Прочитај ми чланак
Изборни програм вође британских лабуриста 1997. године био је све пре него одушевљење за европску идеју.
Неке ствари се кажу, а неке се догађају. Не бих сада детаљисао како је Тони Блер био главни заговорник не само бомбардовања СР Југославије 1999. године, већ је био и предлагач и најжешћи присталица копнене инвазије на нашу земљу, чему се тада успротивио чак и Пентагон. Тони Блер је тада предложио да пошаље око 100.000 људи у напад, практично скоро целу копнену војску Велике Британије. О томе колико је тада лагао око Косова, а касније да „ирачке ракете с атомским бомбама могу да погоде Лондон за 15 минута“, постоји документација. Но, лагање је суштина политике и не бих овде о томе.
Углавном, да тачеризам није успео, Тони Блер се не би могао ни замислити. Наиме, док се налазила на положају британског премијера Маргарет Тачер је десет одсто британске привреде дала приватницима, а Тони Блер је у то време тај њен потез описао као „легализовану политичку корупцију“. Годинама после, у пролеће 1997. Блер је у једном свом говору рекао: „Сматрам да не постоји никакав толико јак разлог због којег би се предност давала јавном сектору у домену обезбеђивања робе и услуга. Рачунамо да је економску активност најбоље препустити приватном сектору.“
О АУТОРУ
Мирослав Лазански је започео новинарску каријеру, прво у „Полет-у“, касније у „Вјеснику“, „Старту“, „Данасу“, „Политици експрес“, „НИН-у“, „Вечерњим новостима“.
Данас ради у „Политици“. Извештавао из Сирије и ратова у Авганистану, Чеченији, Конгу, Ираку, Ирану, Либану, Јемену и Либији…
Интервјуисао два врховна команданта НАТО-а, три маршала СССР, шефове КГБ-а, КХАД-а, педесетак министара одбране и начелника генералштаба светских армија, између осталог начелнике генералштаба руске, кинеске и јапанске армије.
Једини југословенски новинар који је пловио на атомској подморници, америчкој “Таутог”, летео на авиону Ф-14, био на носачу авиона “Џон Ф. Кенеди” и летео на Миг-29. Био гост војних академија Русије, Јапана, САД, Аустралије, Италије, Велике Британије, Немачке, Румуније…
Имао је редовну колумну у грчком листу “Катимерини”, јапанском “Секуритариан” и “Тхе Диамонд Wееклy”. Аутор је десет књига и десетак великих тв-серијала.
Војни рок служио 1977. године у Битољу у 41. пешадијској дивизији ЈНА. Одликован је Медаљом за војничке заслуге.
Био је то опис саме сржи филозофије тачеризма. Ипак, леди Тачерка није била одушевљена Блеровом изјавом: „Он покушава да преузме моје политичке програме, то вам је нека врста преобраћаја из користољубља.” На питање шта мисли о начину како је Блер са својом екипом реорганизовао Лабуристичку странку, Маргарет Тачер је на предизборном скупу у Алдершоту 1997. рекла: „Мислим да су побркали пол, мислим да им је снага воље неадекватна, мислим да погрешно резонују, мислим да немају адекватну јачину.”
Наследник леди Тачер на месту лидера Конзервативне странке и премијер Велике Британије Џон Мејџор настојао је те изборне 1997. године да доведе Блера у непријатну ситуацију инсистирајући да се појави у ТВ дуелу, затим је ангажовао човека преобученог у пиле да прати Блера током кампање. Та идеја позајмљена је од Клинтоновог стратега Џејмса Карвила, који ју је први пут искористио против тадашњег председника САД Џорџа Буша.
Када је Блер обелоданио своју страначку платформу, на транспарентима који су висили иза њега било је упадљиво одсуство црвене руже као старог симбола лабуриста. Док је најављивао свој „уговор са народом“ од десет тачака, а затим ускочио у аутобус коришћен у кампањи уз громогласне звуке песме „Ствари могу само да крену набоље“ у извођењу рок групе „Д-Реам“, Тони Блер је био врло популаран политичар. Бивши оксфордски ђак, који је добио надимак „Бамби“ због крупних очију, изградио је имиџ искреног и пажљивог породичног човека. А имиџ је некада важнији од суштине, Блер је био члан парламента тек од 1983. године. Реорганизација лабуристичке партије донела му је углед кандидата склоног променама.
Но, најгласнији левичар – лабуриста, осведочени социјалиста Тони Блер преко ноћи је постао врло оштар према синдикатима, заправо је угасио социјалистичку политику лабуриста у погледу социјалне заштите и наставио приватизацију индустрије. То је био нови Блеров либерализам, који се у домену здравствене политике, образовања и транспорта од тадашње политике Конзервативне странке није разликовао ни за милиметар. Разлике су постојале само у односу на уставна питања.
У то време, 1997. године, Тони Блер је истицао своја проевропска осећања да би задобио Сити и супротставио се евроскептицизму владајућих конзервативаца. Изборни програм Блерових лабуриста 1997. године био је све пре него одушевљење за европску идеју. У њему се указивало на „огромне препреке“ које стоје пред учешћем Велике Британије у заједничкој монети ЕУ. Блеров министар спољних послова Робин Кук био је највећи евроскептик, а Уједињено Краљевство до данас није увело евро. Једина европска обавеза коју је тада Тони Блер прихватио било је потписивање „Друштвене повеље ЕУ“, текста који мало обавезује.
Претпостављам да се господин Тони Блер на идеолошком плану данас не противи европској идеји, поготово ако је то исплатива идеја, али он је суштински био и остао против интеграције ЕУ федералног типа. Чак и када је као британски премијер почетком 1998. преузео председништво ЕУ, прослављајући тај догађај на станици „Ватерло”, Блер је изјавио „да та дужност за њега представља пробу да ли је Британија у стању да покаже снажно лидерство у Европи“. И није показала то лидерство.
И колико год он данас путовао, саветовао, шармантно позирао и сликао се, љубазно разговарао, подржавао и обећавао, чињеница да долази из земље која је и после толико година изван монетарне уније, највећег досадашњег подухвата ЕУ, неминовно доводи у питање његов кредибилитет за било какве савете и подршку за приступ ЕУ. У својој земљи с тим није успео. То су савети са хендикепом…
(Политика)
