Слика коју имамо о Северној Кореји је погрешна, тврди Бранислав Моро, одбојкашки тренер из Србије, кога чека други уговор у Северној Кореји. Открива нам како се заправо живи у овој земљи, да ли је упознао „вођу“, и још много тога.

Живео је у 11 земаља света, ишао је у њих без предрасуда, а сада је у земљи о којој су, како каже, медији нарочито искривили слику. Једини Србин који живи у Пјонгјангу је Бранислав Моро, прослављени српски одбојкашки тренер.

– Углавном нас и медији погрешно информишу, не знам ни зашто, јер не постоји никакав интерес у томе. Ми рецимо читамо да су деца тамо гладна, а деца су на пиједасталу у односу на нас. Имају боља обданишта, боље услове, ето почевши од једне баналне ствари – терен око обданишта им је постављен гумом од пет центиметара и то им је стандард да се дете не би повредило кад падне. Имају чак и затворене базене у оквиру обданишта и то не један, већ по неколико, прича Моро.

Када дођете тамо, објашњава нам, прво вам појасне да не постоји „Јужна Кореја“. Јужна се назива Кореја, а Северна носи назив Демократска Народна република Кореја. Они искључиво прихватају такав однос и такво обраћање према држави. Кореја је наклоњена према Aмерици, а ДНР Кореја према Кини и Русији, појашњава Моро.

Чувано лице

По граду се креће слободно, има статус чуваног лица, као једини странац у свету спорта. Каже да је прошао кроз „скенер“ да би се запослио, али не мисли да је то нешто другачије од осталих земаља у којима је радио.

Дај шта даш!

Кад је у питању плаћање, ту су врло флексибилни.
„Уђете у продавницу и пише „11“. Ви дате 15 долара, они вам врате 4. Дате у еврима – врате вам у еврима. Надмашили су и Црногорце. Домаћу валуту нисам видео, али има и продавница где се купује искључиво домаћа роба. Постоје и фри шопови, али не знам зашто носе такав назив, кад купујемо и ми (странци) и они (домаћи становници)“, прича одбојкашки тренер.

– Они су врло обазриви људи и о свему се води рачуна. Мој тренинг је увек праћен камером, што ми је можда мало у почетку сметало, али сам после видео да се они тако аналитички односе према свим пословима, каже Моро, који још није упознао „вођу“, али је сам вођа, Ким Џонг Ун дао „благослов“ за његов нови уговор.

План је да у новом аранжману, у наредним месецима, дође до овог сусрета.

– Ова земља има перспективу, ником ништа не дугује, имају феноменалну индустрију хране. Њихов просечан лични доходак је између 300 и 350 долара, али стан и кола добијају од државе. Не плаћају школовање, не плаћају здравство, не плаћају комуналије. Држава обезбеђује све, тврди наш саговорник.

Моро сматра да млади у Северној Кореји имају потпуно другачије утемљене вредности, па утицај са Запада, и да допре до њих, кроз музику или филм, не би много променио:

– У мојој екипи све девојке знају да свирају клавир, виолине, што је код нас већ постало необично, такорећи егзотика. Да не помињем читање књига, јер не могу ћерку да натерам да прочита ни две књиге, искрен је наш саговорник.

Једном је на тренингу у најсавременијој теретани пустио модерну, западну музику, али нико није био одушевљен.

– Њима се нешто и не свиђа таква музика. Слушају, могу вам рећи добру музику. Имају једну феноменалну групу Моранго, женску групу састављену од једно 16-18 девојака, од којих 6-7 певају, а остале све свирају. Била је словеначка група Лајбах у Пјонгјангу, што је мени несхватљиво.

Престоница одише чистоћом, дружењем…

Своју причу базира на искуства о Пјонгјангу, па нисмо могли да не питамо да ли је тако и у осталим деловима Северне Кореје.

