рекао је Рикардо Гутијерез, генерални секретар Европске федерације новинара. „Народи имају обавезу да обезбеде делотворан плурализам информација. Јасно је да председнички вето уопште није у складу са међународним стандардима о слободи изражавања” . Било би занимљиво сазнати какве је изјаве дала Европска федерација новинара и Међународна федерација новинара након блокирања рада медијске куће Раша тудеј и Спутњика у Европи.

Неонацистички и екстремистички покрети у Украјини

Држава, која тражи хуманитарну помоћ од међународне заједнице да би одбранила своје становништво од руске агресије, требало би у колективној машти да се заузме за поштовање демократских принципа и законодавство којим би се забраниле активности екстремних идеологија и њихово ширење. Неонацистички покрети који учествују у војним и паравојним акцијама делују слободно у Украјини, често уз званичну подршку државних институција. То су следећи покрети:

Организација украјинских националиста Степана Бандере (ОУН), покрет са нацистичком и антисемитском и расистичком матрицом који већ делује у Чеченији, а део је Десног сектора, асоцијације десничарских покрета формиране у време евромајданског пуча 2013/2014. године; Украјинска устаничка армија (УПА); УНА/ УНСО, паравојно крило екстремне десничарске политичке странке Украјински народни збор; Братство Корчински, које је понудило заштиту у Кијеву припадницима ИСИС-а ; Мизанстропска визија (МД); неонацистичка мрежа распрострањена у 19 земаља која јавно подстиче тероризам, екстремизам и мржњу према хришћанима, Муслиманима, Јеврејима, комунистима, хомосексуалцима, Американцима и људима друге боје коже . Треба запамтити да је влада пружила своју експлицитну подршку овим екстремистичким организацијама тиме што је слала председничку стражу на сахране њихових представника и пружањем подршке азовском батаљону, паравојној организацији која званично улази у састав украјинске војске под новим именом Азовски пук за специјалне операције и организована као Национална гарда. Овај пук финансира јеврејски олигарх из Украјине, Игор Коломојски, некадашњи гувернер Дњепропетровске области, за кога се верује да финансира и националистичке паравојне снаге Десног сектора, које се сматрају одговорним за масакр у Одеси. Ово је исти онај Коломојски поменут у Пандориним документима као спонзор председника Зеленског. Овај батаљон је повезан са неколико екстремних десничарских организација у Европи и САД. Након састанка генералног секретара Салила Шетија и премијера Арсенија Јацењука одржаног 8. септембра 2014. године, Амнести Интернешенел је позвао украјинску владу на обуставу злодела и ратних злочина које врше добровољачки батаљони који делују заједно са кијевским оружаним снагама. Украјинска влада је покренула званичну истрагу и изјавила да ниједан официр и војник Азовског батаљона изгледа није предмет истраге. У марту 2015. године, украјински министар унутрашњих послова Арсен Аваков је објавио да ће Азовски батаљон бити међу првим војним јединицама које ће обучавати америчке војне трупе, у оквиру операције „Неустрашиви чувар”, као део њихове мисије за обуку. Америчка обука је била прекинута 12. јуна 2013. године када је Представнички дом Конгреса изгласао амандман којим се забрањује упућивање било какве помоћи (укључујући наоружање и обуку) батаљону због његове неонацистичке прошлости. Онда је амандман повучен под притиском ЦИА (овде и овде), а војници Азовског батаљона су били обучавани у САД (овде и овде): „Већ осам година обучавамо ове момке. Стварно су добри борци. Овде би програм Агенције могао да има озбиљан утицај.”

Године 2016, извештај ОЕБС-а [Организација за безбедност и сарадњу у Европи] је открила да је Азовски батаљон одговоран за масовно убијање затвореника, скривање тела у масовним гробницама и систематско коришћење физичког и психичког мучења. Пре само неколико дана министар унутрашњих послова Арсен Аваков именовао је заменика команданта батаљона, Вадима Тројана, за начелника полиције региона Област. Ово су „јунаци” који се боре заједно са украјинском војском против руских војника.

