Прочитај ми чланакУ Savile Townu у Јоркширу чак и продавачица сладоледа носи бурку. У том граду је преостало - 48 бијелих Енглеза. Словима: четрдесет и осам. A и они се пакирају, јер им комшије јасно дају до знања да их више не мисле толерисрати.
Aко дођете у Savile Townu, осећаћете се као у каквом провинцијском градићу у руралним дијеловима Aвганистана. Осим архитектуре, ту више нема трагова енглеске присутности. Savile је, попоследњем попису становништва из 2011, етнички најчишћи град Енглеске, можда и Европе. Бијелих Енглеза је тада преостало тек нешто преко 1%: 99% становника су били муслимани азијског поријекла. Тачније, било их је 48 од укупно 4.033. Данас, пет година касније, их је још и мање, а до идућег пописа 2021., готово сигурно, неће преостати нити један. Борба против расизма у Енглеској је, очито, усмјерена против погрешне стране.
Нико на улици не говори енглески, нити га уоште знају. Нарочито жене: већином носе бурке, а оне које их не носе, носе мараме. Већина их, каже новинарка Дејли Мејла која је недавно посјетила тај град, не жели имати контакта ни с једном особом која није из њене културе, и није муслиманске вјере. И готово све су допутовале у Енглеску да би се удале за “Британце” који су имигрирали из јужне Aзије. Њихове слободе су строго ограничене, и британски закони који штите права жена ту не важе. Оне подижу децу, кувају за породицу, а излазе из кућа тек ретко, углавном тек у локалну џамију која организира дружења само за жене – било какав контакт с мушкарцима који нису чланови породице им је забрањен, но то је живот какав оне прихваћају и никакав други, како стоје ствари, нити не желе да прихвате. Џамијом управља Деобандис, исламска секта која брани следбеницима било какво мијешање хршћанима, Јеврејима, и Хиндусима – камоли атеистима.
Њихови преци су дошли у Savile Townu као јефтина радна снага у локалним творницама текстила по којима је Јоркшир био познат. Они су купили властите куће, и потом почели отварати у њима дућане који су продавали бурке, ћилиме за молитву, и парфеме без алкохола, које им вјера брани. Ускоро су саградили и џамију за 4.000 људи. A нешто касније су у мјесту установили и шеријатски суд, који по кратком поступку проводи стриктне исламске законе. Тај суд је критикован недавно у Горњем дому британског парламента, због дискриминације спрам жена при разводима, али исламски судови имају велику потпору регресивних либерала у Енглеској који у тој цивилизацијској регресији, која би их иначе згрозила, виде мултикултуралност, па су такве судове често подржавали и британски надбискупи.
Сју Рид, која је посјетила тај град како би написала репортажу о њему, каже (и потврђује фотографијом) како чак и жена која продаје сладолед из камионета носи бурку, чак и сред лета, а у граду поред покретне сладоледарнице имају и покретног месара који иде около по кућама и коље, наравно стриктно халал, јагањце и јариће. Дечаци се углавном школују у џамији, где уче Куран напамет: девојчица, пише Рид, нема на повратку из медресе – оне се, очито, не школују. A свака девојчица коју је срела, каже Рид, чак и оне од шест година које су се играле у парку, је била умотана у хиџаб, од врата до ципела.
Осам од некадашњих девет пубова у мјесту је затворено, јер нитко не пије алкохол. Фризерски салон је давно затворен, као и западњачки дућани с намирницама и одећом. Суочени са свим тим, бијелци су почели одлазити. Прво полако, а затим као лавина. Једноставно су иселили. Ускоро, некад идилични градић у Јоркширу је постао џихадистичко легло, и почео живјети својим животом, посве изолиран од Енглеске која га окружује. У међувремену је дао и неколико истакнутих бомбаша – самоубица, који су погинули борећи се за ИДИЛ у Сирији. A Мухамед Садику Кан, вођа бомбашких напада у Лондону 7. јула 2005. је такође рођен и одрастао у близини. Он је, прије одласка у главни град, где је заједно са својим сарадницима побио 52 људи у експлозијама у аутобусима и подземној железници, поздравио своју трудну жену на тераси властите куће у суседном мјесту.
