Прочитај ми чланак
(Фонд стратешке културе)
Амерички историчар и политиколог Пол Кенеди је увео термин „империјална пренапрегнутост“. Тако је он описивао једну од могућности коју могу да очекују у будућности супердржаве-конкуренти: САД и СССР.
Данас то упозорење остаје актуелно само за САД, јер претерано мешање у послове других земаља и региона и империјалне амбиције Вашингтона могу да подрију и економију те земље, и да доведу до унутрашњих протеста (као што се то дешавало у време рата у Вијетнаму).
„Империјална пренапрегнутост“ потпуно може да се односи и на неке регионалне државе, које своје амбиције не успевају да тачно одмере у односу на своје реалне могућности и ресурсе. Врло добар пример за то представља Турска која је за време владе Реџепа Тајипа Ердогана (од 2007.године) почела да у региону спроводи активну спољну политику и да се позиционира као геополитичка сила која претендује на доминацију на Блиском и Средњем Истоку. Пантуркизам као идеологија, са једне стране (њиме су се бавили и Ердоганови предходници, а коришћен је као инструмент идеолошке експанзије и на постсовјетском простору после 1991.године), и неоосманизам као геополитички пројект који подразумева контролу или надзор над бившим територијама Османлијске империје – та два вектора су постала приоритети спољне политике Турске. Министар иностраних послова Турске Ахмет Давутоглу, архитекта доктрине „стратешке дубине“, то је образложио географским положајем Турске, историјом, улогом ислама у савременом свету и новим околностима. Извесно време тај програм се чинио ефикасан. Осим тога, и Партија правде и развоја је успевала да уједини бизнис-елиту, исламисте, националисте и део интелигенције.
Без обзира на прогресивну демонтажу кемалијског наслеђа Ердоганова политичка линија је извесно време функционисала. Равнотежа је успевана да се очува чак и у питањима унутрашње политике уклањања опозиције (најпре хапшења у предмету „Ергенекон“, праћена скандалима, када су стотине људи – новинари, активисти, научници и војна лица били окривљени за припремање државног преврата). Међутим, очигледна равнодушност у односу на стварност и маса грешака Ердогана су довели у политичку клопку коју је у ствари он сам и створио.
Прва грешка је била недоследан прилаз питању европске интеграције. Као део политичког програма који је одговарао надама бирачког тела, наде у односу ка Европи су у стварности постале много проблематичније. „Кипарско питање“ је у Турској успорило имплементацију потребних закона, што је изазвало критику од стране ЕУ. Брисел је на сваки начин користио жељу турске да ступи у ЕУ како би нека питања саботирао, али јасности о томе где је место Турске у ЕУ нема ни код кога. Шта више, ЕУ и САД планирају да потпишу трансатлантски споразум о заједничком тржишту, што ће дефинитивно ставити крст на трговинске односе двају актера.[1]
Другу грешку представља искривљеност у односима са исламским државама. То се највише осетило у вези са сиријским конфликтом. Ердоганова влада је прекршила своја два принципа: издала је Кемалово наслеђе које се залагало за секуларни прилаз, а такође је показала и неодрживост теорије Давутоглуа која је изражавана кроз формулу „нула проблема са суседима“. Стављајући улог на аутократију Персијског залива, која је Турску подржавала новчаним инјекцијама, Ердоган је разочарао сиријске савезнике ( Русију, и Иран, и Кину) и довео до незадовољства дела турског становништва (претња тероризма, велики број избеглица и други проблеми). Подршка „арапском пролећу“ се у самој Турској такође сматра за испољавање кратковидог карактера Ердоганове политике, посебно у контексту његовог доцнијег осуђивања социјалних мрежа и Твитера (који представља само алатку за комуникацију, али се може користити у најразличитије сврхе, мада је у Турској он по ко зна који пут показао своју ефикасност: само 24 сата пре почетка протеста регистровано је најмање два милиона твитова у вези са протестима. Чак и ноћу – сваког минута је слано преко 3000 твитова.).
Трећа грешка је његово претерано поверење у Сједињене Државе. Вашингтон је једноставно искористио Турску као „јефтинијег“ савезника у региону да би обавио сопствене задатке. Међутим, претерана Ердоганова самоувереност као амбициозног политичара у том погледу га је преварила. На последњем састанку у Вашингтону у току дискусије о сиријском питању америчка страна се присетила да у почетку Ердоган није желео да учествује ни у либијској кампањи, указујући на потребу сређивања унутрашње безбедности Турске. То присећање је могло да се процени као савет старијег партнера, али и као алузија: протестне акције су почеле после повратка турског премијера из САД. Ердоганово учествовање у пројекту „Велики Блиски Исток“ под протекторатом САД је турског премијера такође позиционирало као проамеричког политичара, без обзира на његове реторичке изјаве о самосталности његове земље.
