„Изгледа да смо само пробудили успаваног џина.“ Речи којима је адмирал Јамамото прокоментарисао вест о делимичном успеху напада на Перл Харбор Американци данас често помињу у својиманализама украјинске кризе.

Разлог је очигледан: док је у последњих 25 година постсовјетска Русија могла само да негодује због ширења НАТО-а ка њеним границама, после 2008. улоге су се промениле, а последица је да данас САД и Европа немају прави одговор на украјинску кризу. Штавише, сматра се да је узрок томе била политика НАТО-а после хладног рата која је Русију третирала као пораженог противника и провоцирала ширењем на исток и бомбардовањем Србије, за шта данас цену плаћа у Украјини. Таквој оцени овде би се мало шта могло додати осим можда да је бомбардовањем кинеске амбасаде у Београду 1999. НАТО пробудио и другог џина – Кину – чији се војни буџет после овог догађаја винуо у небо.

У чему је НАТО погрешио после хладног рата? Мајкл О’Ханлон из Брукингс института мисли да су направљене четири главне грешке. Прво, што је потценио Русију и искључио могућност међудржавних ратова у догледној будућности. Друго, што је главни задатак НАТО-а – одбрану територије државачланица – заменио мисијама изван његових граница и почео да се шири према Русији. Треће, што су његови лидери постали жртве властите реторике и поверовали да то неће изазвати реакцију Москве. Четврто, што су поверовали да ће НАТО бити успешан у операцијама далеко ван своје територије, на пример, у Авганистану, Ираку и Либији. И у томе бисмо се могли сложити са овим аутором, уз додатак пете грешке што су САД, уместо да учврсте УН после хладног рата, поверовале да им оне више нису потребне и да би их могле заменити „глобалним НАТО-ом“. Последица је да данас Уједињених нација нема у Украјини иако су их Американци направили после Другог светског рата управо да би спречили овакве кризе.

Како исправити грешке? Лидери НАТО-а верују да се одговор сам намеће. Генерални секретар НАТО-а у недавном интервјуу је изјавио: „НАТО се вратио“, изражавајући уверење да ће предстојећи самит у Велсу обележити повратак алијансе својој изворној мисији одбране евроатлантског простора. Упућени посматрачи ће се ипак присетити да је некада давно први генерални секретар НАТО-а другачије дефинисао мисију овог пакта тврдећи да је његов задатак „да држи Американце у Европи, Русе ван Европе и Немце под контролом“. И ту се вероватно крије квадратура круга коју је отворила украјинска криза.

Пре свега, између Сједињених Држава и Европе данас постоје крупне разлике у прилазу Украјини. То се могло видети приликом недавне посете Ангеле Меркел Вашингтону када је Барак Обама покушао да је приволи на оштрије санкције према Русији. У Немачкој, чија годишња трговина премашује вредност од 75 милијарди евра и чију привреду у великој мери покрећу руски природни гас и руско тржиште, за тако нешто нема много разумевања. То је, вероватно, био разлог због кога су Немачка и Русија недавно предложиле заједничко решење у пет тачака по узору на дејтонски мир у БиХ, али се покушај бившег немачког министра Штајнмајера да на њега приволи власти у Кијеву неславно завршио. Покушај ЕУ да учврсти позиције у региону потписивањем уговора са Молдавијом чак и у Бриселу буди страх да би Москва могла реаговати онако како је реаговала у Украјини, али с много опаснијим последицама.

Друго, Москва је у Украјини показала не само да не жели НАТО на својим границама него ни ЕУ и да је Владимир Путин озбиљно мислио када је у својој предизборној кампањи рекао да наспрам ње намерава да створи евроазијску унију. Ма колико такав пројект данас изгледао невероватно, он је ноћни кошмар за америчке геополитичаре који никада нису крили бојазан од хегемоније ривалске силе на евроазијском простору због чега су, уосталом, и водили три рата у Европи. Због тога је 1949. године створен и НАТО и то је лорд Исмај сасвим јасно рекао у поменутој крилатици о његовој мисији. С друге стране, кинески пројекти,попут „новог пута свиле“, тј. железнице која би повезала Кину и Европу, данас су на столу кинеских лидера који верују да располажу средствима да их остваре и да их најновије заоштравање односа САД с Русијом и Кином упућује у том правцу.

Утисак је да ни Москва у садашњим околностима нема ништа против кинеских амбиција и тешко је поверовати да ови пројекти неће бити тема разговора Владимира Путина када крајем маја посети Пекинг у намери да коначно потпише уговор о заједничком гасоводу који ће преусмерити део руског природног гаса од Европе ка Кини. Највећи губитник би у том случају била ЕУ која би остала без најважнијег средства којим би могла одговорити Русији у случају даље ескалације украјинске кризе. Штавише, она би могла довести и до нових подела унутар НАТО-а између држава „старе“ и „нове“ Европе, јер док Немачка и друге старе чланице виде у постсовјетској Русији, пре свега, важног партнера, нове чланице су у НАТО и ушле у страху од повратка Москве и обнове њене сфере утицаја у источној Европи.

Професор Факултета политичких наука