Прочитај ми чланак
Турска је 90-тих година прошлог века кренула у освајање простора Централне Азије где живе туркски народи, то јест народи који имају турске корене, а који живе у Казахстану, Узбекистану, Киргистану, Таџикистану, Туркменистану, па и у самој Русији.
Дакле, распад СССР-а је био сигнал да Турска као атлантистички играч крене да одваја народ са овог простора од утицаја Русије и да га везује за себе.
Цео тај пан-туркистички или нео-османски пројекат је био добро испланиран и подржан великим новцем. Главно оружје продора Турске чија економија је „случајно” баш у то време брзо почела да се развија је била такозвана „мека сила”, а у оквиру ње – образовање.
По поменутим земљама у складу са либералнијим законима донетим после распада СССР-а почели су да ничу турски лицеји, образовне установе које су биле веома добро опремљене и са веома квалитетним наставним кадром. Ти лицеји су били доста квалитетнији од постојећих домаћих образовних установа и многи родитељи, а посебно они богатији су се трудили да упишу своју децу у новоосноване турске школе где се добијало врхунско образовање. Предавања су се држала на неколико језика: енглеском, турском, руском и локалном, на пример таџикском ако је школа била у Таџикистану.
Шта се добијало кроз тај програм турских школа?
– Учио се турски и други страни језици
– Добијало се образовање са којим је могао да се тражи боље плаћен посао
– Деца су добијала могућност за путовања на разна међународна такмичења и тако су упознавала свет
– Стварала се добра психолошка атмосфера око Турске као моћне и богате државе која људима отвара могућности
Све у свему добијале су се лепе перспективе кроз те турске школе.
А онда је радна снага која је раније гравитирала ка Русији због знања руског језика који је знала још из совјетског периода, добила могућност да гравитира ка Турској пошто је сада знала и турски језик. И наравно почело је да се мења опште расположење у земљама Централне Азије у корист Турске.
Иза пројекта стварања мреже турских школа у Централној Азији, али и другде по свету стајао је покрет Фетулаха Гјулена, Турчина, муслимана сунита и његовог покрета који је проповедао ислам који није одрицао модерност и који је био за верску трпељивост и међурелигијски дијалог. Његов покрет је основан на бази учења другог старијег турског верског учитеља шеика Саида Нурсија (1876-1960) који се сматра идеологом покрета „Нурџулар”.
Ко су заправо чланови „Нурџулара”? Чланови „Нурџулара” су радикално настројени турски исламисти, а „Нурџулар” је суфијско братство. Постоје подаци према којима се на челу „Нурџулара” налази управо Фетулах Гјулен иако се ови подаци негирају од стране Гјулена. У златно доба свог деловања у Турској „Нурџулар” је контролисао око 30% економије земље и многе турске медије.
По оценама турских експерата исламски капитал који је подржавао Гјулена је достизао 50 милијарди долара. „Нурџулар” је подржавало више од 500 фирми, а група Гјулена је контролисала 88 фондова (вакуфа), 20 општина, 128 приватних школа, 218 фирми, 129 курсева за обуку, интернате, новину са тиражом од 250.000 примерака, ТВ станицу, две радио станице, финансијску организацију са бескаматним кредитирањем, осигуравајуће друштво и друго.
Ширећи своју делатност у иностранству од 1992-ге године Гјуленова група је у 35 земаља отворила 6 универзитета и колеџа, 236 лицеја, 2 основе школе, 8 центара за изучавање страних језика и информатике, 6 курсева за припрему за факултете, 21 интернат.
Циљ Гјуленове групе је био – припремати кадрове за државну администрацију у држави где се изводи програм која би у будућности обезбедила симпатије ка Турској, а у којој ће током, времена бити направљена исламска држава.
Међутим, поред квалитетног светског знања у тим турским школама, а и уз помоћ мрежа формираних ван школа, ширио се и ортодоксни ислам. Када су власти у неким земљама Централне Азије постале свесне да турске школе у њиховим земљама поред опште образовних имају и верске и пан-туркистичке циљеве почеле су да им постављају мање или веће препреке. Тако на пример у Узбекистану су затворене све турске школе, а у Русији је забрањен рад организације „Нурџулар”. Међутим, остао је добар утицај турских школа у народу.
Пошто су Фетулах Гјулен и његов покрет у једном тренутку у Турској имали огромно богатство и доста утицали на јавно мњење, 1998-ме године он је био оптужен да покушава да свргне постојећи систем, па се зато преселио у Америку. У мају 2006-те године, врховни суд Турске је скинуо све оптужбе против њега. Магазин „Foreign Policy” га је 2008-ме године прогласио једним од водећих интелектуалаца у свету. Сматра се да данас покрет Гјулена у Турској и другим деловима света, а посебно у Централној Азији има око 5 милиона следбеника.
Заправо, покрет Гјулена и покрет „Нурџулар” су заједно дејствовали.
Ево како изгледа јавно лице Фетулаха Гјулена:
У складу са претходно написаним сматрам да преко оваквих и сличних пројеката нео-османизам јача утицај Турске и да ће он бити све већи. Чак и ако власти пре свега у исламским земљама Централне Азије крену да се боре против ових утицаја, у народу остаје добар глас о томе шта су Фетулах Гјулен и његов покрет урадили за обичне људе. И још ако власт не понуди нешто бар приближно ономе што је нудио Гјуленов покрет, онда власт добија противнике.
Овде видимо како „мека сила” може да буде врло ефикасно оружје у међународним односима и како може да преокреће општу друштвено-политичку ситуацију. Значи, врло је важно који се страни језик учи у некој земљи, јер је језик носилац културе једног народа и кроз учење страног језика предаје се и култура тог народа народу који учи тај страни језик. А кроз предавање културе много тога може да се прогура.
Тешић Горан, ЕВРОАЗИЈСКА СРБИЈА
