Док администрација у Бриселу, уз помоћ Американаца, (без)смислено ратује око чувеног „Трећег енергетског пакета“ и „Јужног тока“, највећег европског гасовода, Руси и Кинези су, у Пекингу, као увертиру у отварање самита АТЕС, приредили потписивање, другог за последњих шест месеци, мега споразума о градњи гасовода „Алтај“.

Као и у мају ове године, када су, такође уз присуство председника Владимира Путина и Си Цинпина у Пекингу, потписали споразум о првом сибирском гасоводу, потписе су ставили шефови две државне акционарске компаније „Гаспрома“ и ЦНПЦ, Алексеј Милер и Чоу Ципин.

Нико није очекивао тако брзо отварање „западног гасног коридора“, поред тек отвореног „источног коридора“ за Кину којим се већ „пуном паром“ гради први гасовод назван „Снага Сибира“. Пружајући се преко Алтајских планина, „Алтајски гасовод“ ће пресецати не тако дугу руско-кинеску границу између Казахстана и Монголије, улазиће у северозападну Кину, у важан Синцјан-ујгуркси аутономни рејон, где се спаја са гасоводом „Исток – Запад“, по којем гас тече све до Шангаја. На Западу су овај посао назвали „осветом Путина“ и покушајем смањења зависности и заобилажења антируских санкција.

Путин и Си су изјавили, на овом њиховом чак шестом сусрету у овој години, да гасовод по „западном коридору“ може бити брже реализован него онај источном трасом. „Наша узајамна сарадња, рекао је Путин, у мењајућој светској арени, изванредно је важна да би се свет задржао у оквирима међународног права и учинио стабилнијим.“

Споразум о „Алтају“ утврђује најважнији принцип – „узми, или плати“, изјавио је Милер, који је, са кинеским партнером, потписао и конфиденцијални „Меморандум о разумевању у нафтногасној сфери“, то јест два од укупно 17 овога пута потписаних руско-кинеских докумената. Капацитет „Алтаја“ је 30 милијарди кубних метара гаса годишње (половину „Јужног тока“) а цена 30 милијарди долара, али ће „Гаспром“ потрошити око 50 посто више инвестиционих пара него за „наш“ „Јужни ток“. Пажњу изазива и саопштење да ће се гасовод пунити из постојећих налазишта гаса у Западном Сибиру, из Тјуменско-оренбуршког гасног ревира, „одмах“ иза Урала, из којих се деценијама шаље гас у Европу.

У поређењу са „Алтајом“, гасовод „Снага Сибира“ (чије су цеви такође дијаметра 1420 мм, дужине четири хиљаде километара и већ трећи месец се полажу), има капацитет 38 милијарди кубних метара гаса (уз очекивано удвостручавање). Испоруке ће тећи, минимум, нередних 30 година (прве већ 2019), а испоручиоцу гаса донети рекордних 400 милијарди долара. Цена пројекта, укључујући отварање два потпуно нова гасна налазишта, Чајадинскоје и Ковинкитинскоје, надмашује све постојеће, износи 70 милијарди долара, од тога 55 у Русији и 15 милијарди долара у Кини.

У гасним надметањима Запада и Русије, запажена је изјава Милера да „испоруке руског гаса Кинеској Народној Републици могу превисити европске“, означавајући „Алтај“ приоритетним пројектом, за који није тражен кинески аванс, као за „Снагу Сибира“ (25 милијарди долара). По речима Милера, испоруке гаса Кини убрзо могу достићи 100 милијарди кубних метара. Кина, и цео тихоокеански регион, „жедни“ су „горива XXI века“. У кинеском енергетском билансу гас учествује само пет посто. Кроз десетак година потрошња „плавог“, и још еколошки битног горива у Кини утростручиће се, премашити 550 милијади кубних метара, и приближити европској.

