Прочитај ми чланакДео друштва који је информисан може да се понаша кохерентније од комплетне заједнице која није информисана.
Брегзит је прекретница у историји демократије на Западу. Никад раније тако крупна одлука није донета референдумом у једном кругу заснованом на простој већини.
Никад пре судбина једне земље, па и целог континента, није била промењена таквим замахом секире, коју су држали лоше информисани грађани, пише “Гардијан”. Међутим, ово је тек један у низу забрињавајућих удараца које је примила демократија.
Пре неколико година велики истраживачки пројекат показао да је 92 одсто од 73.000 испитаника из целог света, демократију сматрао најбољим начином управљања неком земљом. Међутим, исто истраживање показало је да је у протеклих 10 година широм света дошло до скока потражње за “јаким лидерима који не морају да се замарају парламентом и изборима”, као и да је поверење у владе националних држава и политичке партије достигло историјски минимум.
Изгледа да се људима свиђа идеја демократије, али не и пракса.
Пада и поверење у демократске институције. У последњих пет година званични истраживачки биро Европске уније открио је да мање од 30 одсто Европљана има поверења у свој национални парламент и владу.
Свуда на Западу политичке партије – кључни играчи у демократији – налазе се међу институцијама којима се најмање верује. Иако је одређена количина скептицизма кључна компонента слободног грађанског друштва, питање је да ли таква врста неповерења здраву сумњу може лако претворити у отворену аверзију.
Постоји нешто опасно у ери у којој интересовање за политику расте, а вера у политику (или политике) опада. Шта за стабилност државе може да значи то што све више људи опрезно прати активности власти, сумњајући у сваки њен потез? Колико неповерења један систем може истрпети, нарочито у време када свако своје мишљење може изразити путем интернета?
Пре педесет година живели смо у свету веће политичке апатије, а опет већег поверења у политику. Сада су присутни страст и неповерење. Ово су турбулентна времена, а догађаји из протекле недеље то јасно показују. Па ипак, у свему томе, има врло мало осврта на алате којима се служи демократија на Западу. И даље је јерес упитати да ли избори, у овом облику у каквом јесу, представљају застарелу технологију за претварање колективне воље народа и владе у политике.
Дискутује се и дебатује о референдуму, а да се нико не запита о његовим принципима. То је у најмању руку чудно.
Суштина референдума је да се људи директно упитају шта мисле када нису дужни да мисле – иако су свакако претходно били бомбардовани свим облицима манипулације. Међутим, проблем није ограничен само на референдуме, него и на све врсте демократских избора.
Систем делегирања власти изабраном представнику можда је био неопходан у прошлости, када је комуникација била спора, а количина информација ограничена, али је у потпуном нескладу са начином на који грађани међусобно комуницирају данас.
Чак је и у 18. веку Жан Жак Русо приметио да сами избори нису гаранција слободи.
“Људи Енглеске се заваравају када мисле да су слободни; јесу, али само током бирања чланова парламента. Чим их изаберу, поново су у ланцима”.
Референдуми и избори су само инструменти јавне расправе. Ако упорно одбијамо да унапредимо демократску технологију, можда ћемо добити систем ком више нема помоћи, а 2016. већ ризикује да постане најгора година за демократију, још од 1933.
Можда ће и касније ове године Трамп постати председник САД, али то има мање везе са самим Трампом, или специфичностима америчког изборног система, него са опасним путем којим су кренуле све западне демократије: свођење демократије на гласање.
Зар није бизарно да је гласање, наша највећа грађанска дужност, сведено на појединачну акцију изведену у тишини иза завесице гласачке кабине? Зар је то заиста место у ком своја унутрашња осећања и ставове у приоритете друштва? Да ли се баш ту најбоље служи општем и дугорочном добру?
Прошлог викенда Шпанија је одржала друге опште изборе за шест месеци, након што последњи нису резултирали владом.
Пре неколико недеља, Аустрија је умало изабрала свог првог екстремно десничарског председника, док је холандски референдум у априлу оборио трговински споразум између Украјине и Европске уније. Белгија је постала предмет подсмеха у Европи пре неколико година тако што 541 дан није успела да састави владу. Више се нико не смеје, јер делује да се многе западне демократије полако претварају у “белгијске”.
Многа западна друштва погођена су оним што би се могло назвати “синдромом исцрпљености демократије”. Симптоми укључују референдумску грозницу, пад броја чланова партија и малу излазност гласача. Импотенција наше владе и политичка парализа је под будним оком медија, неповерењем јавности и популистичким превратима.
Али замор демократије није толико дело народа, политичара или партија – изазван је процедуром. Није проблем у демократији, проблем је у гласању.
Где је у свему томе глас разума? Где грађани добијају шансу да добију најбоље могуће информације, комуницирају једни с другима и колективно одлучују о будућности? Где грађани добијају шансу да обликују судбину своје заједнице? Сигурно не у гласачкој кабини.
Делује да је кључни узрок синдрома замора демократије у чињеници да смо сви постали изборни фундаменталисти: ценимо изборе, али презиремо изабране.
Слепа вера у гласачку кутију као базу на којој почива суверенитет државе највидљвија је у међународној дипломатији. Када се земље Запада надају да ће државе разорене ратом – попут Конга, Ирака или Авганистана – постати демократске, они заправо мисле следеће: код њих се морају одржати избори, по могућству према западном моделу, са гласачким кабинама и кутијама, са партијама, кампањама и коалицијама, са листама кандидата, баш као и сви остали. А тек тада могу да добију новац.
