Прочитај ми чланак
Тачно годину дана после контроверзне смрти Моамера ел Гадафија, ново вођство Либије још није успоставило ред и мир у земљи: у покушајима да успостави „владавину права” и „демократију”, и данас се ослањају на милиције – које су у управо објављеном извештају Хјуман рајтс воча (Human Rights Watch – HRW) означене одговорним за погубљење 66 заробљеника из Гадафијеве пратње, за доживотног либијског вођу кобног 20. октобра прошле године.
У извештају на 50 страна – под називом „Смрт диктатора: Крвава освета у Сирту” – детаљно су описани последњи сати Гадафија, када је покушао да побегне из опкољеног града.
Конвој су бомбардовали авиони НАТО на изласку из града, а преживеле напали побуњеници из града Мисрате, који су заробили и разоружали диктатора и његово окружење. Мисрата је била поприште вишенедељне опсаде Гадафијевих снага у којој је погинуло на стотине цивила, а борци из тог града су били међу најнеумољивијим непријатељима режима. HRV наводи да изгледа да су се побуњеници из Мисрате светили над заробљеницима из Сирте.
„Докази указују да су опозиционе милиције масовно погубиле најмање 66 заробљених чланова Гадафијевог конвоја у Сирти”, рекао је Питер Бакерт, један од директора HRV.
Група са седиштем у Њујорку навела је да је међу новим доказима откривеним у њеној истрази и видео клип с мобилног телефона, који је направио један борац, како побуњеници псују и злостављају већи број заробљеника из Гадафијевог конвоја.
Остаци најмање 17 заробљеника с видео снимка касније су идентификовани међу 50 тела пронађених иза једног хотела у Сирту, нека још с везаним рукама иза леђа. HRV наводи да је користио снимке из болничке мртвачнице да би потврдио идентитет жртава.
Сам Гадафи је виђен жив на видео снимку који је емитован на телевизијама недуго после битке. „На видео снимку се види да је Моамер Гадафи био заробљен жив, али да је крварио из ране на глави”, наводи HRV у извештају. Међутим, снимци показују да је „сурово тучен од стране побуњеника, убадан бајонетом у задњицу, чиме су му нанете нове повреде и крварења… у време када је снимљен како га полуголог укрцавају у амбулантна кола, он је изгледао беживотно”.
Бакерт каже да налази групе „доводе у питање тврдњу либијских власти да је Моамер Гадафи погинуо у размени ватре, а не након заробљавања”.
Гадафијев син Муатасим је такође снимљен жив и у заробљеништву, да би му се тело појавило касније у мртвачници у Мисрати поред очевог.
Група је објавила свој извештај неколико дана пре него што ће Либија прославити „Дан ослобођења” којим се обележава дан пада Сирте, 23. октобар.
Од ослобођења земље нове власти се увелико ослањају на бивше побуњеничке милиције да би обезбедили градове и чували границе у одсуству војске или владиних снага безбедности.
Гадафи и Запад: Љубав, мржња и 200 милиона долара
Гадафи је Либијом владао 42 године, био познат по екстравагантној гардероби, телохранитељкама „амазонкама” и шаторима које је разапињао у званичним посетама широм света.
Са западним лидерима имао је фазе љубави и мржње: зна се да је „био добар” са бившим италијанским премијером Силвијом Берлусконијем, причало се да је финансирао председничку кампању бившег председника Николе Саркозија у Француској, а међу блиским пословним сарадницима породице Гадафи помињан је и бивши британски премијер Тони Блер.
Рођен је у пустињи у близини Сирта – где је и завршио – 1942. године. Почетком шездесетих година прошлог века завршио је официрску школу у Уједињеном Краљевству.
Гадафи је био на челу Велике Социјалистичке Народне Либијске Арапске Џамахирије од 1. септембра 1969. године, када је на челу побуњеничког „Савеза слободних официра” срушио краља Идриса, који је протеран у Египат. Од краљевства, формирао је државу по специфичном социјалном моделу који је мешавина социјализма, капитализма и исламских утицаја.
Гадафијеви проблеми са Западом почели су седамдесетих година. Палестински терористи убили су септембра 1972. у Минхену 11 израелских спортиста, учесника Олимпијских игара, које су претходно отели. У 24-часовној пуцњави на аеродрому, погинула су и четворица терориста и један западнонемачки полицајац. Медији у свету оптуживали су Гадафијев режим да је главни финансијер покрета „Црни септембар” који је извршсио тај масакр, па је дошло до захлађења односа Запада и Либије.