Да ли ће се, и како ће се, завршити евро – америчке – руске гаса игре, покушаји Европе да смањи зависност од руског гаса, тек ћемо видети. До тада „Гаспром“ остаје главни снабдевач, а Европа главно тржиште руског гаса. Руски монополиста је 2013. г. Европи испоручио 161,5 милијарди кубних метара гаса (што је, због кризе на Старом континету, мање за десет-петнаест посто), док је произвео 500 милијарди (од могућих 600 милијарди годишње производње гаса). Да је Русија у стању, да кроз цеви „Гаспрома“ и нове капацитете течног гаса, Кини испоручи више гаса него Европи, не ускраћујући Европу, гарантују њене „немерљиве резерве“, најмоћнији гасни систем и конкретни планови са Кинезима – изградња нових гасовода на Далеком истоку и преко Монголије (за велику кинеску провинцију Унутрашња Моголија).

На самиту ШОС-а у Бишкеку, у Таџикистану, пре два месеца, председник Монголије Цахиагијн Елбегдорж, на састанку одржаном на његову иницијативу, замолио је кинеског и руског председника да размотре изградњу гасовода из Сибира преко Монголије, о чему су се два велика, и једина, суседа Монгола позитивно изјаснила.

Данас Путин претвара у стварност оне своје стратешке енергетске замисли које су још пре десетак година биле само смели сан. Источни вектор руског гаса (не само према Кини), није ни постојао, а данас повезује, до сада неповезану, целу гасну мрежу Русије – буквално од Бреста до Владивостока, у једну технолошку, а у стварности стратешку целину. А то је остварење руске маште – да се и гас преусмерава (као и нафта нафтоводима „Трансњефте“), или ка западном, или ка источном правацу, зависно од потреба и светске коњуктуре. Тиме Русија елиминише зависност од једног купца (Европе), па се гас несметано може слати тамо где је већа тражња, и, аналогно, већа цена. Русија има гаса за оба правца, али и за онај трећи – не мање перспективан – у правцу Индије.

Још је мајски руско-кинески гасни уговор, као најкрупнији икада закључен, узнемирио Запад. Отуда не чуди да је најнови доживљен као „савез Русије и Кине“ а увођење јуана (и рубље) у гасно (нафте) послове, и све друге послове, као директно угрожавање доминације америчког петродолара и измена постојећег баланса снага на међународном енергетском тржишту. То може означити крај доминације долара и допринети успостављању јуана у својству алтернативне светске резервне валуте. Међутим, убрзаном јачању руско-кинеских економских веза у многоме су допринеле западне санкције против Русије (због Украјине), и, ништа мање, кинеска стремљења да обезбеди дугорочне и сигурне испоруке енергената из најближег суседства. Крах петродолара, који је увео председник Ричард Никсон, довео би до дубоких промена на тржишту, и оних неповољних за Америку. А то неизбежно води суштинским губицима моћи САД и његових савезника.

Међутим, упркос јарких планова и жеља, руско-кинеска трговина 2013. г. износила је „само“ 90 милијарди долара, а то је тек око четвртине руско-европске трговине. Прави замајац и мултипликовање учиниће гас, нове количине и нови аранжмани Кинеза и Руса укључујући нафту.

Судбина „Јужног тока“, чији је рок завршетак био планиран за крај 2015, зависи од две стране. И „Гаспром“ осећа кризу, има пренапрегнуте финансијске билансе, а изгледа и преусмерне инвестиције. Ипак, поручује како је спреман за изградњу и оног најсложенијег дела овог гасовода, то јест за полагање прве и друге цеви по дну Црног мора (на дубини од преко две хиљаде метара). С друге стране, Брисел се противи овом „току“, па тако и Бугарска лавира, неће – хоће гасовод, Србија је „за“, али, ипак, како каже Брисел, Мађарска и Аустрија су најјасније – оне су „за“. За енергетску безбедност Европе, пак, „Јужни ток“ има искључиву важност и потребу затварања гасног прстена повезивањем са „Северним током“.

(Евроазија.инфо / Срећко Ђукић)

Ознаке: Јужни ток, евроазија, енергенти, Кина, Русија