Klatno se zaljuljalo u korist Moskve i prošlogodišnje samopouzdanje Zapada je nestalo, ali...

Специјална војна операција у Украјини сада је – пише Фјодор Лукјанов, уредник РГА (Русија у глобалним пословима) и један од директора клуба Валдај – на прекретници. Не само војној већ и политичкој.

Од самог старта, мотиви покретања СВО били су комбинација два проблема који су суштински различити али повезани скорашњом историјом. Први су принципи међународне безбедности какви су се појавили након завршетка Хладног рата, а други је украјинско питање као део националног идентитета.

Како су оба питања врло испреплетена и емотивна за све и тешко их је решити, поставља се питање како ће се решити сукоб у Украјини. И када? И да ли?

Територијално проширење вс. НАТО ширења

Питање „смањења“ НАТО-а и изградње других безбедносних односа на овој основи послужило је као увод у почетак СВО. Неутрални статус Украјине (тј. пристанак западног блока да се не шири) и ограничење њеног војног потенцијала су били замишљени као полазна тачка за даље, шире споразуме (самит у Истанбулу).

Како мали Џорџ замишља 2044: Русија из чиста мира креће на Европу, покорава НАТО у два корака
Ситуација се променила у протекле две године и трошкови – пре свега људске жртве али и материјални – неког теоријског договора Украјине и Русије нагло су скочили.

Са становишта Кремља, неспособност Украјине да се бори без непрекидних огромних залиха из иностранства само потврђује тезу изражену у чланку Владимира Путина „О историјском јединству Руса и Украјинаца“ о споља инспирисаној природи украјинског националног пројекта.

Дакле, две компоненте – европска безбедност и украјински територијални састав/идентитет – су повезане. Другим речима, односи Русије са Украјином и односи Русије са САД/НАТО су један те исти проблем.

Замрзавање уместо признања

Било какву промењену конфигурацију Украјине неће правно признати ни Кијев ни његови западни спонзори. То значи да, у најбољем случају, може да се говори само о замрзавању сукоба, обустави непријатељстава – својеврсној источноевропској верзији корејске „38. паралеле“. Али ово готово гарантује да ће се сукоб наставити са још већом жестином првом приликом.

Препознавање измењених геополитичких реалности теоријски је могуће само у случају очигледног и непобитног војног исхода. У овом случају, контуре граница биле би другачије, не само од првобитних, већ и од данашњих. Правно увођење ових промена значило би де факто појаву другачијег система безбедности у Европи.

Чини се да тренутно ник није спреман за ово; напротив, преовладава мишљење да ће сваки уступак Москви бити „бонус“ који ће подстаћи њене наводно агресивне амбиције. То ће такође подстаћи аргумент да се безбедност Европе може гарантовати само брзим повећањем одбрамбених способности НАТО-а, а посебно његових европских чланица. Међутим, ситуација са овим последњим није сјајна – њихов потенцијал је значајно ослабљен подршком Кијеву, а за стварање нове парадигме биће потребно време, новац и политичка воља – а ничега од тога нема довољно.

Западнонемачки сценарио

Спекулације о некаквим мировним преговорима трају већ дуже време, изазивајући различите реакције – од наде да ће се крвопролиће прекинути до сумње у спремност да постизања договора.

Предмет преговора је нејасан – и декларисани и, колико се може проценити, поверљиви ставови страна су неспојиви – обе инсистирају на предаји непријатеља. Међутим, како се застој на бојном пољу одуговлачи и политички проблеми са којима се суочавају украјински донатори расту, могућ је помак ка конкретним предлозима.

Од 2014. до пролећа 2022. (преговори у Истанбулу), неутралност Украјине је остала централно питање. Москва је инсистирала на томе, а пре десет година за такво решење су се залагали стари дипломатски патријарси Хенри Кисинџер и Збигњев Брежински. Кисинџер је 2022. године дошао до закључка да неутрални статус Украјине више није релевантан и да би требало да буде примљена у НАТО, жртвујући део своје територије. Због тога су га Украјинци додали у базу података непријатеља, а реакција на Западу је углавном била негативна.

Сада савети последњег великог интернационалисте 20. века почињу да личе на основни план. Амерички стратези више не сматрају вероватним повратак територија под контролу Кијева. Сходно томе, идеја је да права победа антируске коалиције буде очување украјинске државности и њена консолидација у оквиру евроатлантског блока. Другим речима, спречити Москву да оствари свој први (и у почетку најважнији) приоритет на рачун (заправо већ неизбежног) уступка на другом.