У последње време Ердоган покушава да манипулише сложеним и прилично осетљивим курдским питањем, где свако објављено примирје обећава да буде врло крхко. Измиривање са РПК и подршка њеном легалном крилу – Партији мира и демократије – могли би пред уставни референдум Ердогану да омогуће предност. Да подсетимо да наведени референдум има за циљ да измени расподелу овлашћења власти, укључујући прелазак земље од парламентарног ка председничком систему. Тако би Ердоган, чији се мандат премијера завршава 2015.године могао да остане на власти као председник, са још већим овлашћењима. Међутим, Партија мира и демократије може да се придружи прокемалистичкој (и левој) Народно-републичкој партији. Обзиром да та политичка снага врло дуго не успева да у вези са курдским питањем постигне било какве резултате, удруживање са прокурдском партијом може да значи и промену коњјунктуре. Осим тога, све до сада Курди нису успели да добију гаранције у вези са променом њиховог статуса у новом уставу, што подрива хипотетички кредит поверења о резултатима преговора представника турског премијера са Абдулом Оџаланом. Уколико курдски „мировни процес“ пропадне – Ердоганове шансе да постане председник се значајно смањују. Томе могу да се додају и његове оштре изјаве у односу на учеснике протеста, као и демонстративно путовање у Северну Африку (постоји верзија да је он то учинио не зато што је та посета била унапред планирана, већ због своје личне безбедности).
И остале политичке снаге осећају тренутак бифуркације. На пример, ултра десна Партија националистичког покрета (Milliyetci Hareket Partisi, MHP) не подржава званично протесте, али локално чланови те организације ипак учествују у појединим акцијама.
Осим тога, у самој Партији правде и развоја може да дође до раскола. Секуларна фракција те партије је упозоравала Ердогана о потреби да се очува компромис са темељним принципима турске државе које је формулисао Ататурк. То се не тиче само њене унутрашње политике (на пример – новог закона о забрани продаје алкохола после 10 сати увече), већ и спољне (подршка терориста који харају по Сирији се разматра као штетна и непожељна). Секуларисти су Ердогана критиковали и због тога што је он оснивача Турске Републике Ататурка јавно називао пијаницом, сматрајући да таква изјава не приличи некоме ко заузима ранг премијера. Осим тога, још пре него што су почеле акције протеста међу Ердогановим партијским колегама је ширен немир због политичке реформе. „Већина парламентараца Партије правде и развоја није осећала ентузијазам због Ердоганових планова за промену устава и увођења функције извршног председништва. Таква шема која је усмерена ка концентрацији свих власти у рукама једног врховног вође (положај који Ердоган јако прижељкује) би довела до стерилизације осталих владиних чиновника.“[2]
Истражно-аналитички центар Stratfor констатује: разочарење код већине Турака због поступака Ердогана је повезано са уверењем да његове „реформе“ представљају само натурање агресивног облика капитализма. А то не само да штети социјалној и еколошкој сфери, већ и де факто подрива праве исламске вредности о којима лидери Партије правде и развоја толико брину.[3] Осим тога, у пословним круговима су многи разочарани због тога што Ердоган обезбеђује преференције искључиво својим најближим савезницима, па чак и рођацима (другим речима – остварио је праксу сече и корупције). Управо са тим могу да имају везе, конкретно, неки скорашњи „резонантни“ закони, који се прикривају бригом о моралу народа.[4]
Раскол је приметан чак и у поступцима медија. Око 90% њих је пре почетка протеста било под контролом Ердогана, или лојално њему. Првих дана су прављени покушаји заташкавања, мада је „игра“ била врло непријатна: док се Истамбул димио у ватри и облацима сузавца – телевизијски канали су приказивали документарне филмове, кулинарске рецепте и опере-сапунице. А владине новине Sabah у суботњем издању уопште нису ни поменуле шта се десило. Затим је дошло до наглог преокрета. Ако су опозициона издања – новине Huriet, TВ канали Ulusal и Halk критиковали курс премијера и до тада, сасвим су довољно карактеристичне изјаве медија, лојалних Партији правде и развоја. Новине Yeni Safak, блиске влади, осудиле су одлуку о уништењу парка и изразиле саосећање са онима који су протествовали. Журнал Zaman који важи за гласника исламистичког покрета Фетулаха Гилена је такође подржао опозицију. Важно је констатовати да су гиленисти чинили врло јаку базу подршке Ердогану, мада су унеколико били дистанцирани. Сада они, очигледно, постају све самосталнији. Могуће је да у томе постоји веза са личним налозима Гилена, мада је он у САД-у, који је од пре неколико месеци нагло појачао рад свог покрета. Не може да се искључи ни могућност да Вашингтон на тај начин вешто манипулише процесима који се дешавају у Турској: постало је уобичајено да када је резултат битке неизвестан, САД помажу све снаге које су у игри.
