Прочитај ми чланак„Sapere aude! – Усуди се да будеш мудар! (Хорације (Quintus Horatius Flaccus), 65-8. прије нове ере, староримски пјесник) „Колико је људи који не мисле сами, него живе од мисли које су смислили други.“ (Фјодор Михајлович Достојевски, 1821-1881,руски књижевник) „Људи су као вјетрови у шуми којима се вјетар поиграва.“ (Хомер, 9.или 8.вијек прије нове ере, старогрчки писац) „Не могу људи бити срећни ни задовољни све док због својих мишљења морају дрхтати. (Паул Холбах (Paul Henri Thiry d'Holbach), 1723-1789, њемачко – француски филозоф) „Људи су некад били ближи једни другима. Оружје није имало тако велики домет.“ (Станислав Јержи Лец, 1909-1966, пољски сатиричар и пјесник)
У својој „Критици практичног ума“, њемачки филозоф Имануел Кант (1724-1804) одговара на питање шта човјек, као дјелатно биће, треба да чини. Практичан ум (као законодавац), по њему, посједује способност издавања заповијести човјековој слободној вољи у облику законских и моралних норми. Сматрао је да је „човјек је сврха, како само себи, тако и другима“, те да „јавна употреба ума мора да буде слободна, а(ли) спољне силе спречавају човјека да јавно саопшти своје мисли и лишавају га, у исто вријеме, његове слободе да мисли…“
Јавна употреба ума је атрибут просвећеног човјека. А у „Одговору на питање шта је просвећеност“, Кант је написао:
„Просвећеност је човјеков излазак из малољетности за коју је сам крив. Малољетност је неспособност служења властитим разумом без нечијег вођства…Sapere aude! Имај храбрости да се служиш властитим разумом! Ово је, дакле, мото просвећености…јавна употреба ума мора у свако доба бити слободна и само она може довести до просвећености људи. Његова приватна употреба, међутим, може се ограничити чешће и у знатној мјери…“
Jавнa употребa ума je, po Канту, слободно, јавно и неинтересно изношење сопственог мишљења грађанина, док се приватна употреба ума односи на поступање у оквиру одређених дужности или службе која му је повјерена. Приватна употреба ума, сматрао је, јесте када професор, за плату, држи предавања својим студентима на државном универзитету. То је и зато што је програм предавања утврдио надлежни орган универзитета. Његова слобода умовања је тада ограничена, јер поступа по правилима струке (lege artis). А јавна употреба ума је када професор напише књигу у којој, без накнаде, износи сопствене мисли о питањима од ширег значаја и у корист општег добра.
Такође, Кант је сматрао да је јавна употреба интелектуалног ума кључни фактор просвећивања европских народа, те да су слободни интелектуалци носиоци друштвених реформи.
Кључно је питање – Колико је грађанин слободан, те докле се простире imperium (државна власт) која његову слободу ограничава? Хегел је казао: „Сфера права је сфера (самосвјесне) слободе, границе права одређује људски разум.“
А у „Збирци мишљења римских правника – Digesta“, која је била саставни дио „Јустинијановог законика“ (6.вијек) и уџбеник права, речено је да је слобода од природе дата свакоме да ради шта хоће, осим онога у чему је силом или правним нормама спријечен.
По британском социологу Ентонију Гиденсу (1938), модел доброг друштва се заснива на добро избалансираном односу између етике личног и етике колективног.
Роберт Дал (1915-2014, амерички политиколог) је наглашавао повезаност слободе (избора) са моралном аутономијом човјека. „Бити морално аутономан значи управљати самим собом у сфери морално релевантних опција.“
Лаш Свенсен (1970, норвешки филозоф) каже да човјек „упознаје себе, (и) ствара своје јаство живећи са другим људима“. Значи, слобода да човјек постане свој је и обавеза према другоме.
Међутим, људско друштво није хармонична заједница колективног и појединачног. Мађарски писац, есејиста и свестрани интелектуалац Бела Хамваш (1897-1968) је о томе писао:
„Живимо у вријеме…када умјесто свјесне дјелатности јединке, долази несвјесна дјелатност масе…Индивидуално и јасно мишљење и дјеловање почиње да зависи од мутног и несвјесног дјеловања масе…Човјек почиње да живи висећи наглавачке.“
У савременим (нео)либералним друштвима „колонизоване свијести“, сузбијене политичке самосвијести и покиданих социјалних веза нема изричитих забрана, али код већине грађана не постоји критичка свијест. Кривци за то су образовни систем, медијска машинерија и „индустрија јефтине забаве“. Грађанин је „суверен“ само у улози потрошача. Власт, како каже италијански филозоф Дијего Фузаро (1983), „успјешно одржава масу у непрекидном добу дјетињства и незрелости“. У стварности грађани су под контролом помоћи „паноптичке стратегије потрошње“.
Ерих Фром (1900-1980, њемачки социлолог и филозоф) је говорио да је „контрола прешла у руке бирократских елита које мање владају присиљавајућом послушношћу, а више изнајмљивањем пристанка којим се у великој мјери манипулише савременим средствима психологије…Начин на који људи изражавају своју вољу не разликује се од начина на који купују робу – слушају ријечи пропаганде…Право на изражавање мишљења значајно је ако смо у стању имати властито мишљење…“ За „разумно противљење“ оваквој стварности, сматрао је, неопходна је индивидуална храброст.
