Pročitaj mi članak

Elad Nehorai: Istina je – Jevreji drže medije

0

Budimo iskreni prema sebi, kolege Jevreji. Istina je – mi držimo medije. Jeste li znali da su direktori svih osam glavnih filmskih kompanija u SAD Jevreji?

Чудан смо сој ми Јевреји. Волимо да се хвалишемо јеврејским глумцима. Понекад и прижељкујемо да је глумац Јевреј јер нам се свиђа толико да мислимо да заслужује да буде у нашој екипи. Хвалишемо се јеврејским глумцима, политичарима, директорима. Кад год ко помене какав филм, књигу или умјетничко дјело, одмах кажемо нешто типа „Јеси знао да је Јеврејин?“ Тако то код нас иде.

Нас погони амбиција, не само у свијету умјетности. Примјера ради, имамо АИПАК (AIPAC, American Israel Public Affairs Committee), у суштини смишљен да усмјерава ствари у нашу корист у Вашингтону. И у том има задивљујућег успјеха. И ми се тиме хвалишемо. И опет, тако је то код нас.

Али онда се јави какав антисемита или противник Израела са којештаријама типа „Јевреји држе медије“ или „Јевреји контролишу Вашингтон“, и забава креће.

Наједном се објављује борбена узбуна. Организујемо огромне кампање ради рушења таквих људи. Чинимо све што можемо да остану без посла. Објављујемо текстове. Направили смо читаве организације чији је једина сврха да свима говоре да Јевреји не контролишу ништа. Не, ми не контролишемо медије, и не, немамо више уплива у Вашингтону од било ког другог. Не, не и не, кунемо се: исти смо као сви други!

Види ли још ико (ко није затуцан) иронију у томе?

Будимо искрени према себи, колеге Јевреји. Истина је – ми држимо медије. Имамо толико типова у директорским канцеларијама у свим великим филмским компанијама да је то скоро бестидно. Скоро сваки филм или телевизијска емисија обилује глумцима, режисерима или сценаристима који су Јевреји. Јесте ли знали да су директори свих осам главних филмских компанија у САД Јевреји?

Али ту није крај. Ми контролишемо и рекламе на тим телевизијским емисијама.

Да не заборавимо АИПАК, омиљени предмет истресања сваког антисемите. У питању је организација практично истовјетна Сионским мудрацима. Никад нећу заборавити кад сам, као учесник у пропаганди у прилог Израела на колеџу, присуствовао једном од бројних скупова АИПАК-а. Човјек је дословно стао испред нас и рекао да их једино занима 50 најбољих дипломаца, јер ће они касније бити људи од утицаја у влади. Мени, као идеалистичном дјечаку који студира на једном од 50 најслабијих универзитета у Америци (Универзитет у Аризони) и хоће да се бави најобичнијом адвокатуром, они причају о, буквално, инфилтрирању у владу. Жестоко.

Знам шта ће сви сад рећи. Да свако покушава лобирати. Свака мањинска и већинска скупина. Да свака скупина има успјешне глумце и директоре. И да то уопште не значи да ми управљамо Холивудом и рекламним агенцијама на Авенији Медисон. Ни да су разни мел гибсони широм свијета у праву кад кажу да намјерно користимо своју моћ да управљамо свијетом. Ни да је у питању некаква наша лудачка завјера.

У реду, слажем се. Нека нешто од тог и буде мало претјерано.

Али, замислимо се мало.

Можда и јесте тако: свако лобира. Можда има глумаца свих националности. Али да се не лажемо: ми се тиме непрестано хвалишемо. Зар не можемо признати да у том имамо невјероватног успјеха? Зар то не можемо рећи пред свијетом?

Изложићу своју теорију зашто Јевреји неће да говоре о том да владају медијима.

Прво, ма колико Јеврејима било мило да признају да су многи међу њима успјешни, и да су многи од њих постигли толико тога, никако им није по вољи да признају да то има везе с њиховим јеврејским поријеклом. Можда ће признати да то има везе с оним што су Јевреји проживјели. Али колико би Јевреја признало да у себи имају нешто природно и својствено што им помаже да постигну невјероватне ствари?

Предсједник организације за борбу против клеветања Јевреја АДЛ (ADL, Anti-Defamation League), Ејб Фоксман, у одличном интервјуу на ту тему рекао је да „би му било драже кад би људи говорили да су многи директори у Холивуду ,случајно Јеврејиʻ“. Толико о томе.

Истина је да су антисемити скапирали. Ми Јевреји у себи имамо усађено нешто што нас чини потпуно друкчијим од свих других скупина на свијету. Ријеч је о скупини људи које су стрпали у логоре смрти, који су издржали погроме, чије су читаве породице побијене. И онда су дошли у Америку, једино мјесто које им је омогућило да имају онолико моћи колико су хтјели, и они одједном преузимају све у своје руке. И молим вас немојте рећи да је иједна друга скупина на свијету икад урадила тако нешто. Једино Јевреји. А то смо радили и раније. Зато су Јевреје у Египту поробили. Били смо сувише успјешни. Отворите Тору – ту све пише. Исто је било и у Њемачкој.

Та способност да се успије, та унутрашња амбиција, не потиче од година образовања или каквих других условних чинилаца, већ од унутрашње искре у сваком Јеврејину.

А разлог због ког скупине попут АДЛ-а и АИПАК-а то не воле да признају је, прво, што су у питању свјетовне организације. Њима је главно да докажу да је сваки Јеврејин исти као било ко други на свијету. Не знам за чудноватију намјеру. Није тачно – нисмо исти као други. Ми смо посебни.

Наравно, људи не воле кад се то каже, сматрајући да ако кажете да су Јевреји посебни, некако подразумијевате да су бољи.

Поштено говорећи, нисам чак сигуран ни шта ријеч „бољи“ уопште значи. Оно што сигурно знам је да бити посебан значи да особа има одговорност да чини добро.

Мислим да је то прави разлог зашто се већина Јевреја толико боји да призна да у њима има нешто моћно и добро. Не што се боје да буду посебни, већ што се боје да буду одговорни. Значи да су наједном криви кад праве приземне телевизијске програме који трују духовну атмосферу у свијету. Значи да се ствари не могу правити просто ради разоноде, забаве или чак „умјетности“.

Изненада, више се не можемо зезати са свијетом.

Занимљиво је да су Јевреји урадили толико тога за свијет на бројне друге начине. Унаприједили су грађанска права и помогли да се спасу животи у Дарфуру, на Хаитију и скоро свугдје друго.

Али то није довољно. Физичко поправљање свијета тек је половина битке.

Наша већа, тежа борба је духовно уздизање свијета. А тога се боје људи који се сваким дамаром свог бића боре да докажу да су Јевреји исто што и други. То значи да се више не можемо тек „изражавати“. Мораћемо почети размишљати о ономе што стварамо и начину на који поступамо. Значи да ћемо морати почети радити заједно. Значи да ћемо морати подизати стандарде једни другима, и сами себи.

А то вријеме је дошло. Више не морамо мијењати имена и утапати се попут камелеона. Посједујемо читаву државу.

Умјесто тога, можемо бити поносни на то ко смо, истовремено свјесни своје огромне одговорности – и прилике.

Елад Нехораи (Elad Nehorai), писац из Бруклина. Припадник хасидског покрета Хабад. Недуго по објављивању, Times of Israel је чланак на интернету умјесто правим именом аутора потписао псеудонимом „Мани Фридман“ (Manny Friedman), да би га касније и уклонио из свог интернет архива

Izvor: Times of Israel, stanje stvari

Oznake: , , , ,