Локалне демократије и протодемократске институције (сеоски скупови, традиционална медијација у конфликтима, или древна јуриспруденција) немају никакве шансе.
Вредност тих механизама можда је у подстицању мирне и колективне расправе, али новац неће добити, ако не примене испробани рецепт.
Ако погледате препоруке западних донатора, испоставља се да је демократија нека врста извозног производа, спремног за употребу.
“Слободни и праведни избори” постали су као демократски Икеа комплет да их онај који их добије сам склопи са или без упутства које добија у паковању. А шта ако је добијени комад намештаја накривљен, неудобан или се распада? Крив је сам купац.
Да избори могу имати разне врсте исхода у државама које су крхке, укључујући насиље, етничке тензије, криминал и корупцију, као да је потпуно небитно. Да избори углавном не успевају да аутоматски установе демократију и чак је спречавају и уништавају, по правилу се заборавља.
Изборни фундаментализам постаје нека врста светског мисионарства. Избори су светиње нове вере, ритуал који је прека потреба и чија је форма важнија од садржаја.
Људи експериментишу с демократијом у протеклих 3.000 година, али тек у последњих 200 је практикују искључиво кроз одржавање избора.
Сами избори воде порекло из потпуно другачијег контекста од оног у ком функционишу данас. Када су заговорници америчке и француске револуције предложили изборе као начин сазнавања “воље народа”, није било политичких партија, није било закона о универзалној франшизи, комерцијалних масовних медија, а ни интернета.
У годинама након Другог светског рата западним демократијама доминирале су велике партије које су структуру државе држале у својим рукама.
Кроз мрежу посредничких организација, попут синдиката, корпорација и партијских медија, успевали су да се приближе животима појединаца. То је довело до врло стабилног система са великом лојалношћу странци и предвидљвим понашањем гласача.
То се променило осамдесетих и деведесетих година када је дискурс почео да се мења под утицајем слободног тржишта. Партијске новине су нестале или су их откупили медијски гиганти, у трку су ушле и комерцијалне медијске куће и сви су убрзано прихватали тржишни начин размишљања.
Број гледалаца, читалаца и слушалаца постао је веома важан и свакодневно се објављивао индекс цена акција јавног мњења.
Партије су престале да буду посредници између људи и моћи и преселиле се на маргину државног апарата. Да би задржале то место, морале су да на сваких неколико година изнова привлаче пажњу гласача.
Избори су постали битка медија у корист гласача.
Британски социолог Колин Крауч сковао је термин “постдемократија” како би описао нови поредак:
“Иако избори свакако постоје у овом моделу и имају моћ да промене владе, јавна изборна дебата је спектакл под јаком контролом, којим управљају супротстављени тимови стручњака у техникама убеђивања и који се бави само уским избором тема које проберу ти тимови. Грађанска маса игра пасивну улогу и реагује само кад им се покаже сигнал”.
Међутим, у целу збрку уплеле су се и друштвене мреже.
Почетком 21. века грађани су могли да прате политички театар из минута у минут, али данас могу из секунда у секунд и да позову друге на акцију.
Култура директног преноса сада се претвара у какофонију. Рад јавних личности, а нарочито политичара, никад није био под буднијим оком јавности, али и обрнуто. Сада он или она могу одмах да виде шта се од њихове политике грађанима свиђа, а шта не и колико њих може привући на своју страну.
Нове технологије су људима дале глас, али је природа овог новог политичког активизма само продубила проблем изборног система.
Добијање нових избора постало је важније од испуњавања обећања датих на претходним, па је чињење система најбољим могућим постало је изузетно тешко.
Каква врста демократије је погодна за еру брзе, децентрализоване комуникације?
Замислите да имате систем који може да изрази вољу народа, а један од њих је атинска демократија. У то доба, велики број јавних улога додељивао се жребом. Ренесансне државе попут Венеције и Фиренце функционисале су на сличан начин и вековима су биле политички стабилне. На тај начин, не морате сваког да питате да гласа на одређену тему коју разуме само неколицина, али ако направите насумичан узорак популације и упознате их са темом, сасвим је очекивано да могу донети разумну одлуку.
Део друштва који је информисан може да се понаша кохерентније од комплетне заједнице која није информисана.
Експерименти са жребом били су врло успешни када су спровођени у САД, Аустралији и Холандији. Ипак, најиновативнија у примени овог система је Ирска.
У децембру 2012. уставно веће почело је да ради на ревидирању неколико чланова Устава Ирске. Чланови нису само били посланичке групе које раде иза затворених врата, него мешавина изабраних политичара и “обичног” народа, тачније 33 политичара и 66 грађана, одабраних жребом из Ирске и Северне Ирске.
Ова група састајала се једном месечно дуже од годину дана.
Избор жребом могао би да буде лек за замор демократије који је свуда видљив у данашње време. То није чудесни лек, али може помоћи у исправљању бројних недостатака постојећег система.
Ризик од корупције је смањен, изборна грозница утишана, а пажња усмерена на опште добро.
Гласање на основу осећаја, замењено је разумним одлучивањем, јер сви одабрани добијају мишљење стручњака, објективне информације и учествују у јавним дебатама.
Грађани одабрани жребом можда немају експертизу као професионални политичари, али имају нешто друго кључно за процес – слободу. Они не морају да брину о томе да ли ће бити поново изабрани.
Пороте на суђењима показале су да људи генерално своју друштвену улогу могу да схватају врло озбиљно. Ако се толико земаља ослања на пороту у правосудном систему, зашто је не увести и у законодавни систем?
