Мекгрегор: Готово је, САД и Запад ће морати да пристану на три критичне тачке

14:40 04.08.2023.

Од тренутка када је почео рат у Украјини, западно извештавање о рату било је радикално порицање истине.

Вашингтон и његови савезници у НАТО-у су увек знали да би ширење НАТО-а на руске границе убрзало оружани сукоб са Москвом, али владајућа глобалистичка класа НАТО-а није марила за то.

За њих је Русија 2022. била непромењена у односу на слабу и неспособну Русију с краја 1990-их. Чинило се да је ризик од неуспеха мали. Дакле, Русија би се могла натерати да се покори.

Американци и већина Европљана нису се трудили да испитују или анализирају. Широко распрострањено стратешко незнање о Русији и источној Европи осигурало је да већина Американаца, па чак и Западних Европљана, реагује брзо на искривљене слике и лажи западних медија о Русији.

Истовремено, у штампи је забрањена толеранција према критици улоге Вашингтона у обликовању корумпираног и лажног понашања режима Владимира Зеленског и његовог рата.

Владајућа класа Вашингтона била је одушевљена када је одбацила руске предлоге за разговоре по било ком основу који не признаје право НАТО-а да трансформише Украјину у базу америчке и савезничке војне моћи усмерене на Русију.

Украјинске заставе ницале су на бујним површинама богатијих америчких насеља попут цвећа у арборетуму и чуда у облику неограничене војне помоћи, чудотворног оружја и готовине, обећана су председнику Зеленском – обећања која стратешка реалност није оправдала.

Године 2022. Бајденова администрација више није поседовала војну и економску снагу за вођење врхунског конвенционалног ратовања коју је имала 1991. Вођење великог рата 10.000 миља од куће на евроазијском континенту немогуће је без подршке заиста моћних савезника по узору Британског царства током Другог светског рата. НАТО савезници Вашингтона су војни зависници, а не страшни стратешки партнери.

Док је руска војна моћ још увек структурисана за одлучне операције покренуте са руског тла, америчка војна моћ је усмерена на пројектовање ограничене ваздушне, поморске и копнене моћи хиљадама миља од куће до периферије Азије и Африке.

Америчка војна моћ се састоји од бутик снага дизајнираних за сафари у Африци и на Блиском истоку, а не за одлучујуће борбене операције против великих континенталних сила попут Русије или Кине.

Осамнаест месеци касније Украјина је у рушевинама. Њена последња контраофанзива није постигла ништа. У последње три недеље, око 26.000 украјинских војника је погинуло у бесмисленим нападима на руску одбрану светске класе „у дубини“. (Одбрана ‘у дубини’ означава безбедносну зону од 15-25 километара испред главне одбране, која се састоји од најмање три одбрамбена појаса дубине двадесет и више километара.)

Поређења ради, руски губици су били минимални.

Данас више од 100.000 руских војника води офанзивне операције дуж осовине Лиман-Купјанск. Ове снаге укључују 900 тенкова, 555 артиљеријских система и 370 вишецевних ракетних бацача. Није потребно много маште да се предвиди пробој ових снага на север где могу да опколе Харков.

Када руске снаге опколе град, постаће неодољиви магнет за последњу резерву Украјине од 30-40.000 војника. Украјинске снаге које нападају на исток како би се пробили до Харкова представиће комбинацију руских свемирских и земаљских средстава ИСР (обавештајни, надзорни, извиђачки) и ваздушно-космичких, артиљеријских, ракетних система „Прецисион Стрике“, са циљаним низом које би само слепац могао промашити.

Ништа од ових дешавања не би требало никога да изненади на Западу. Изградња украјинске војске у ходу са гомилом на брзину састављене опреме из мноштва чланица НАТО-а и официрског кора са много храбрих, али неискусних официра, имало је мале шансе за успех чак и под најбољим околностима.

Ратови се одлучују у деценијама пре него што почну. У рату, изненадна појава технологије „Сребрног метка“ ретко пружа више од привремене предности, а јаке личности у вишим чиновима не надокнађују неадекватну војну организацију, обуку, размишљање и ефикасну опрему. Нови, процурели меморандум из извора у Украјини илуструје ове тачке:

„Јединице Оружаних снага Украјине су у тако страшном стању деградације да војници напуштају своја места, и иако се не помињу у овим документима, објављена је поплава видео снимака из руских извора у којима се тврди, да се украјинско војно особље предаје првом приликом, јер они представљају „ ништа друго до топовско месо.“

Догађаји на терену почињу да превазилазе пажљиво оркестрирану шараду у Кијеву. Мало је тога што пензионисани генерали и војни аналитичари у фотељама могу учинити да зауставе неизбежно.

Москва схвата да се рат неће завршити без руске офанзивне акције. Шта год да су првобитни циљеви Вашингтона били, они су неоствариви. Руске снаге ће се ускоро сручити на украјинске уз замах и удар лавине.

Имајући у виду ове тачке, пре него што сво украјинско људство буде уништено, или „Коалиција вољних“ из Пољске и Литваније умаршира у Западну Украјину, Вашингтон може зауставити силазну спиралу Украјине до потпуног пораза, и неодговорно клизање ка регионалном рату са Русијом за који Вашингтон и његови савезници нису припремљени.

Разумније главе могу превладати унутар Вашингтона. Борбе могу да престану, али прекид ватре и дипломатски разговори који морају да проистекну из прекида ватре, неће се десити ако Вашингтон и његови савезници не признају три критичне тачке:

Прво, какав год облик украјинска држава поприми након сукоба, Украјина мора бити неутрална и несврстана. Чланство у НАТО-у не долази у обзир. Неутрална Украјина по аустријском моделу и даље може да обезбеди тампон између Русије и њених западних суседа.

Друго, Вашингтон и његови савезници морају одмах обуставити сву војну помоћ Украјини. Удвостручавање неуспеха увођењем више опреме и технологије коју украјинске снаге не могу брзо да апсорбују и упосле је расипно и самопоражавајуће.

Треће, сво америчко и савезничко особље, тајно или у униформи, мора да се повуче из Украјине. Инсистирање на неком облику присуства НАТО-а као мере спасавања образа је бесмислено. Покушај да се НАТО „нови глобалистички светски поредак” прошири на Русију је пропао.

Ствар је јасна. Време је да Вашингтон скрене пажњу ка себи, и позабави се деценијским америчким друштвеним, економским и војним пропадањем које је уследило после 1991-ве.

Време је да се преокрене пад америчког националног просперитета и моћи- да се избегну непотребни сукоби у иностранству, и будућа мешања у послове других држава и њихових друштава. Претње нашој Републици су овде, код куће, а не на источној хемисфери.