Поред Сју Рида, о Savile Townu је раније ове године писао и Овен Бенет-Џонс, који је до недавно био ББЦ-јев кореспондент за Пакистан. Он је први писао о утјецају Деобанди покрета на муслиманску популацију у овом мјесту. Он је за Радио 4 интервјуисао и муфтију Мухамеда Пандора, градског званичника и гласноговорника мјесне џамије, који је 1964. дошао у Енглеску као имигрант с децом и породицом. Он такође живи у околини мјеста, и иако каже да је британски муслиман, није дозволио Бенет-Џонсону да се упозна с његовом супругом кад га је овај посјетио у њиховој кући, али јој је дозволио да спреми чај за њега и Џонса. Пандор каже да је његова жена покривена бурком цело вријеме, а дозвољава јој да подигне вео само и једино кад на аеродрому даје пасош. Они код куће не гледају телевизију, и не слушају музику, јер Пандор каже да је свака музика неисламска.
A иако је “савјетник за религију” на чак два британска универзитета — Бредфорд и Хадерсфилд — рекао је за ББЦ како муслимани – само мушкарци, јасно – смију приступити високом образовању само како би молили и учили, а нипошто како би “гледали жене”. “Aко Мухамед то није радио, онда ни ми то нећемо радити”, рекао је за ББЦ, и додао како су Деобанди покрет који “враћа Ислам коријенима” и како они желе живјети на једнак начин на који је пророк живио пре 14. векова. Дакле, без новотарија које су дошле касније.
Aко мислите да је то нека мала секта која живи у средњем вијеку – Деобанди воде чак 1.600 регистрираних џамија у Уједињеном краљевству, и обучава 80% свих исламских клерика у Британији. A клерици имају немјерљив утјецај на муслимане у тој земљи. A њих има 2,7 милијуна, односно нешто преко 5% енглеске популације. У Лондону, по попису из 2011., било их је нешто преко 12,5%, с тим да им број незадрживо расте. Број од 5% у општој популацији 2011. не треба заваравати – међу млађима од 5 година има чак 10% муслимана, а слично је и с британском популацијом од 5-10 година. Уз имиграцију и више него двоструку стопу рађања, Британија ће до средине века, можда и прије, бити већински муслиманска.
Стога и није неко изненађење да су бијелци у Savile Townu застрашени и да бјеже. Лоран Метју, једна од ријетких преосталих, рекла је за Дејли мејл:
„Ноћу не излазим из куће, јер је опасно за оне који нису муслимани. Није разумно за жену овде да излази из куће након мрака. Младићи се скупљају на угловима, и жене их се боје, јер они не поштују бијеле жене”. О чему Лоран говори, ускоро је спознала и новинарка: кад је кренула према џамији, с прозора кућа су је гледале зачуђене жене у буркама којима је било невјеројатно видети непокривену жену на улици, као да се не ради о средишту Енглеске. Кад је запитала високог младића с исламском капицом у бијелој одећи где се налази улаз у џамију, он је пљунуо на њу и издерао се:
„Губи се, немаш што тражити овде. И не враћај се.”
Што ју је довело да закључка да, ма како то било тешко за пробавити британским либералима, муслимани овде не желе никакву мултикултуралност. Они желе живјети само са својима. Зато је притисак велик на ријетке преостале бијелце да иселе. Некима су и покуцали на врата потпуни странци у исламској одећи, с хрпом готовине у пластичним врећицама, и затражили да им продају куће. 76-годишња Џоан Вуд, религиозна старица рођена у мјесту, је једна од њих. Њена деца је моле да напусти град и оде негђе гдее ће уживати пензију с људима попут ње. Она то не жели: овде је рођена, и не жели селити под притиском. Новинарки је испричала, у својој кући на периферији Savile Townа, како се то десило само дан након што јој је умро супруг.
„Није прошло ни 24 сата откад је умро, кад је сусјед муслиман гурно цедуљицу кроз отвор за пошту, на којој је писало да жели купити кућу. Живјела сам овде цијели живот. Била сам у жалости, а на цедуљици није било никакве саучешћа, ничег. Но скупила сам снагу, назвала сам број који је био на папирићу и рекла да кућа није на продају, нити ће икад за мог живота то бити”.
Но, муфтија Пандор каже да се такве ствари не догађају. Он је за Радио 4 рекао да “white flight”, бијег бијелаца, није последица њиховог расизма већ бијелачког.
„Ко би купио кућу непосредно до моје?”, пита Пандор. „Сигурно то неће направити некакав бијелац. Па ју је купио мој ујак. И што се онда догодило? Тип на другој страни улице је рекао „Кврагу и ово, ја одлазим – и отишао је”.
A Savile Town је овог прољећа доживио највећи скуп у својој историји. У њега се слило чак 20.000 људи како би присуствовали погребу Хафиза Патела, једног од најеминентнијих британских клерика, који је држао џамију у округу Dewsbury у који спада и Savile Town и који је умро у 92. години.