А Јакуб Карпински (1940-2003, пољски социолог, политиколог и историчар) сматрао је да је социјални инжењеринг „пројектовање и изградња друштвених структура, за које као материјал служе људска бића…при чему, наравно, материјал нико не пита шта он о свему томе мисли“. По њему, друштвени „инжењери“ своја „права“ црпе из увјерења да посједују апсолутна знања и вриједности.
Филозофи и социолози, припадници „Франкфуртске школе“, говорили су да је масама лако манипулисати, те да су потрошачко друштво и „индустрија културе“ постали начин савременог живота. Макс Хоркхајмер (1895-1973, управник те школе) је сматрао да је човјек приморан на прихватање реалности, или да се побуни. Ипак, већина људи добровољно пристаје на покорност, као и на ограничење слободе и индивидуалности. „Једнодимензионални човјек“ је категорија Херберта Маркузеа (1898-1979). Од једнодимензионалности (потискивања индивидуалности) човјек може побјећи само ако претходно достигне свијест о потчињености, а онда се супротстави потчинитељима. Теодор Адорно (1903-1969) је говорио и писао о смрти субјективности. Присилна наметања образаца понашања и начина живота, путем моде и рекламе, омогућава контролу појединаца, држећи их у илузији да су слободни и самоодређени.
„Популарна култура“, одлучујуће обликује свијест грађана. Публицитет, односно реклама, наметање „онога што се носи, што се вози и што се једе“ постаје замјена за политички избор. Манипулација води главну ријеч, како на свјесном тако и на несвјесном плану. Социолог и филозоф Ђуро Шушњић (1934) је сматрао да је „масовна култура пријатна диктатура, подмукла диктатура.“
Макс Вебер (1865-1920, њемачки социлог и филозоф) је критиковао лажне интелектуалце који у јавном животу желе да заузму лидерску улогу. Принципе непристрасности и слободе јавног вредновања они сматрају само средствима увећања права на аутономију сопственог јавног става и смањења контроле друштвених ауторитета над њима. По историчару књижевности, есејисти и истакнутом свестраном јавном интелектуалцу Милу Ломпару (1962), то су они који „изнајмљују своје мишљење“ ради материјалне добити.
Руски политички и религијски филозоф Иван Иљин је сматрао да се тоталитарност не састоји у облику већ у обиму власти. Свака власт која жели да држи грађане под контролом јесте тоталитарна, макар формално била „демократска“. А пољски пјесник и филозоф Чеслав Милош (1911-2004) је у књизи есеја „Заробљени ум“ критиковао понижавање људског ума у „тоталитарном социјалистичком једноумљу“. Дефинисао је интелектуалца – кетмана као човјека – мачку са девет живота или као камелеона који мијења боју и прилагођава се сваком диктатору. То је постао појам за превртљивца, прелетача и дуговјечног функционера који се прилагођава и oпстаје каква год политичка елита да дође на власт. Кетманство представља и прикривање сопствене етичке празнине, раздвајањем оног што је на срцу од оног што је на језику.
Стратегија кетмана је, као такијах, дозвољена и вјековима развијана морална недоследност у сунитском исламу, тамо гдје су муслимани били у мањини, али само док не постану већина.
Џорџ Бернард Шо (1856-1950, ирски писац) је казао да „Слобода значи одговорност. Зато већина страхује од ње“. У прилог томе, Ерих Фром наводи три начина бијега од слободе: аутоматизовани конформизам, ауторитарност и деструктивност. „Аутоматизовани конформизам“, или модус „социјалног камелеона“, мијења индивидуално „ја“ у оно које сматра друштвено пожељним. „Ауторитарност“ је допуштање контроле над појединцем, тј. пребацивање слободе избора на неког другог (пасивни став), или постајање ауторитетом над другима (активни ауторитет). То води у два екстрема – мазохизам и садизам. „Деструктивност“ (тероризам, вандализам, злочини, зависности, бруталности, самоубиства…) јесте сваки процес усмјерен на насилно елиминисање других или на радикалне и насилне промјене свијета око себе.
По њемачком филозофу Мартину Хајдегеру (1889-1976), у савременом добу тријумфује неаутентична стварност у којој „свако је онај други и нико није свој“.
Албер Ками (француски писац и филозоф) је написао да је „човјек једино биће које се не мири с тим што јесте“. Побуњеника дефинише као особу која се супротставља постојећем систему вриједности, односно која се залаже за ограничења која су примјерена и обавезују свакога и сваком члану заједнице доносе корист. Допуњујући Декарта, говорио је „Буним се, дакле, ми постојимо“, те да „Сумња је увијек добитак“. Суштину етике отпора чини људски достојанствен и храбар став непристајања на неправду.
Дијего Фузаро демократију дефинише као облик владавине „који не само не гуши неслагање, већ га прихвата као извор своје снаге, а не слабости“. Јер, јавна употреба ума јесте остваривање права на другачије мишљење. Слобода мишљења је право јавног ума на сопствену ријеч. Људски ум може да функционише само ако је човјек слободан и способан да га јавно користи. Јавна употреба ума је суштинско обиљежје демократије и подразумијева слобoду избора да се чини све оно што не шкоди другоме и што закон допушта. То је и опредјељење за право и слободу другог да јавно употријеби свој ум.
Етички став и грађанска храброст су темељи дјелотворног јавног дјеловања (јавне употребе ума), његова тачка ослонца и последње линије одбране.
Милан Гајовић, дипломирани правник са адвокатским испитом и дипломирани економиста, из Подгорице
— СРБИН инфо (@srbininfo) March 30, 2022
