Прочитај ми чланак
Сепаратизам је постао реална тенденција европске стварности. Фландрија жури да се одвоји од Валоније која је мање богата, Каталонија, Валенција и Земља Баска – да напусте Шпанију која се дави.
Ломбардија и Јужни Тирол не желе да остану у саставу Италије, а Северна Ирска, Шкотска и Велс – у Великој Британији. Исти проблеми се постепено јављају у недрима европских „локомотива“ – Немачкој и Француској. Сепаратизам цвета и у самом „светском хегемону“ – САД, у којима су петиције за излазак из њих предали становници свих педесет држава.
Постоји још један аргумент који указује да је недолечена финансијска криза од пре пет година прошла скривену фазу свог развоја, те да се поново појавила у најјачем облику социјалних проблема који се не могу решавати без кардиналне реорганизације друштва. Суштина тих проблема је у ширењу сепаратистичких тенденција чак и у некада најјачим државама Европе и Северне Америке, до чега је дошло због неповратне концентрације капитала у рукама невероватно малог броја представника такозване светске елите и, као последице тога, до исцрпљивања фондова за социјалну подршку свим осталим слојевима.
Завршетак процеса глобализације тржишта је поставио границу његовом даљем ширењу и формирао затворен економски систем са оштром конкурентском борбом за ограничене ресурсе који обезбеђују живот, и монополизацијом читавих сфера привреде који одговарају том затвореном економском систему. Тако да је доминантан фактор у развоју економије као последица деловања некомпензираног „модернизационог“ регулатора постало системско стезање.[1]
А стални пораст ефикасности производње се неизбежно вратио преко смањења трошкова за „амортизацију“[2], која је, када као средства за производњу наступају они који производе (радници)[3], прво исцрпла резерве социјалних фондова, а затим довела до кризе – са једне стране претеране производње, а са друге – неплаћања.
Управо због тога први стадијум кризе је представљало сакупљање неповратних банкарских кредита и „отровних актива“, што се на крају претворило у банкротирање највећих банака које формирају систем. Мере које су владе предузимале како би се спасила и светска, и регионалне економије – давање средстава из буџета ради откупа дугова и „количинске олакшице“ преко попуњавања финансијских пукотина свеже наштампаном новчаном масом нису успеле да уклоне узроке чак ни утеривањем болести.
Иако је на себе примила удар кризе држава је као управљачка институција имала могућност да среди најоштрије проблеме дуговања, па чак и да ликвидира предузећа која су доносила највеће губитке – од неуспешних банака до оних грана економије које су се показале као најнерентабилније. Али то није успело да стимулише укупан раст економије, није довело до оснивања нових радних места и повећања дохотка код становништва, није омогућавало да се природно подржи дотадашњи стандард становништва, није уклонило кризне извитоперености у балансу потражње и понуде, без чега је било немогуће обезбедити привредну стабилност друштва.
Истовремено, криза до које је дошло због немогућности постојања конкуренције између рада људи у појединим гранама, се неосетно претворила у проблем држања у друштву у целини све већег броја паразита. А тај проблем, опет, због стегнутости затворене глобалне економије није могао а да све више и брже не јача.
При том су региони који су се из различитих разлога нашли међу последњим који су снажније укључени, уништавани спорије од других, те су се осећали сигурнији, погрешно приписујући своје предности неким специјалним локалним квалитетима. У САД су се појавиле државе-аутсајдери, а у Европи – читаве земље. Почели су процеси дезинтеграције у које спада и распадање земаља уз њихову поделу на економски више или мање успешне области.
Фландрија жури да се одвоји од Валоније која је мање богата, Каталонија, Валенција и Земља Баска – да напусте Шпанију која се дави. Ломбардија и Јужни Тирол не желе да остану у саставу Италије, а Северна Ирска, Шкотска и Велс – у Великој Британији. Исти проблеми се постепено појављују у недрима европских „локомотива“ – Немачкој и Француској. Сепаратизам цвета и у самом „светском хегемону“ – Сједињеним Америчким Државама, у којима су петиције за излазак из њих предали становници свих педесет држава[4].
