Прочитај ми чланакНаравно да то може изгледати рационално, са свим тим бројевима, графиконима и размерама, али финансијски систем је сулуд
Постоје две ствари које би требало разумети о глобалном финансијском тржишту, док се свет суочава са оним што се назива Велико ресетовање или Бретон Вудс 2 (енгл Bretton Woods).
Прва је да амерички долар влада светом (за разлику од америчке нације).
Друга је да је систем сулуд.
Свакако да може све то изгледати рационално, са свим тим бројевима, графиконима, размерама, алгоритмима и звучно импресивним техничким терминима. Али, колективно је цела ствар – луда. Као што је рекао велики британски писац ГК Честертон (енгл. GK Chesterton**):
„Луд није човек који је изгубио разум. Луд је човек који је изгубио све осим свог разума.“
То лепо описује глобална тржишта капитала и не слути на добро ни за ефикасно ресетовање као ни за опстанак самог монетарног система.
Петродолар
Амерички долар доминира на глобалном финансијском тржишту од 1945. године, када је Френклин Д. Рузвелт склопио посао са краљем Саудијске Арабије Абдулазизом, којим је трговина нафтом почела да се изражава у америчкој валути. То је довело до стварања „петродолара“ који је тада постао светска резервна валута.
Петродолар је одавно избледео; више нафте је заправо изражено у кинеским јуанима него у америчким доларима (како је јуан фиксиран на амерички долар, то заправо и није различито). Али главнина међународне трговине и куповина имовине и даље се изражава у америчким доларима из навике, а амерички долар је даље укорењен због појаве глобалног тржишта деривата.
Финансијски деривати
Деривати су трансакције изведене од конвенционалних финансијских средстава као што су валуте, каматне стопе и акције, или боље речено коцкање с истим.
„Вредност“ (ма шта то тачно значило) ових деривата је 500-1000 билиона америчких долара, горе-доле око 100 билиона америчких долара.
Ова интензивна финансијска активност, која се углавном дешава у микросекундама, личи на масиван точак рулета који се врти изнад земље. Према Банци за међународна поравнања, једнострано дневно прекогранично трговање америчким доларом изједначава се са скоро 6 билиона америчких долара.
Да би стекли неку представу о томе колико је велики тај замишљени „новац“, целокупан амерички савезни дуг, изграђиван деценијама, износи око 27 билиона америчких долара, или еквивалентно нешто мање од вредности петодневног трговања. То је учврстило амерички долар као светску резервну валуту и омогућава Америци да ради шта год жели са својим савезним буџетом, својом војном потрошњом или било којим другим финансијским ексцесима које може да смисли, попут рупе у одбрамбеном буџету од 21 билион америчких долара.
Какав год дуг који САД направи – прогута огромна потражња за доларима на девизном тржишту. Ниједна друга земља нема ту слободу.
Фиат новац
Недавно је постало популарно критиковати такозвани „фиат новац“, новац који је одређен владином уредбом (Фиат новац или декретна валута: Термин потиче од латинске речи фиат, што значи „нека се уради“, јер је новац основан владином уредбом. Где се декретни новац користи као валута, користи се термин декретна валута. Данас, већина националних валута су декретне валуте, укључујући долар, евро, и све остале резервне валуте – извор, ср.wikipedia). Тврди се да је, када је председник Ричард Никсон 1971. године скинуо Америку са златног стандарда, јер нација није могла да плати рат у Вијетнаму, она започела еру новца створеног од владе, чија је вредност прогресивно деградирана.
Иако је површно убедљив, овај аргумент у потпуности заварава. Понављане кризе на финансијском тржишту током последње четири деценије нису настале услед превеликог мешања владе, већ управо супротно: услед одбијања влада да правилно управљају, што је приватним играчима омогућило да заживе.
Била је то паметно осмишљена превара.
Дерегулација
Осамдесетих и деведесетих година прошлог века постојала је тежња широм света, инструирана од стране добро финансираних истраживачких центара и лобиста, да се „дерегулишу“ финансијска тржишта. Чинило се да нико није приметио или, ако је приметио, да је прикладно одлучио да га игнорише, да је овај аргумент буквално – бесмислица. Дерегулација финансијског тржишта је немогућа јер се састоји од прописа. Дерегулација финансијског тржишта је попут покушаја да се уклони водоник, кисеоник и влага из воде. Друге врсте тржишта могу да се дерегулишу јер су прописи изван економске активности, али у финансијама су – једно те исто.
Наступа безумље.
Уверавајући западне владе да је дерегулација добра ствар (обично користећи метафоре воде, да би се прописи представили као ометајући фактор за монетарне „токове“), приватни актери су могли да направе своја правила, покрећући „финансирање“ или извлачење богатства од стране финансијског сектора на штету свих осталих.
Бесмислена правила
Измишљање бесмислених правила било је најочигледније на тржишту деривата који су потпуно бесплатни за све – замислите бесплатну опкладу, у којој не можете да изгубите али можете да добијете. Исто се догодило у реалној економији, где су необуздане банке и финансијске институције измислиле различите начине за стварање лудачког нивоа глобалног дуга који је сада, у целини, неплатив.
Једина опција за централне банке у развијеним земљама била је спуштање каматних стопа готово на нулу, одлагање проналаска трајног решења и штампање новца, познатог као „квантитативно попуштање“, онога што се апсурдно назива и „биланс стања“.