Ову перспективу је недавно врло јасно описао у „Фајненшел тајмсу“ политиколог Иван Крастев. „Оно о чему се не може преговарати није толико територијални интегритет Украјине колико њена демократска и прозападна оријентација… Само Украјина која је део НАТО-а може да преживи трајни или привремени губитак контроле над неком својом територијом“.

Аутор повлачи аналогију са Западном Немачком током Хладног рата. Аналогија је илустративна јер имплицира још један део западнонемачког сценарија – поновно уједињење првом приликом. Признавање легитимитета Источне Немачке то није спречило (у руско-украјинском случају, међутим, правно признање преношења територија под контролом Москве је и даље изузетно тешко замислити). Било како било, ако се садашњи тренд настави, можемо очекивати да ће такав предлог бити изнет. И Русија ће морати да одговори, наводи Лукјанов.

Симултане игре

Сукоб у Украјини у свету виде као на покушај ревизије Хладног рата. Ако САД сада одустану од Украјине, то ће у свету бити протумачено као пад америчке моћи коју Вашингтон себи не може да приушти. И овде није само питање престижа или неспремности из принципа да се учине уступци Москви, која је изгубила Хладни рат.

Међународна ситуација се врло разликује од краја Другог светског рата или почетка Хладног рата. На „великој шаховској табли“ САД морају да играју „симултану игру“ са све већим бројем противника. Сваки игра своју игру, али пажљиво посматра ситуацију на другим таблама, извлачи закључке. Тим пре што је сам велемајстор једну од битака прогласио за одлучујућу. Не може се изгубити без последица по друге.

У пракси, то значи да се Русији може понудити „реми“ у овом или оном облику. (Крастев: „Ако заиста планирате да окупирате украјинску земљу, морате прихватити да ће Украјина бити чланица НАТО-а.“) На Западу ће ово бити поздрављено као историјска победа. Руске власти ће такође имати прилику да овај резултат представе као достигнуће, али је мало вероватно да ће сви бити задовољни односом цене и квалитета.

Русија ће неизбежно доживљавати улазак Украјине у НАТО као припрему одскочне даске за нови сукоб. Штавише, такво стање ствари ће постати реприза Хладног рата (са Украјином подељеном као Немачка после Другог светског рата), али само на границама које су вишеструко горе за Русију.

Каква би то територијална добит навела Москву да пристане на такав договор? У теорији, Русија би то могла да прихвати ако би југоисток Украјине, са Одесом (Путин је ове области назвао историјски руским) и Харковом, био стављен под руску контролу. Али, прво, таква перспектива у овом тренутку не изгледа реално, а друго, не решава гореописану дилему.

Тачка кључања

Све ово значи, наводи Лукјанов, да нема компромиса на видику.

Питање НАТО-а је питање принципа за обе стране. Русија се нада да ће натерати САД и њихове савезнике да признају потребу за политичким повлачењем у овом питању. За Запад је то неприхватљиво. Русија ће, стога, гледати да своју тренутну предност по сваку цену претвори у даље територијалне добити, показујући да непријатељу понестаје ресурса за конфронтацију.

Али застој у америчкој помоћи Кијеву, ако се реши, довешће до одмрзавања средстава и почетка испоруке моћнијег оружја дугог домета како би се нанела максимална штета Русији. А то нас доводи до тачке кључања и опасно близу директног сукоба Русије и НАТО-а.

У разматрању овог обрасца важно је имати на уму домаће прилике, које данас могу бити важније од било каквих геополитичких калкулација, наводи Лукјанов. Продубљивање подела у САД у изборној години, фрагментација Западне Европе и све нејаснија друштвено-политичка ситуација у Украјини. Русија у том погледу изгледа најстабилније, али се не могу искључити кризне ситуације. Опет, могло би доћи до избијања конфронтације изван директног контекста Украјине – у Евроазији, у Азији у целини, или у развоју тензија на Блиском истоку. Све ово би могло постати значајни инпут.

Трећа година кампање обећава да ће бити одлучујућа у сваком погледу. И нема разлога очекивати решење у догледној будућности, с обзиром на сложеност сукоба и величину награде о којој је реч.

Војни експерт открио датум уласка НАТО трупа у Украјину!https://t.co/Aq5jfDnexQ

— СРБИН инфо (@srbininfo) February 27, 2024

Izvor: rt

Oznake: mirovni pregovori, NATO, Rusija sukob, Ukrajina