2 долара друже

Цео дан у спа центру, толико модерном да су у њему направили и вештачке таласе, кошта два долара.

– Не могу да тврдим, али добијам информације да се развило десетак великих градова, нарочито на мору према јапанској страни, и да су се тамо направила озбиљна летовалишта.

У главном граду је одушевљен, између осталог, чистоћом.

– Дајем 100 долара ако нађете папир на 10 километара. Пјонгјанг је као град скоцкан, сређен, улице су широке, тргови велики, а све је врло уређено.

– Ствари које они имају су неупоредиве. Инфраструктуру коју они имају ми немамо, не због Србије као Србије, већ због ситуације каква је у Европи. Ја живим поред хотела који се сад сређује и који има 250 метара висине.

Објашњава да тамо нема ноћног изласка како га ми појмимо. Једноставно, они немају навику да тако излазе:

– Ипак се они много више друже. Идем градом, а испред сваке зграде одбојкашки терен и око 6 сати сви играју одбојку, а они који не играју навијају. Друже се. Као ми за време бомбардовања. Они су упућени једни на друге, јако пуно се друже, целе зграде излазе на улицу и ја их гледам запањено, искрен је наш саговорник.

Однос према вођи – фантастичан!

Морали смо да проверимо и да ли је однос према вођи фанатичан, као што се представља.

– Обично можете прочитати да то изгледа фанатично, али мени изгледа фантастично. Волео бих да ми исто тако волимо нашег председника, ма ко год он био, ма ког уверења, које год политичке странке. Председник је заслужио да га поштује народ који га је изабрао и самим тим и да га воли. Те норме би требало да важе за сваког председника у свакој земљи.

По раду, реду и посвећености, могу да се изједначе са Јапанцима, каже Моро о карактеру људи у Кореји.

Што се тиче спорта и спортских услова, могу да кажем да имам вероватно боље услове за рад него 90 одсто клубова у Европи. Имам боље услове него у Немачкој, а да не говорим о нашим условима, каже Моро.

 

Ради у клубу под називом „425 спорт клуб“, где је 425 ознака армије која је задужена за област спорта. То је једна, у буквалном значењу, армија спортиста, јер 90 одсто спорта је регулисано кроз армију, остали део кроз полицију.

– То није ништа необично, такав систем практикује се и у појединим регионима Кине, објашњава нам он.

Они улажу пуно у спорт, чак има и улица у Пјонгјангу која се зове улица Младости, у којој се налазе 32 спортске хале са гледалиштем. Сваки спорт има своју халу. Ипак, одбојка има посебно место, а популаран је и фудбал.

Нису незналице, али има један минус

Што се ситуације са медијима и са праћењем ситуације из света тиче, каже да је на интернету лако упоредити слику из света са оном коју они преносе.

– Њих никад не би занимале поједине мреже, што се интернета тиче, нити Фарма, немају такву врсту интересовања. Тотално су у другом смеру. Имају свој национални програм и то је то. По мени, они јако наликују бившој Југославији. Имају производњу и компјутера, сви они знају и да раде на компјутеру, али само у смислу посла. Они су врло упућени, нису незналице, каже Моро.

Како наводи, за 30 година каријере, био је тренер свих београдских прволигашких тимова, био је тренер репрезентације, а није могао да живи од свог рада. Зато је кренуо у свет. У Северној Кореји има једну једину, али велику „патњу“ .

– Немам своје пријатеље са собом, немам своју породицу са собом, а ћерка ме је у 11. години питала: „Тата јел си ти био некад на мом рођендану?“. Нисам никад био јер је у фебруару, а мени је сезона у фебруару најжешћа и завршава се у априлу-мају.

Са генералом, који му је и веза са „вођом“ преговара да још људи из Србије поведе у ову, за остатак света, и даље, мистичну земљу.

Извор: Србија данас

Ознаке: Бранислав Моро, Северна кореја, Србин у Северној Кореји