А ови јунаци Азовског батаљона, уместо да штите децу, усуђују се да их користе као топовско месо, регрутујући дечаке и девојчице (овде и овде), чиме крше Опционални протокол у вези са Конвенцијом Уједињених нација о правима детета која се тиче слања малолетника у оружани сукоб, што је ад хок правни инструмент којим се утврђује да нити редовна војска нити наоружане групе смеју иједно дете млађе од 18 година да насилно регрутују или директно укључе у непријатељска дејства. Неизбежно је и суђено је да се деца нађу на мети оружја које обезбеђује ЕУ, и Драгијева Италија такође, уз помоћ „антифашистичких” политичких странака.

Украјински рат у плановима новог светског поретка

Цензура на чијем удару су се нашли руски емитери очигледно има за циљ да спречи да званични наратив буде оповргнут чињеницама. Али иако западни медији приказују призоре из видео игрице „Ратна грмљавина” , кадрове из серијала „Ратови звезда” , експлозије у Кини , снимке војних параде , снимке из Авганистана , римског метроа или снимке покретних крематоријума приказујући их као стварне и недавне сцене из рата у Украјини, стварност је занемарена јер је већ донета одлука да се изазове сукоб као оружје за масовно уништење којим се легитимизују нова ограничења слобода народа на Западу, према плановима „великог ресета” СЕФ-а и Агенде 2030 Уједињених нација.

Не узимајући овде у обзир питања које дипломатија може да реши, очигледно је да је украјински народ жртва глобалног пуча којег организују наднационалне снаге које не намеравају да успоставе мир међу народима, већ тиранију новог светског поретка. Пре само неколико дана, украјинска парламентарка, Кира Рудик, изјавила је за Фокс Нјуз, са калашњиковим у рукама:

„Знамо да се не боримо само за Украјину, већ и за нови светски поредак.” Кршењем људских права у Украјини и злочинима неонацистичких паравојних формација које упорно осуђује Путин не може се наћи политичко решење, јер их је глобална елита испланирала и подстицала у сарадњи са ЕУ, НАТО и америчком дубоком државом, уз антируски тон, а са намером да се рат прикаже као неизбежан и да му је циљ да наметне, првенствено у Европи, изнуђену рестрикцију енергије ,[3] ограничења путовања, замену папирног новца електронским (овде и овде) и прихватање дигиталне личне карте (овде и овде). Не говоримо овде о теоретским пројектима.

Ово су одлуке које ће бити конкретно примењене на европском нивоу и у појединачним државама.

Поштовање закона и стандарда

Изгледа да интервенција НАТО-а, САД и ЕУ у Украјини нема легитимитет. Украјина није чланица НАТО-а и стога не треба да користи помоћ ентитета чија сврха је одбрана сопствених чланица.

Исто важи и за ЕУ која је пре само неколико дана позвала Зеленског да јој се придружи. У међувремену, Украјина је примила 2.5 милијарди долара од САД од 2014. године и још 400 милиона само 2021. године , уз још новчаних других средстава то укупно износи 4.6 милијарди долара . Са своје стране, Путин је дао Украјини зајмове вредне 15 милијарди долара да би је спасао банкротства. ЕУ је финансирала Украјину са 17 милиона долара, поред финансирања које су упутиле државе појединачно. Али ова помоћ је само минимално била од користи украјинском становништву. Такође, интервенцијом у Украјини у име ЕУ, председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен крши чланове 9, 11 и 12 Лисабонског уговора.

Европски савет и високи представник су у оквиру ЕУ надлежни за ову област. Никако не потпада под надлежност председнице Европске комисије. У ком својству се председница фон дер Лајен усуђује да делује као да је она на челу ЕУ, узурпирајући положај који јој не припада? Зашто нико не интервенише, посебно ако се узме у обзир опасност којој су изложени европски грађани због могућности руске одмазде? Осим тога, у многим случајевима, устав држава које данас шаљу помоћ и наоружање Украјини не предвиђа могућност ступања у сукоб. На пример, у члану 11 италијанског Устава пише: „Италија одбацује рат као средство којим се угрожава слобода других народа и као начин решавања међународних спорова.” Слање наоружања и војника народу који није учлањен у НАТО или ЕУ представља де факто објаву рата другој страни у сукобу (у овом случају Русији) и стога захтева претходно разматрање објаве рата како предвиђа члан 78 италијанског Устава: „Домови [парламента] разматрају могућност ратног стања и дају неопходна овлашћења влади”.

