Прочитај ми чланак
(Глас Русије)
Зашто је на протеклом самиту ЕУ Дејвид Камерон блокирао планове да се формира јединствена армија Европе? Многи медији су тада навели речи британског премијера о томе да ЕУ нису потребне своје копенене снаге и ратно ваздухопловство, као ни све остале компоненте правих оружаних снага. Тада је Камерон подсетио колеге на то да је основа еворпске безбедности блок НАТО-а и да га не треба слабити новом поделом снага и средстава.
Став Велике Британије је јасан. Заиста, није ваљда да Европи није доста НАТO-а или других проблема на које би могла да потроши новац пореских обвезника? Зашто Француска, Шпанија, Италија, Пољска и Немачка поново износе иницијативу коју је Британија већ блокирала прошле године? Истина, тада осим заједничке армије, 11 земаља ЕУ је предлагало да се уведе дужност председника ЕУ, да се формира заједничко МИП и да се уведе јединствена европска путна виза. Телеграф је изнео британску тачку гледишта на тај предлог: то је још једна бесмислена мозгалица у сујетном европском пројекту, чија је одлика постала економска криза и пракса гушења националног суверенитета која стално јача.
Јасно је да се Велика Британија залаже против продубљивања процеса, о чијој је суштини још 1952. године писао један од оснивача ЕУ, отац Европе Жан Моне: Народе Европе треба водити у правцу формирања супердржаве, али тако да они не схвате суштину дешавања. То може бити достигнуто путем поступних корака од којих би сваки био маскиран под достизање економских циљева, али на крају би неопозиво довео до федерације.
А главни знак федерације јесте заједнички систем одбране и оружане снаге. Федералисти на челу са Француском и земљама Бенелукса залажу се за наднационалну заједничку европску политику у области безбедности и одбране која искључује САД из европског система безбедности. Док су Велика Британија и Данска за очување јаких позиција САД у Европи. Европеизам Француске на крају крајева подржала Немачка, али атлантизам Велике Британије не дозвољава да се по европским законима једногласно начини важан искорак ка супердржави у Европи.
Овај корак је тежак и из других разлога. Претходна варијанта заједничких европских снага – Западноевропски савез, увек је сматрана помоћном структуром у НАТО-у. За време југословенског конфликта европске снаге за брзо реаговање показале су своју спорост и неефиканост, а политичко руководство земаља Европе неспособност за израду јединствене стратегије. А у озбиљнијим операцијама није било довољно ресурса чак за НАТО. Тако почев операцију у Авганистану, САД су се обратиле за помоћ не НАТО-у, већ појединим земљама савезницама – Великој Британији, Фрнацуској и Немачкој. Наравно, Вашингтон је тако поступио и за очување потпуне контроле над структурама команде. Али у току операције је постало јасно да Европи недостаје сопствених правих оружаних снага – средстава за извиђање, материјално-техничка подршка, везе и тешке војно-транспортне авијације.
Сада су се интереси континенталне Европе значајно променили. У Африци се води оружана борба за сфере утицаја. И ове године предлози федералаца у погледу заједничког ратног ваздухопловства тицали су се формирања заједничке европске групације транспортних авиона, авиона-пуњача горива и беспилотних летелица чија је употреба од преке потребе у операцијама Француске у Малију и ЦАР. За Велику Британију, као и у Авганистану, то је могућност подршке своје војно-транспортне авијације. Лондон не жели да даје на федерални ниво овај очигледно дугорочни бизнис, као ни да помаже партнерима у достизању њихових сопствнених циљева.
Члан 42 устава ЕУ – Лисабонског споразума гласи: Заједничка политика безбедности и одбране треба да подразумева прогресивно формирање заједничке одбрамбене политике. То ће довести до заједничке одбране, када Европски Савет, делујући једногласно, усвоји такву одлуку. За сада разне земље Европе имају још врло различите политичке циљеве, како у одбрани, тако и у експанзији, до једногласног решења је још далеко. Као и до европске армије.
ЕУ недостаје сопствена ЦИА?
Комесар ЕУ за питања правде Вивијан Рединг крајем 2013. године још више се уверила да је ЕУ потребна сопствена ЦИА. Или у сваком случају нешто попут сопствене јединствене обавештајне и контраобавештајне службе, што би служило као противтежа америчкој Агенцији за националну безбедност. Рединг је изјавила да пристанком свих земаља чланица, ресор би могао бити формиран већ до 2020. године.
Тим пре га је неопходно формирати, изјавила је Рединг, зато што за сада Европа нема ништа чиме би могла да се супротстави глобалној шпијунажи Американаца. А она треба да се штити од неконтролисаног америчког проницања. Мадам комесар је обећала да ће се лично позабавити разрадом идеје:
АНБ треба да има противтежу. Мој дугорочни предлог се састоји у организацији Европске обавештајне службе 2020. године.
Руски експерти већином сматрају да је идеја осуђена на неуспех. Наравно, јасно је из ког разлога се у ЕУ подигао талас „за своју обавештајну службу“. На то је европљане подстакла АНБ, говори аналитичар Европског института РАН Дмитриј Данилов.
Мени се чини да да ће тешко поћи за руком да се направи такав централни обавештајни апарат или служба унутар ЕУ. Из многих разлога. То је тако деликатна област, да може да се говори само о каналима билатералних размена, а не о централизованом систему. Чак у пословима сарадње у одбрамбеној сфери политике безбедности ЕУ ако и има помака напред, онда су то врло мали кораци.
Тешко да је сопствена обавештајна служба у ствари потребна Европи, а идеја није остварљива, рекао је за Глас Русије руководилац руске агенције обавештајних технологија Ер-Техно, бивши сарадник ФСБ Роман Ромачјов. Политички је немогуће формирати обавештајну службу која би бранила и сервисирала интересе свих 28 земаља ЕУ. Оне су превише разне, каже Роман Ромачјов.
То је реакција на масовно праћење од стране САД. Европа покушава да се реваншира. Да подигне информациони талас, опроба неке идеје. И у целини да да на знање грађанима Европе да њихове власти такође нешто предузимају заузврат.
То да Европа треба нешто да ради како би бар некако померила са свог поља америчку обавештајну службу, схватају сви. На данашњи дан 80-90% читаве ИТ-инфраструктуре света сервисирају приватне ИТ компаније и 80-90% њих су америчке, каже директор Европског одељења Карнеги Центра Јан ТЕхау. Поље за шпијунажу је, како се каже, отворено. Како би се ситуација променила, потребан је кардинално нови прилаз, ново европско мишљење у тој области, сматра Техау. Игре стварања сопствене обавештајне службе не могу да помогну. Треба преузети контролу над комуникацијама.
