Прочитај ми чланак
Председник вашингтонског Института за економску стратегију објашњава зашто је изгубио веру у остварење европског пројекта.
“Цео свој живот био сам велики заговорник Европске уније,” каже Клајд Престовиц, председник вашингтонског Института за економску стратегију. Међутим, Престовиц додаје да више није сигуран да ће пројекат стварања уједињене Европе икада бити остварен.
“Када је избила европска финансијска криза био сам чак срећан, јер сам помислио да је стигао тренутак који ће приморати Европљане да коначно остваре монетарну и финансијску унију, чиме би кренули путем праве интеграције. Ствари се, међутим, крећу у управо обрнутом пправцу. Све је очигледније да Британија предузима кораке за излазак из Уније.
Тешко је замислити како ће Грчка успети да остане у еврозони, а исто се може рећи заПортугал.”
Престовиц сматра да политички лидери не налазе свој идентитет у Европи:
“Све је почело са идејом економске интеграције, на којој би се темељила и политичка унија.
Тај процес је требало да воде две најважније европске земље, Француска и Немачка.
Очигледно, та идеја није успела јер смо доспели у ситуацију у којој европски лидери више воле да буду шефови Немачке или Француске, јер бити председник Европе не значи много.”
Престовиц је недавно обишао неколико европских престоница, укључујући Лондон, Париз, Рим и Берлин. Он каже да се готово нигде не расправља о заједничким, европским темама:
“Већина људи у тим земљама не расправља о истим стварима. Укратко, некадашња идеја о кретању ка паневропскј политичкој, социјалној и културној интеграцији није почела да се остварује нити има изгледа да буде остварена.”
Проширивање европског блока се такође врши на погрешан начин, тврди Престовиц:
“Гледано уназад било би боље да су првобитних шест чланица уније обавиле дубљу интеграцију, пре него што су кренуле у стварање расплинутог блока. Европљани су једноставно пропустили прилику за јачање европског покрета, који је наступио одмах после пада Берлинског зида 1989. Неповратно су изгубили тај битан ‘космополитски тренутак.’”
На питање шта то све значи за трансатлантске односе, Престовиц каже:
“Мислим да је почетком 1990-тих, за време администрације Била Клинтона, требало да седнемо са савезницима и размотримо, на пример, будућност НАТО-а. Да ли га треба мењати, шта је сврха те организације, да ли је можда боље да се окренемо америчко-европској економској интеграцији, креирању трансатлантске слободне трговинске зоне?
Међутим, то се није догодило. Погледајмо само НАТО. Јесте, НАТО је ангажован у Авганистану и одрадио је задатак у Либији, али Америка се све више окреће према Азији, док се Европљани углавном баве својим интерним питањима.”
Престовиц каже да је највише разочаран што на данашњој европској сцени нема визионара какви су били бивши француски председник Франсоа Митеран и немачки канцелар Хелмут Шмит.
Њих су – закључује он – заменили политичари који су рекли збогом “Европи”.
(Јела Дефранчески-Глас Америке)