Изгледа да до дана данашњег парламентарни домови нису позвани да се изјасне по овом питању нити је председник Републике интервенисао да затражи усаглашавање са уставном одредбом. Премијер Драги, којег је поставила глобалистичка клика да уништи Италију и да је коначно претвори у роба наднационалних сила, је један од многих шефова држава који вољу грађана посматра као иритантну препреку на путу ка остварењу агенде СЕФ-а. Након што су две године систематски кршена фундаментална права и Устав, тешко је поверовати да ће он дати предност интересима италијанског народа, а не интересима оних који су га довели на власт. Напротив, што су разорније последице санкција које је усвојила влада, то он више сматра да га цене они који су му дали моћ. Пуч извршен помоћу психопандемијске кризе и даље траје данас, праћен новим злосрећним одлукама, које је ратификовао парламент који нема кичму. Крши се члан 288 италијанског кривичног закона ако се дозволи италијанским држављанима – чак и онима који чине већину у влади и политичким лидерима – да одговоре на позив украјинског амбасадора да ступе у стране војне трупе: „Свако ко на територији [Италије] без одобрења владе регрутује или наоружава грађане да служе [у војсци ] у корист друге државе, мора бити кажњен казном затвора у трајању од 4 до 15 година.” Барем за сада, ниједан судија није интервенисао да казни одговорне за овај злочин.

Други преступ је пребацивање из Украјине у Италију (претпоставља се и у друге земље) деце коју су родиле сурогат мајке италијанским паровима, чиме се крши закон 40/2004, а да нико одговоран за овај злочин заједно са својим саучесницима није кажњен. Не треба заборавити да све што изговоре чланови владе или политички лидери о Руској Федерацији и њеном председнику, санкције које се намећу Русији и бројни примери произвољне дискриминације руских грађана, компанија, уметника и спортиста само зато што су Руси, представљају не само провокацију коју би требало избећи да би се омогућило спокојно и мирно разрешење украјинске кризе, већ се њима угрожава безбедност италијанских грађана (као и безбедност грађана других држава који су заузели сличан став према Русији). Разлог за тако исхитрену дрскост је тешко разумети, осим уколико није у питању жеља међународне заједнице да изазове реакцију друге стране. Руско-украјински сукоб је веома опасна замка која је постављена за Украјину, Русију и народе Европе.

Украјина је најновија жртва вештих џелата

Руско-украјинска криза није експлодирала изненада пре месец дана. Припремана је и поспешивана дуго времена, а сигурно је почела белим пучом из 2014. године који је био жеља дубоке америчке државе као кључан у антируском ставу. Ово је показала, поред осталих неоспорних чињеница, и обука Азовског батаљона коју је обавила Ција „да би убијали Русе” , која је извршила притисак да се повуче амандман којим се забрањује слање помоћи батаљону а који је изгласао Конгрес 2015. године. Интервенције које су предузели Џозеф и Хантер Бајден кретале су се у истом смеру.

Стога постоје докази да је у питању дугорочно планирање, у складу са неуморним ширењем НАТО-а на Исток. Обојена револуција „Евромајдан” као и формирање про-натовске владе у којој седе нови људи које је обучио СЕФ Џорџа Сороса, смишљене су да створе услове за потчињавање Украјине НАТО-у, и да је удаље од утицаја Руске Федерације. Да би се то остварило, субверзивним радњама невладине организације чији је оснивач мађарски филантроп, уз подршку медијске пропаганде, заташкавали су злочине неонацистичких паравојних организација, које финансирају исти људи који помажу Зеленском. Али ако је успело испирање мозга којим су највећи медији на Западу пренели потпуно искривљен наратив о стварности, исто не важи за Украјину у којој је становништво итекако свесно колико је корумпиран слој политичара на власти и удаљен од стварних проблема са којима се суочава украјински народ. Ми на Западу верујемо да „олигарси” живе само у Русији, иако у стварности они пре свега постоје у свим државама које су некада чиниле СССР, у којима могу да згрћу богатство и увећавају моћ тако што се једноставно стављају на располагање „филантропима” из иностранства и мултинационалним корпорацијама.