При томе шема за оно што се данас дешава потпуно личи на оно што се дешавало две–две и по деценије раније при распаду блока земаља социјалистичке заједнице и СССР-а (совјетских прибалтичких република, република Кавказа и Узбекистана), а нешто доцније и код распада Југославије (Босне и Херцеговине). У свим случајевима су у државама које осећају економске тешкоће прве покушавале да државу напусте они њихови региони који су се осећали успешнији од осталих, нису хтели да „хране нераднике“, а свој значај су, како се њима то чинило, везивали за етничку и религиозну надмоћ, која се у суштини није заснивала ни на чему.
Уосталом, ту се завршавала њихова успешност. Пошто стекну самосталност, уз њу нове државе стичу и могућност да се као „једнаке“ појаве као субјект у глобалним тржишним односима, тако што на тржиште износе своје сировинске, територијалне и радне ресурсе. А као наличје се појављује губљење оне привредне стабилности коју им је обезбеђивало учествовање у економији државе која им је дотле чувала леђа, а коју су они напустили.
Термин „крваве границе“ је смислио пуковник Ралф Петерс када је описивао „рационално“ преуређење граница држава „Великог Блиског Истока“[5]. Рационално – у смислу најповољнијег за свет, подељен глобалним финансијским групама (ГФГ) које ће њиме управљати. Принцип формирања је једноставан: спојени транспортним магистралама, узани, јасно оцртани центри за производњу материјалних добара, својеврсне оазе на простору који деле етнички и религиозно противуречна полудивља племена – нанотехнолошке и роботехничке форе међу људима који припадају скоро па дивљаштву. Да ли то има везе са за сада још увек „напредним“ – Европом и Европљанима?
Има, мада не баш отворено колонијалним, као према становницима блискоисточног региона. Сепаратизам је постао реална тенденција европске стварности. Речено другачије – могућност за административно-територијално прекрајање карте Европе је припремљена. При том региони – сепаратисти не инсистирају толико на свом потпуном издвајању у самосталне територијалне јединице, колико би хтели да се избаве од мање успешних суседа због очувања свог чланства у транснационалним тржишним структурама[6].
Истовремено ГФГ журе да преузму контролу над основним транспортним путевима европског континента (уз измишљену претпоставку да је „њихово могуће банкротирање близу“)[7]. А владе европских држава – од очигледно већ осиромашених Грчке, Шпаније, Италије и Португалије до далеке Русије и ко бајаги успешне Француске – као главни лек за своје финансијско-економске проблеме предлажу искључиво ПРИВАТИЗАЦИЈУ државне својине, односно фактички њено стављање под контролу оних истих већ помињаних ГФГ[8].
Оваква политика у суштини значи потпуно одбијање социјалне подршке незаштићеним слојевима становништва и представља реални инструмент који укључују процесе „диригованог хаоса“ – стимулисање очигледног раста сепаратистичких расположења, појаву социјалних потреса према имовинским, етничким и религиозним основама. Ови последњи нису чекали да се јаве и већ су се улили у скорашње (новембар 2012.) масовне немире радних људи у скоро читавој Европи[9].
Другим речима, и ненамерно се у Европи ствара ситуација, аналогна оној коју су уз помоћ САД, Израела и НАТО-а глобалне финансијске групе створиле 2011. године на „Великом Блиском Истоку“ (а пре тога – у СССР-у, Југославији, земљама социјалистичке заједнице). Ако се узме у обзир крајње неповољна економска прогноза за блиску будућност[10] и очигледна немогућност за мирно решавање проблема који су створени због невиђене финансијско-економско-социјалне кризе, све више и више се утеловљује у стварност очекивање близине кардиналног прекрајања структуре друштва и озбиљних војних и револуционарних промена које то прате[11], после чега будуће границе заиста могу без преувеличавања да постану „крваве“.
Ово неће изгледати као фантазија уколико, на пример, саслушамо таквог „бубњара Светске Владе“ какав је билдербергер Хенри Кисинџер, који је пре тачно годину дана у интервјуу британском таблоиду савршено отворено прорекао: „Рат који се назире биће тако озбиљан да ће у њему моћи да победи сама једна суперсила, а то ћемо бити ми. Ето зашто се Европској Унији толико жури да формира своју суперсилу, јер она зна шта долази, тако да уколико хоће да преживи, Европа мора да постане комплетна јединствена чврста држава…
…Уколико сте обичан човек, ви се можете припремити за тај рат тако што ћете се преселити у село и направити фарму, али треба да понесете оружје јер ће (около) лутати хорде гладних. Чак и елита, која ће за себе имати безбедне зоне и специјална склоништа, чак ће и она морати да за време рата буде подједнако пажљива као и обичан свет, зато што ће претња постојати и за њихова склоништа“[12].