Марта 1982, САД су објавиле забрану увоза либијске нафте и извоз америчке технологије за индустрију нафте Триполију, због Гадафијеве подршке Палестинској ослободилачкој организацији. Европа није подржала одлуку Америке.
Две године касније, 1984, у Лондону је убијена жена-полицајац испред либијске амбасаде док је дежурала за време антигадафијевских демонстрација. Истрага је утврдила да је убијена из митраљеза из зграде амбасаде, али су се либијске дипломате позвале на дипломатски имунитет и – само биле протеране. Инцидент је довео до прекида дипломатских односа између Либије и Британије, одакле су стизале и оптужбе да Гадафи подржава Ирску републиканску армију.
Од јануара до марта 1986, САД су нападале либијске патролне чамце током сукоба због приступа заливу Сидра, за који је Либија тврдила да припада њеним територијалним водама. Већ у априлу, у експлозији у дискотеци у Западном Берлину погинуло је 60 људи. Дискотеку су често посећивали амерички војници, а Либија је оптужена да је организатор тог терористичког напада.
Амерички председник Роналд Реган наредио је 15. априла 1986. велике ваздушне нападе на Триполи и Бенгази, назване „операција Кањон Ел Дорадо”.
Либијски лидер два пута се женио, из првог брака је син Мухамед, који је био на челу Олимпијског комтета Либије. Са Сафијом (Софијом) ел Гадафи, пуковник је имао седморо деце, а двоје су усвојили. Усвојена девојчица је погинула у америчком бомбардовању Триполија 1986, када је имала само четири године.
Две године касније, 1988, за подметање бомбе у авион „Пан Америкена” – када је у експлозији изнад шкотског града Локербија погинуло 270 људи, већином Американаца – оптужена су двојица Либанаца. Гадафи је тада одбио да потпише њихово изручење САД или Великој Британији, после чега су Либији уведене вишегодишње економске и политичке санкције.
После више од деценије, 1999, након посете генералног секретара УН Кофија Анана Триполију, суспендоване су санкције УН, али су америчке санкције Либији остале на снази још неколико година.
Гадафи је крајем 2003, након збацивања Садама Хусеина са власти у Ираку, објавио да је његова земља имала активан програм оружја за масовно уништење, али да је решио да дозволи међународним инспекторима да дођу у његову земљу да би га надгледали и уништили.
Тек маја 2006. САД су поново успоставиле дипломатске односе са Либијом, након објављивања програма Триполија за масовно уништење хемијског оружја, па је Либија уклоњена са листе нација које подржавају тероризам.
Године 2003, Тони Блер је у УН предложио резолуцију за укидање санкција држави. Британски медији су пре две године писали да је некадашњи премијер радио као саветник Либијске инвестиционе управе, фонда који су основали Гадафијеви 2006. године и чија се вредност процењује на 70 милијарди долара. Баш у то време, пуковников најконтроверзнији син Сеиф је изјавио да је Блер постао добар пријатељ породице Гадафи.
Људи блиски Гадафију, као и његов син Сеиф ел-Ислам Гадафи, помињали су да им најмање две државе, односно компаније из тих држава – Француске и Италије, дугују 200 милијарди америчких долара. Љути због неплаћања дугова, Либијци су планирали да не обнове уговоре с компанијама који истичу 2012. године. По западним медијима, убијени либијски вођа тајно је изнео из Либије и у иностранству инвестирао више од 200 милијарди долара.
Гадафи је имао осморо деце – седам синова и једну ћерку, међу којима су били амбасадорка добре воље УН, професионални фудбалер, плејбој и шеф либијске службе безбедности. Упркос међусобној љубомори, супарништву и надметању, сва Гадафијева деца су, чим је у Либији избила побуна, стала уз оца, одбацили су лагодне животе које су до тада водили у иностранству.
Контроверзе краја „Гадафијеве ере“
Демонстранти у колони кренули су 15. фебруара 2011. године у Бенгазију ка владиним зградама, бацајући камење и молотовљеве коктеле и палили возила.
Убрзо су се протести који имају политички и социјални карактер проширили из источне Либије на Триполи. Гадафија су почели да напуштају бројни сарадници, а побуњеници су у року од неколико дана заузели неколико градова.