Њима ништа не значи то што је њихових 20 офшор рачуна узрок сиромаштва њихових народа, запуштености здравственог система, превелике моћи бирократског апарата, скоро потпуног одсуства јавних предузећа, стратешке компаније под контролом странаца и све мање суверености и губитка националног идентитета: важно је „правити новац” и постати бесмртан раме уз раме са политичким личностима, банкарима, трговцима оружјем и онима који изгладњују свој народ. А онда на ред долазе помодна летовалишта у Версилији и на обали Амалфија да би се разметали јахтама и махали платинастим кредитним картицама конобару из Одесе или чистачици из Кијева која шаље своју мизерну зараду рођацима у домовини. Ови украјински милијардери са јармулкама на глави заправо продају Украјину корумпираном и коруптивном Западу, дајући сопствено благостање за ропство својих сународника пред узурпаторима који освајају свет и то свуда уз помоћ бескрупулозног и неморалног система. У прошлости су смањивали плате у Атини и Солуну; данас, они су проширили своје апетите на читаву Европу у којој народи и даље посматрају са неповерењем како се најпре успоставља здравствена, а потом еколошка диктатура.

С друге стране, ако им рат не послужи као изговор, како би могли да оправдају нагли пораст цена гаса и горива, форсирајући процес „еколошке” транзиције наметнуте са више инстанце да би држали под контролом осиромашене масе? Како би другачије могли да натерају народе на Западу да прихвате успостављање тираније новог светског поретка када је ова фарса од пандемије открила и расветлила злочине против човечности које су починиле велике фармацеутске компаније? И док ЕУ и шефови држава криве Русију за предстојећу катастрофу, елите на Западу показују да чак желе да униште пољопривреду, да би призвали на глобалном нивоу ужасе које носи помор глађу . С друге стране, у многим земљама (и у Италији) теоретише се о приватизацији водених токова – а вода је неотуђиво јавно добро – у корист мултинационалних компанија, а са циљем да се контролишу и ограниче пољопривредне активности. Про-натовска влада у Кијев није имала другачија уверења: осам година Крим је био лишен воде из реке Дњепар да би се спречило наводњавање њива и да би становништво гладовало. Данас, ако имамо у виду санкције које се намећу Русији и огромно смањење залиха жита, схватамо огромна улагања Била Гејтса у пољопривреду , по истој бескрупулозној логици за стварање профита коју смо искусили током кампање за вакцинацију.

Украјински народ, без обзира на етничку припадност, само је последњи у низу безазлених талаца наднационалног тоталитарног режима који је покорио економије држава у целом свету путем обмане креиране током ковида, када су у јавности теоретисали о потреби да се прореди становништво и да се преживели преобразе у пацијенте са хроничним болестима чији је имуни систем непоправљиво нарушен. Украјински народ би требало добро да се замисли над интервенцијом НАТО-а и ЕУ, под условом да украјински народ мисли својом главом, а не да уместо њих мисле корумпирани владари потпомогнути плаћеницима расистима и неонацистичким групама на платном списку врховних свештеника. Иако им је обећано ослобођење од завојевача – са којима им је заједничка вера и културно наслеђе, пошто су некада били део Велике Русије – у стварности са цинизмом им се спрема дефинитивни нестанак, ропско покоравање „великом ресету” којим је предвиђено све осим заштита њиховог идентитета, њихове суверености и граница. Нека украјински народ погледа шта се догађа са народима у ЕУ: фатаморгана просперитета и безбедности распршена је размишљањем о пустоши коју су за собом оставили и евро и бриселски лобији. Народи које су преплавили илегални имигранти који се баве криминалом и проституцијом, чије је друштвено биће разорено политички коректним идеологијама, који су свесно доведени до просјачког штапа непромишљеном економском и фискалном политиком; који су доведени до руба сиромаштва укидањем синдикалне и социјалне заштите; лишени будућности због пропасти породице и због моралне и интелектуалне искварености млађих нараштаја. Некад просперитетни и независни народи, посебни по својим етничким, лингвистичким, културолошким и верским одликама, сада су постали безоблична маса људи без идеала, наде, вере, и чак снаге да се супротставе неделима и злочинима оних који њима владају.