Било је доста упозорења да је „дерегулација“ опасна. Још 1998. године, компанија за деривате, Long Term Capital Management замало је срушила западни банкарски систем. Да бизарност буде већа, председник Америчких федералних резерви Алан Гринспан је на то одговорио агресивним повећањем броја трговаца дериватима у уверењу да ће се све то некако уравнотежити.
Није.
Спасавање финасијског система
Финансијска криза 2007-2008 открила је да је лудост допустити приватним играчима да измишљају своја правила – када је дошло до скоро колапса читавог система. Спасен је само зато што је шеф америчког Министарства финансија, Хенри Полсон, одлучио да изврши поновну регулацију, уместо да се повуче и допусти да делују „тржишне снаге“.
За длаку, ипак. Са америчког тржишта новца 18. септембра 2008. године за пар сати изашло је 550 милијарди америчких долара. Полсон је одговорио затварањем свих новчаних рачуна у Америци и најавио гаранцију од 250.000 америчких долара за све банковне депозите. Односно, покренуо је фиат. Трезор је касније проценио, да није то није учинио, 6 билиона америчких долара до краја дана изашло би из америчког финансијског система. С обзиром на то да банке позајмљују отприлике 20 пута више од своје капиталне основе, то би значило крај монетарног система света.
Као и сваки добри лудак, банке и трговци финансијама, неспособни да преузму било какву одговорност за своје поступке, верно се држећи своје самозадовољне антивладине реторике, безобразно су кривили владу за кризу коју су они изазвали. Они су се извукли. Готово ниједан финансијер није отишао у затвор, а наставили су са разуздавањем система, експлоатишући ниже каматне стопе како би повећали дуг на садашњи неодрживи ниво.
Површни финасијски технократе
Може ли се постићи сврсхисходан ресет? Не са тренутним финансијским технократама који вероватно никада у животу нису проучавали теорије. Упоредите ове површне мислиоце са Џоном Мејнардом Кејнсом (енгл. John Maynard Keynes), особом која је водила британску делегацију у Бретон Вудс 1, 1944. године. Члан Блумсбури групе (Bloomsbury Group), Кеинс је дубоко размишљао о томе шта је новац и како треба да функционише (позната је његова економија државне потрошње, али то је само поједностављена верзија његове мисли). Готово ниједан од тренутно постављених централних банкара, шефова глобалних институција или сплеткара у Светском економском форуму није способан за такво размишљање. Већина није ни приметила да је „финансијска дерегулација“ апсолутна контрадикција.
Шта би требало урадити?
Прво:
Уклонити централну претпоставку која стоји иза лудила и препознати да је новац – систем правила у којем влада мора бити главни играч, судија. Демонизација ‘фиат новца’ је будалаштина. Таква је и идеја ослобађања тржишних снага дерегулацијом финансијског система. Питање није да ли би владе требало да су укључене, већ на који начин би оне требале да буду укључене – шта представља добро управљање системом?
Друго:
Наћи начине – за то ће бити потребно одбацити циркуларне аргуменате неокласичне економије – да се поново успостави нека врста контроле над количином новца. Због финансијске дерегулације, власти су изгубиле сву контролу над износом кредита у систему. Оне могу само да контролишу трошкове новца, каматну стопу. Са каматним стопама близу нуле, тај преостали алат је постао бескористан.
Критичарима фиат новца засијају очи када се помене поновно увођење златног стандарда или куповине Битцоина. То је зато што су оба коначна; у теорији они уводе одређену контролу над количином новца и подижу могућност да он поново може функционисати као средство размене, а не као нешто што ће пропадати у бескрајном назадовању. Али то је слепа улица. Ни Биткоин ни злато не могу се реално користити као средство размене, а у сваком случају обоје се вреднују у фиат валути: америчким доларима. Они су само још једна врста финансијске имовине са којом инвеститори могу да се играју.
Треће:
Финансијски сплеткари требало би, чак и због њих самих, да се чувају било какве замисли о централној банци са глобалном дигиталном валутом за међународне трансакције, без обзира колико то заводљиво изгледало за стицање моћи. Била би то истинска претња доминацији америчког долара, угрожавајући могућност америчке војске да троши оно што пожели. Централизација моћи коју би то омогућило, представљала би такође, претњу кинеској и руској војној суверености.
Финансијери воле да мисле да су војници само оружје за најам, да новац влада свиме. Поглед на историју сугерише супротно. Ако финансијери крену раме уз раме са војним интересима, дочекаће их гадна изненађења и нећемо бити ближи решењу монетарног разврата.
*Дејвид Џејмс (енгл.David James) је привредни и финансијски новинар, уредник и сатирични колумниста више од 30 година. Докторирао је енглеску књижевност и његова веб страница је bardbitesback.com
Извор: OFF Guardinan, Објављено 20.01.2021.
**Gilbert Keith Chesterton (29. маја 1874 – 14. јуна 1936) био је енглески писац, филозоф, теолог-лаик и књижевни и уметнички критичар. Помињали су га као „принца парадокса“. Часопис Тиме тумачио је његов стил писања: „Кад год је то могуће, Цхестертон је своје ставове износио популарним изрекама, пословицама, алегоријама – прво их пажљиво окрећући унатраг.“ (извор: en.wikipedia.org )
— СРБИН инфо (@srbininfo) February 7, 2022