Савет безбедности УН је 27. фебруара прошле године једногласно усвојио резолуцију којом се против Либије уводи ембарго на увоз оружја и одобрава кривични поступак против Гадафија на Међународном кривичном суду за ратне злоцине.
Бомбардовање Либије почело је 19. марта, на основу резолуције УН 1973 којом се дозвољава употреба силе у Либији да би се заштитили цивили. Под НАТО командом, главне ударе на либијској територији спроводе Француска и Британија. САД су на Либију послале ракете „томахавк”, у операцији названој „Одисејева зора”. Либијска државна телевизија јавила је да су бомбардоване цивилне мете.
Од средине августа, није било познато где је Гадафи – преко својих медија слао је видео и аудио поруке, између осталог и ону да је Триполи напустио из тактичких разлога.
Америчка државна секретарка је 18. октобра прошле године посетила Триполи и рекла: „Надамо се да ће ускоро бити ухваћен или убијен, тако да не морате више да га се плашите”.
„Дан Д” за Гадафија био је 20. октобар. Према првој званичној верзији, Гадафи је ухапшен а потом је подлегао повредама задобијеним приликом хапшења. По првим информацијама, био је рањен у обе ноге, а одмах је процурела и вест да постоји снимак његове смрти.
Фотографије беживотног Гадафијевог тела обливеног крвљу приказане су прво на арапским телевизијама Ал-Џазира и Ал-Арабија.
Званична верзија, из либијског Националног прелазног савета, говорила је да је Гадафи испрва ухваћен и у том тренутку био рањен у обе ноге док је покушавао да побегне у конвоју који су напали ратни авиони НАТО – кад је „такође био погођен у главу”.
Француски министар одбране Жерар Лонге прецизирао је да је француски војни ратни авион уочио и „зауставио” конвој возила у којима је био Гадафи пре него што је убијен у сукобима код Сирта. „Конвој од неколико десетина возила заустављен је у напредовању пошто је покушао да побегне из Сирта и није уништен француском интервенцијом”, потврдио Лонге. Он је додао да су тада интервенисали либијски борци, уништивши возила из којих су „извадили пуковника Гадафија”.
Председник прелазне либијске владе Махмуд Џибрил увече је изјавио да резултати форензичарског извештаја показују да је Гадафи подлегао повредама од задобијеног метка у главу у „унакрсној ватри између бораца нове либијске власти и његових присталица”.
„Гадафи је био извађен из канализационе цеви и није пружао никакав отпор”, рекао је Џибрил, додајући да је био повређен само у руку. Он је прецизирао да је Гадафи био погођен у десну руку и када су га померили да би га унели у камион видели су да на њему није било других повреда.
„Док се ауто са Гадафијем кретао, возило је улетело у унакрсну ватру између бораца нове либијске власти и про-Гадафијевих снага у којој је био погођен метком у главу”, рекао је Џибрил. Гадафи је био жив када је био одвезен из Сирта, али је умро неколико минута пре него што стигао до болнице, додао је либијски премијер током представљања форензичарског извештаја медијима.
Појавили су се и видео снимци Гадафија – после хапшења и пошто је убијен – и отворили питање да ли је његово убиство ратни злочин.
Гадафи је био жив када је ухваћен и говорио је, лица попрсканог крвљу, „Боже забрани ово”, „Разликујете ли добро од лошег?”.
Лекари који су касније прегледали његов леш рекли су да је Гадафију после заробљавања пуцано у стомак, а затим и у главу.
Високи комесаријат УН за људска права позвао је на спровођење свеобухватне истраге његове смрти.
Бивши либијски лидер Гадафи као заробљеник није смео да буде убијен, изјавио је и шеф руске дипломатије Сергеј Лавров. Према речима руског министра, судећи по снимцима, Гадафи је, кад је заробљен, био рањен а затим убијен.
Председник спољнополитичког одбора Думе из владајуће Јединствене Русије Константин Косачов написао је у свом блогу на интернету да погибија Гадафија изазива „помешана осећања“: „Многима је на Западу била корисна његова смрт, као у своје време погубљење (некадашњег ирачког председника) Садама Хусеина.„
Безмало сви светски лидери поздравили су „крај ере” Гадафија, изузимајући само председника Венецуеле Уга Чавеса, који је рекао да ће се либијског лидера сећати као „великог борца, револуционара и мученика”.
( Танјуг )