Тако да уопште не мора да се сумња каквим „кисинџери“ себе виде у будућности, и какав излаз намеравају за све остале да направе из социјалног колапса који су сами створили. Уколико успеју да остваре свој план (а творци катастрофа се из све снаге труде да га остваре), односно да друштво преформирају тако што ће истребити већи део човечанства, а преостале претворити у своје подивљале робове, у том случају не само Европа, већ и цео свет који се нашао у „новом поретку“ рескира да се врло брзо стварно претвори у опустеле просторе које ће на зоне, које ће окруживати господске тврђаве „оаза-агломерација“, делити „крваве границе“.
(Фонд стратешке културе)
[1] К. Гордејев: „Кибернетика некрократа“, http://kongord.ru/Index/Articles/necrocybernetq.html
[2] У формулацијама К.Маркса то звучи отприлике овако: „Капитал расте брже него што рад добија своју надокнаду“ или дословно: Капитал, у складу са основним принципима капитализма, разматра производ рада као своју приватну својину и, као последица тога, они који раде за свој рад не добијају потребну накнаду. Тако иманенти, нераздвојиви проблем капитализма, постаје сталан, све бржи и бржи прираштај капитала“.
[3] У односу на „продукцију производње“ човек се јавља у три ипостаса: „1 – онај који поседује, сопственик, 2 – средство за производњу, 3 – потрошач производа. Све док међу побројаним облицима нема поделе, нема ни било каквих системских проблема. Али, до њих ће доћи када се испостави да онај који поседује није у стању да потпуно искористи произведено, а „средство за производњу“ мада је способно да оно што је направио искористи, због недовољног поседовања амортизационе компензације не може у потпуности да га присвоји.
[4] Петиције за издвајање из САД су сакупиле 675 хиљада потписа и сада су предате у свих 50 држава, http://mixednews.ru/archives/26885
[5] R. Peters. Blood borders. How a better Middle East would look, http://www.armedforcesjournal.com/2006/06/1833899, R. Peters. Never Quit the Fight. Stackpole Books, 2006
[6] Читавом Европом се шири „сепаратизам богатих“ http://www.bfm.ru/articles/2012/10/15/po-evrope-rasprostranjaetsja-separatizm-bogatyh.html
[7] А.Ганжа, С.Климовскиј: Железнице и државни суверенитет, http://www.fondsk.ru/news/2012/11/09/zheleznye-dorogi-i-gosudarstvennyj-suverenitet.html, Речна бродоградња у Европи пред банкротом – синдикати, http://news.mail.ru/economics/10854319/
[8] Погл. А.Филимонова: Србија и архитектоника „Нове Европе“, http://www.fondsk.ru/news/2012/10/31/serbia-i-arhitektonika-novoj-evropy.html,
Оландова влада се сложила са „шок-терапијом“ ради оздрављења економије, http://news.mail.ru/politics/10854470/
[9] http://www.metronews.ru/novosti/v-evrope-akcii-protesta-zakonchilis-besporjadkami-foto/Tpolko—JEfNldJIpVkw/, http://www.dni.ru/economy/2012/11/14/243616.html, http://vz.ru/tags/euroriots/
[10] Еврозона се правда другом рецесијом, http://mixednews.ru/archives/26935,
Песимистички поглед на будућност од финансијског инсајдера http://mixednews.ru/archives/26940
[11] 11 Switzerland Prepares For Mass Civil Unrest In Europe, http://www.infowars.com/switzerland-prepares-for-mass-civil-unrest-in-europe/, Џералд Селенте упозорава на вероватноћу Трећег светског рата, http://mixednews.ru/archives/26673
[12] Henry Kissinger: “If You Can’t Hear the Drums of War You Must Be Deaf”, http://www.dailysquib.co.uk/index.php?news=3089
