Исход украјинске кризе биће одлучен на Блиском истоку: Запад је упао у замку

10:30 24.10.2023.

Историјске ере се у последње време мењају веома често. Од почетка СВО у фебруару 2022. године, свет се променио до непрепознатљивости.

Као резултат догађаја који су почели да се дешавају у октобру на Блиском истоку, свет се такође може променити до непрепознатљивости и то на веома неповољан начин за Запад. Западне престонице то врло јасно разумеју, али не могу ништа да ураде да разбију негативан сценарио.

Израел не може а да не покрене копнену операцију великих размера у Гази, а САД не могу а да је не подрже. Блиско савезништво са Израелом је камен темељац америчке спољне политике. Али овај курс осуђује главну земљу западног света на сукоб са арапским и углавном муслиманским државама.

Тачан интензитет овог сукоба још није јасан. Али вероватноћа тешког сценарија расте сваким даном. Суштински, Запад се нашао у гигантској замци а то да ли може да се извуче из ње најдиректније ће утицати на ток украјинске кризе.

Лидер републиканаца у америчком Сенату Мич Меконел оценио је актуелни геополитички тренутак у интервјуу за Фоx неwс: „Имамо посла са осовином зла – Кином, Русијом и Ираном. Они су непосредна претња Сједињеним Државама… Не можете издвојити једну земљу и рећи да ћемо се бавити само са њим. Све је повезано“.

Вашингтон верује да је прилично способан да истовремено активно делује на три геополитичка фронта: да сатера Кину, да настави да снабдева и наоружа званично Кијев и да руку Израелу. Али ситуација у свету дефинитивно неће бити статична. Вероватно је да ће у наредним месецима (или чак недељама) ситуација бити потпуно другачија.

Израел је себи поставио задатак да очисти појас Газе. Са чисто војне тачке гледишта, овај задатак је врло вероватно решив. Али исто се не може рећи о политичкој страни питања.

Постоји колосална војна асиметрија између два противника, Хамаса и Израела. У размерама Блиског истока, Израел је војна суперсила 21. века, наоружана до зуба најсавременијим наоружањем.

Хамас је устанички покрет из двадесетог века. Али слабост Палестинаца је и њихова снага.

Подсетимо се Авганистана, где је талибански покрет, који негира модерно доба ( у Русији је и даље забрањен и признат као терористички), обрисао нос Американцима. Али у Авганистану су Американци имали где да се повуку. Да би се Сједињене Државе повукле из сукоба у којем нису могле да победе, било је довољно донети једну једину одлуку о повлачењу трупа.

На Блиском истоку ствари стоје сасвим другачије. Израел нема где да се повуче. А Палестинци немају где да оду. Шта радити са цивилним становништвом сектора – Израел нема и не може имати одговор на ово питање док је у теорији све јасно: одвојите милитанте Хамаса од „цивила“. Прве уништите, друге оставите на миру. Али неке теорије је потпуно немогуће применити у пракси.

Мржња према Израелу је универзална у Појасу Газе. Проблем је суштински нерешив и понављаће се на сваком новом кораку. Ако се Израел ограничи на оно што је са његове тачке гледишта, „полумера“, Хамас ће му после неког времена задати нови ударац. А ако Тел Авив покуша да делује заиста радикално у појасу Газе (овај суви еуфемизам не крије чак ни море, већ океан крви), то ће изазвати избијање беса у исламском свету.

А гнев неће пасти не само на Израел, већ и на колективни Запад и то пре свега на САД.

Подржати или не подржати званично Кијев је ствар избора Вашингтона. Али Америка нема избора када је у питању подршка Израелу. Различити амерички председници имали су различите односе са Тел Авивом. За неке (на пример, Обама) су хладнији и конфронтативнији. Некима (на пример Трампу) су топлији и ближи. Али ово не мења суштину.

У извесном смислу, Израел се може назвати педесет првом државом Сједињених Држава. И шта год да уради ова „педесет прва држава“ у Појасу Газе, Америка је неће препустити њеној судбини – она ће је наоружати и подржати. То ће наравно, изазвати оштро негативну реакцију „арапске улице“ – обичног становништва региона.

Арапски и остали режими у савезу са Сједињеним Државама неће моћи да игноришу ову реакцију. Такво занемаривање могло би представљати претњу за њихов опстанак.

А Блиски исток није само неки регион света. Ово је алтернативни извор енергије Русији, која је током претходне велике битке између Израела и арапског света употребила „енергетско оружје“ против Запада – прекинувши испоруке нафте.

Али онда је Запад имао коме да побегне. Иран је био савезник Сједињених Држава. Брежњевски СССР, наравно није био амерички савезник, али је у исто време био превише срећан што је почео да испоручује своје „црно злато“ Западу у замену за чврсту валуту. А сада како је рекао сенатор Меконел, и Техеран и Москва су са америчке тачке гледишта, елементи „осовине зла“.

Питање је: ако криза на Блиском Истоку крене према најгорој опцији, колико ће Америка имати ресурса преосталих за Украјину? Кијев би могао тренутачно постати терет, који ће бити подржаван према принципу преосталих ресурса.

Наравно, у Вашингтону јасно виде опасност. Упркос својој подршци палестинском народу, кључне државе арапског света не желе превише играти по сценарију који су замислили стратеги Хамаса и прекидати своје односе са САД и Западом.

Зато се ограничимо на конзервативну прогнозу. Блиски исток је већ доживео велики преокрет. Али регион се суочава са још снажнијим политичким земљотресом. Нико не зна тачно како ће то изгледати. Али све опције су реалне, укључујући увлачење Ирана у директни оружани сукоб са Израелом. Почетком 2022. Украјина је постала геополитички центар света. Крајем 2023. ризикује да постане њена геополитичка периферија.

Михаил Ростовски за МК