ХОЋЕТЕ АМЕРИЧКУ ВИЗУ? Постаните терориста!

10:27 30.12.2015.

Ко у Србији је уопште чуо за Мајкла Спрингмена, бившег америчког дипломату који је отпуштен зато што је одбијао да на лепе очи издаје америчке визе будућим терористима? Вероватно нико – или премало људи. А требало би.

Спрингмен је током 2015. године објавио књигу под насловом: „Визе за Ал Каиду: милостиња ЦИА-е која је уздрмала свет – инсајдерски поглед“. Спрингмен је између 1987-89. радио у америчком конзулату у Џеди, Саудијској Арабији, као челник бироа за издавање виза. Пошто се жалио Стејт департменту да су му стизале наредбе од виших дипломата да одобри визе крајње сумњивим лицима, или да преиначи своје одлуке да их одбије, добио је отказ.

Како је Спрингмен објаснио у недавном интервјуу,[i] „Заправо сам протестовао против покушаја да се људи које је регрутовао Осама бин Ладен доведу у Сједињене Државе ради терористичке обуке коју је организовала ЦИА, после које би били враћени у Авганистан да се боре против тадашњих Совјета“.

Међутим, ствар се није завршила у Авганистану. Према Спрингмену, то је био тек почетак:

„Ал Каида је само једна од робних марки за програм издавања америчких виза за терористе. У почетку су се они називали муџахединима. То су били људи регрутовани широм света и затим послати у САД и Пакистан на обуку, а потом у Авганистан да би обарали летилице и дизали ствари у ваздух, с надом да су у њима били совјетски војници.

Онда су променили марку и постали Ал Каида, али су то суштински били исти фанатични муслимани који су одрађивали амерички посао дестабилизације, прво Југославије, а затим Ирака, Либије и Сирије. Сада их зову ИДИЛ, ИДИС или Даеш, али то су исти људи. То је Арапско-авганистанска легија, момци који су регрутовани као муџахедини пре 25 година или више.

Они нису организовани попут америчких маринаца – они су лудаци послати од стране Саудијаца и Заливских држава, које су Американци регрутовали и обучавали, да би из затим пустили с ланца ради дестабилизације, пустошења, декултурализације и уништавања земаља или влада које се Сједињеним Државама не допадају.

Радили су то у Ираку, у Југославији, у Либији, која је имала један од највећих животних стандарда у Африци, а сада то раде у Сирији, за коју мислим да је у горем стању после четири године амерички-спонзорисаног рата него што је то био или данас јесте Ирак“.

Спрингмен отворено оптужује своју владу да се бави „државно спонзорисаним тероризмом“, у који су уплетене све три гране америчке власти: извршна, законодавна и судска.

Основа је била тзв. операција „Циклон“. Према познатом антиратном аустралијском новинару Џону Пилџеру, „Циклон“ је одобрио тадашњи директор ЦИА Вилијам Кејси, на основу плана пакистанске обавештајне службе за регрутовање људи широм света ради укључивања у џихад у Авганистану. Осим у Пакистану, регрути су обуку добијали и у Америци, у кампу ЦИА у Кемп Перију у Охају, или на тзв. „Фарми“, близу Вилијамсбурга у Вирџинији. И та операција се, према Спрингмену, наставила и после совјетског повлачења из Авганистана 1989. године.

Обуку су организовале америчке специјалне јединице, попут Зелених беретки, али и, највероватније, плаћеници некадашњег Блеквотера. Спрингмен сматра да су Американци у (бар) једној ствари надмашили чак и Хитлера:

„Чак ни Адолф Хитлер и нацисти нису доводили терористе у Немачку и давали им врхунску обуку да би их затим усмерили на деловање против немачког народа. Међутим, Сједињене Државе су управо то радиле, користећи своје министарство спољних послова и обавештајне агенције, а затим то прикриле, и свим силама се упињу да то прикрију до данашњих дана“.

При томе, Спрингмен овде не мисли само на терористе против којих се америчке снаге (наводно) боре у другим земљама, већ и на шокантну чињеницу да је, од 20 џихадиста који су (бар према званичној верзији) учествовали у терористичком нападу на Светски трговински центар 11.9.2001. њих 15 добило америчке визе у Саудијској Арабији, од којих 11 управо у Џеди, одакле је Спрингмен уклоњен.

Како је приметила новинарка која га је интервјуисала, Спрингменов проблем је био у томе што је он, заправо, радио свој посао, односно одбијао да изда визе људима који нису испуњавали основне критеријуме за њено добијање:

„Када неко поднесе захтев за визу, морате да будете у стању да установите бар неку врсту везе или са местом где је поднет захтев или са земљом одредницом. Имате посао, похађате школу, водите бизнис, уложили сте новац у нешто – дакле имате јак разлог да се вратите из Сједињених Држава, шта год да је био разлог вашег путовања. На пример, људи путују у САД ради туризма, да посете родбину, да потпишу уговор, шта год. Али не могу да остану, јер морају да се врате да би наставили да воде своју фирму, да би дипломирали на универзитету, да би се вратили својој руководећој позицији у фирми, коју не могу тек тако да напусте.

Ни један од тих људи није имао никакву сличну везу. То су били људи који нису чак могли да наведу ни град у који иду, нити зашто тамо иду, који нису могли да ми дају ама баш никакву информацију о томе чиме се баве или зашто се тиме баве“.

А нека помисле сви они који су сатима чекали у редовима за визе за неку западну земљу колико су доказа, потврда и/или сведочанстава морали да доставе – без гаранције да ће добити зелено светло.

За многе који су већ формирали своје мишљење о Сједињеним Државама, Спрингменова открића не представљају изненађење. Уосталом, ко год је учестовао у нашим ратовима током 1990-их, или их само изучавао, свестан је да су САД уистину „државни спонзор тероризма“, земља која не само користи, већ и обучава терористе који ће касније растурати или дестабилизовати земље које стоје на путу америчке доминације. Ипак, новина за многе је сигурно навођење прецизних места где су будући терористи добијали обуку у самим САД, као и Спрингменова тврдња да су вероватно чак „две трећине“ америчког дипломатског особља заправо обавештајци.

Неки пут је, уместо анализе, најбоље пустити друге, везане за предмет анализе, да говоре. Мајкл Спрингмен је проговорио. Разуме се, оно што има да каже није тема за америчке мас-медије, наводно заокупљене митском „борбом против тероризма“. Али треба свакако да буде тема за овдашњу публику. Поготово за поборнике „евроатлантских интеграција“ и „вредности“ које исте наводно заступају. Ако ништа друго, бар да мало боље упознају своје „пријатеље“, „савезнике“, „стратешке партнере“. Да не буде после – „нисмо знали“…