Истина, постоји још једна верзија, која је повезана искључиво са унутрашњом политиком. Како тврди The Economist [5] најскорији протести нису ништа друго, до Ressentiment[6] турског народа. Обзиром да Ердоган добија подршку од отприлике половине становништва, друга половина је све до сада трпела увреде, али је крајем маја „трпило“ пукло.[7]
„Зашрафљивање“ је у турској јавности уочено одраније. У јуну 2012. утицајни амерички журнал Foreign Affairs је тврдио да је „почев од појаве Партије правде и разума свет пажљиво посматрао да ли ће се Турска развијати или ће злоупотребљавати демократију. Постаје јасно да се Ердоганова стратегија састоји у томе да се обе те ствари истовремено чине“.[8]
Било како да било, рекло би се да Партија правде и развоја треба да се спреми за то, да више неће играти главну улогу у турској политици. „Народ у Турској се уморио од стила Ердогановог владања, који је при доношењу одлука водио политику искључивања људи… Турбуленција друштва ће бити све обухватнији тренд у читавој земљи“ – констатује Синан Улген, руководилац аналитичког центра EDAM у Истамбулу.[9] Вероватно да ни ратни конфликт (најбољи начин за уједињавање народа, бар у 20.веку је тако било) не би успео да солидаризује поларизовану Турску. За проблеме у близини граница, укључујући скорашње терористичке акције, Турци највише окривљују сопствену владу. На протестима до којих је недавно дошло у Анкари народ је скандирао: „Давутоглу – убица!“, сматрајући да је он крив за све што се десило у Ердогановом окружењу. Мере јачања контроле граница су довеле да су у периоду од 31.маја до 6.јуна турски граничари задржали 2039 људи који су покушавали да незаконито пређу турско-сиријску границу. Такође је пронађено и конфисковано 109 кг дроге, 57000 л горива, 39 комада ватреног оружја и 97 мобилних телефона. Безбедносне мере, као и одлука да се избеглички логори пребаце дубље у земљу, изазвали су јако незадовољство представника такозване слободне сиријске армије, који су почели да провоцирају полицију и војна лица како би Турску потпуно увукли у постојећи конфликт.
Чак и да Ердоган лично примети спољног непријатеља, за шта је кандидат број 1 Сирија (власти земље су у последње време извојевале низ победа терориста)[10] то ће у самој Турској најпре довести до ескалације курдског конфликта, до могућих терористичких акција и до широких акција грађанске непослушности.
[1] Последњих година робна размена између Турске и ЕУ је јако опала, због чега се Анкара нагло преоријентисала на земље Африке и Блиског Истока. Жеља Турске да се придружи ШОС-у је такође повезана са економским фактором и могућношћу да се дође до тржишта земаља Средње
Азије.
[2] Halil Karaveli. Erdogan in Trouble.// Foreign Affairs, June 6, 2013 http://www.foreignaffairs.com/articles/139438/halil-karaveli/erdogan-in-trouble?page=show
[3] stratfor.com
[4] Некада је Ердоган правио поступке које ни тада турска јавност није тумачила једнозначно. У мају 2012. он је изјавио да ће влада да прекине субсидирање културе и уметности (сума је износила 63 милиона $ годишње) што је одмах запретило раду 50 државних позоришта и осталих институција културе у читавој земљи. Као аргумент за то он је тврдио да спонзори треба да буду приватне организације и лица, да то више одговара духу времена, јер су опоненти окривили премијера да он жели да запуши уста глумцима и осталим уметницима, зато што је било много њих који су оштро критиковали Партију правде и развоја.
[5] http://www.economist.com/blogs/charlemagne/2013/06/turkish-politics
[6] Наведени термин означава освету до које долази после извесног времена, због чекања најпогоднијег тренутка за остваривање саме освете.
[7] Такође треба да се узме у обзир диференција на алавите, Курде, Јермене, анархисте, леваке, комунисте, кемалисте и друге снаге, које без престанка критикују Ердоганове поступке.
[8] Michael J. Koplow and Steven A. Cook. The Turkish Paradox.// Foreign Affairs, June 27, 2012 http://www.foreignaffairs.com/articles/137754/michael-j-koplow-and-steven-a-cook/the-turkish-paradox
[9]Sinan Ulgen. Erdogan’s dilemma.// Foreign Policy, June 2, 2013http://mideast.foreignpolicy.com/posts/2013/06/02/erdogans_newest_dilemmа
[10] Највећа од њих је ослобођење Ел-Кусејра на граници са Либијом, што ће омогућити да се у област Алепа, према граници са Турском, пребаце нове снаге. Део „економске престонице“ Сирије наставља да се и даље налази под контролом побуњеника, чија је организациона и позадинска база – Турска.