Маса коју чине корпоративни клијенти, они који робују систему детаљне контроле коју је наметнуло лице пандемије, чак и када пред собом имају доказ да је у питању превара. Маса људи без личног идентитета, обележени QР кодовима попут животиња на фарми, попут производа који се нуде у тржном центру. Ако је све ово последица одрицања од националног суверенитета са којом се суочавају сви народи – сви до једног, без изузетка – који су се препустили гигантској превари ЕУ, зашто би Украјина била изузетак? Да ли је то оно што су ваши очеви желели, чему су се надали, за чим су жудели, када су били крштени заједно са Владимиром Великим на обалама Дњепра?

Ако постоји неки позитиван аспект ове кризе који свако од нас препознаје, онда је то да је она открила ужасе глобалистичке тираније, њеног суровог цинизма, њеног потенцијала да уништи и збрише све чега се дохвати. Нису Украјинци ти који би требало да постану део ЕУ и НАТО-а, већ би други народи требало најзад да скупе храброст и понос да напусте ове организације и збаце овај мрски јарам и поново открију своју независност, суверенитет, идентитет и веру. Своју сопствену душу. Да разјаснимо: нови светски поредак није усуд који се не може избећи, а може се срушити и осудити. Када би само народи света схватили да их је обманула и преварила олигархија познатих криминалаца који ће једног дана морати да одговарају за санкције и огроман новац који данас пролазе некажњено када га користе против оних који им не долазе на поклоњење.

Молба Трећем Риму

И за Русију је овај сукоб замка. Зато што ће остварити сан америчке дубоке државе да потпуно истера Русију из европског контекста и да прекине њене комерцијалне и културне везе са Европом, гурајући је у загрљај Кине, уз наду да диктатура у Пекингу може да убеди Русе да прихвате систем социјалног кредита и друге аспекте „великог ресета” које је до сада Русија успевала да избегне. У питању је замка, не зато што Русија греши јер жели да „денацификује” Украјину од екстремистичких група и гарантује заштиту Украјинцима руског порекла, већ зато што су управо ови разлози – теоријски одрживи – скројени управо зато да је испровоцирају и наведу да изврши инвазију на Украјину и то тако што би изазвала реакцију НАТО-а коју већ неко време припрема америчка дубока држава и глобална елита. Повод за рат су помно испланирали прави виновници сукоба који су тачно знали како ће Путин реаговати. А од Путина зависи, било да је у праву или не, да ли ће избећи замку и успети да их потуче њиховим оружјем и понуди Украјини услове за постизање часног мира и престанак сукоба. Заиста, што је Путин више уверен да је у праву, толико му је више потребно да демонстрира величину свог народа и своју љубав за тај народ тако што неће поклекнути пред провокацијама. Дозволите ми да цитирам речи пророка Исаије: „Када олабавите окове зла, развежете ланце који вас стежу, ослободите сломљене, а сломите сваки баласт. Када поделите хлеб свој са гладнима, примите у дом паћенике и бескућнике; када видите нагог човека, одените га, и не окрећите главу од тела свога. Онда ће ваша светлост блеснути попут зоре, а ваша рана ће брзо зацелити. Ваша праведност ће вам претходити, а слава Господа ће вас у стопу пратити. (Ис 58:6-8).”

У светској кризи која је утрла пут разбијању традиционалног друштва учествује и католичка црква, чија хијерархија је талац отпадника који су дворјани моћника.[4] Некада давно папе и бискупи су се супротстављали краљевима без бриге да ли ће их увредити, јер су знали да проговарају гласом Исуса Христа, Краља свих краљева. Рим у којем су некада владали цезари и папе сада је немушт и пуст, као што је вековима остао нем Константинопољ као Други Рим. Можда је Провиђење одредило да ће Москва, Трећи Рим, данас наочиглед света преузети на себе улогу κατέχον, есхатолошког браника од антихриста. Ако је СССР у толикој мери сејао грешке комунизма да се наметнуо цркви, данашња Русија и Украјина могу да одиграју епохалну улогу у поновном успостављању хришћанске цивилизације и да допринесу успостављању мира у свету из кога ће се поново уздигнути црква прочишћена и препорођена у лику својих свештеника. САД и европске државе не би требало да маргинализују Русију, већ да ступе у савез са њом, не само због обнављања трговине ради општег просперитета, већ због обнављања хришћанске цивилизације, која сама може да спасе свет од глобалне технолошко-здравствене надљудске немани.

Завршна разматрања

Влада велика забринутост да је судбина светског човечанства у рукама елите која никоме не одговара за своје одлуке, која не признаје да постоји ауторитет изнад њеног, а да би остварила своје интересе не преза од тога да угрози безбедност, економију и саме животе више милијарди људи, која у својој служби има политичаре као своје саучеснике и највеће медијске куће.

Фалсификовање чињеница, гротескно кривотворење стварности и пристрасно извештавање уз цензурисање дисидентских гласова води ка одређеним видовима етничког прогањања руских грађана који су жртве дискриминације управо у оним земљама које за себе тврде да су демократске и да поштују фундаментална права.

Ја се искрено надам да ће моју молбу да се успостави антиглобалистички савез који би ујединио народе света у њиховом отпору тиранији новог светског поретка чути они којима је у срцу опште добро, мир међу народима, слога међу свим људима, слобода за све грађане и будућност младих нараштаја. Али пре свега, нека моје речи – са речима многих у интелектуалном смислу поштених људи – обелодане саучесништво и исквареност оних који се служе лажима и преваром не би ли оправдали своје злочине, и у овим тренуцима велике стрепње због рата у Украјини.

„Нека нас силни саслушају да не би изгубили силину чинећи неправду. Нека нас моћни саслушају, ако не желе да користе моћ за разарање, већ за подршку свим народима и за заштиту мира у поретку и послу” (Пије XII, порука упућена преко радија шефовима држава и народима света уочи рата, 24. август 1939. године).

Нека свети пост поведе све хришћане да моле Господа за опрост грехова оних који газе његов свети закон. Нека покора и пост гану Господа да подари милост, док понављамо речи пророка Јоела: „Опрости Боже народу свом и не препуштај баштину твоју прекору, подсмеху народа “(Јл 2:17), пренела је Искра.

[1] Коломојски је 2011-те био један од суоснивача Европског јеврејског парламента, заједно са милијардером Вадимом Рабиновићем ( http://ejp.eu/ ). Рабиновић је иначе члан про-руске политичке странке „Опозициона платформа – за живот” чијег је лидера, Виктора Медведчука, Зеленски ухапсио.

[2] Према Руском политичару Виктроу Владиславовичу Зубареву, члану држевне Думе, за Зеленског тврде да има 1.2 милијарде долара на рачуну Дрезднер банке у Костарици и вилу у Мајамију плаћену 34 милиона долара . За разумљивију слику видети истрагу коју је водила „Слидство-инфо, независна Украјинска агенција за истраживачко новинарство .

[3] Треба приметити да је италијански Министар еколошке транзиције, Роберто Цинголани, пре неко дан одлучио да Украјини прода удео у нафтним деоницама „као вид конкретне помоћи на енергетском фронту“, истоветно као што је током пандемије поклонио милионе маски Кини, само да би их недуго затим откупљивао назад од Пекинга .

[4] У издању од 6. марта „Фамилиа Кристиана“ има наслов, коментаришући чланак оснивача заједнице св. Еђидио, Андреа Рикардија: „Зауставимо рат и изградимо нови светски поредак“ .

УКОЛИКО ИМАТЕ ЖЕЉУ ДА ПОДРЖИТЕ РАД ПРОДУКЦИЈЕ „ЦЕНТАР” И РАД ПОРТАЛА „СРБИН.ИНФO”, ДОНАЦИЈЕ МОЖЕТЕ УПЛАТИТИ ПУТЕМ СЛЕДЕЋИХ ЛИНКОВА:

ХВАЛА И БОГ ВАС БЛАГОСЛОВИО!