Прочитај ми чланак
Српска влада у Србију доводи шеике из Емирата, да улажу у нашу земљу, убеђујући нас да је то посао века. О каквом се ради капиталу и на који начин се стиче уверите се и сами:
(
Пре месец дана Уједињени Арапски Емирати суочили су се са штрајком хиљада радника запослених у Арабтек Холдингу, емиратској грађевинској фирми, огорчених неисплатом плата и нехуманим радним условима. Већину радника чине имигранти из разних делова Азије, тако да су већ по почетку штрајка 43 радника депортована.
Овај потез осудила је организација Хуман рајт воч , напомињући како је ‘скандалозна чињеница да емиратске власти депортују раднике који су се храбро заузели за своја основна права’. Такође напомињу како је овај штрајк само још један подсетник на немар власти и недостатак воље да се исправи овакав експлоататорски систем рада. Сличан случај догодио се и почетком 2011. године кад су власти депортовале 70 радника имиграната који су ступили у штрајк због неисплаћених плата.
Арабтек је предводник конзорцијума који је био задужен за изградњу зграде Бурџ Калифа у Дубаију – највише зграде на свету. Такође, добили су и уговор о градњи Лувр музеја у Абу Дабију, инвестиције вредне 654.000.000 $, против које су се побунили француски уметници управо због експлоатисања имиграната као јефтине радне снаге.
Арабтеk пак тврди како је штрајк резултат акције неколицине радника који ће сносити последице за то, те да су проблем успешно решили у договору са министарством рада, полицијом и осталим службеним телима.
Подсетимо, у УАЕ не постоје синдикати, штрајкови су забрањени, а влада нема утицаја на одређивање минималне плате. Емиратске власти су већ годинама критиковане због нехуманог третмана којим су подвргнути милиони радника из иностранства, а који је оличење модерног робовласништва.
Робови Дубаија
Велик део економског успеха због којих су Емирати једно од најбогатијих светских економија, лежи на леђима огромног броја јефтине радне снаге. Највећи део радне снаге чине имигранти којима је то био покушај бијега од сиромаштва у сопственим земљама, па се тако међу радном популацијом налази око 1.750.000 Индијаца, 1.250.000 Пакистанаца, до 2.000.000 радника из осталих делова Азије те око 500.000 Европљана и Африканаца. Просечна месечна плата износи једва 200 $ које шаљу својим породицама.
Сиед Кхалед, радник из Бангладеша овако описује свој посао који ради већ 9 година јер му власти не одобравају одлазак из земље: ‘Живим с петорицом мушкараца у малој соби. Око 40 или 50 нас дели исту купаоницу, испред које је стога свако јутро пре посла огроман ред. Компанија за коју радимо је окрутна према нама и зато подржавам идеју штрајка. Овде зарађујем око 102 $ месечно. Код куће бих зарадио више, до 200 $, но тај посао ми је био далеко од куће и није био сталан – вероватно бих радио месец дана, па два месеца ништа. ‘
Радници запослени на грађевинским пројектима често раде и по 12 сати дневно, 6 дана у недељи, у условима екстремних врућина. Када нису на послу, бораве у потпуној изолацији од сјаја и раскоша блиставих зграда у чијој су изградњи учествовали. Кампови у којима бораве не задовољавају ни минималне хигијенске услове, а собе у којима борави више радника крцате су јер физички нису опремљене за толики број људи. Сонапур је назив за један такав познати комплекс идентичних бетонских зграда у којима борави око 300.000 људи.
Овакви услови довели су до великог броја самоубистава међу радницима. Тако је самоубиство Атхираман Каннан, 32-годишњег Индијца који се бацио са 147. sprata Бурј Кхалифа након што су му одбили захтев за повратком у домовину, било већ 26. регистровано самоубиство у првој половини 2011. године.
Године пре, забележено је у просеку по једно самоубиство од стране имигрантских радника свака три дана. ‘Атхираман није усамљен случај. Овде у камповима много је нас који се боримо са истим проблемима ‘, изјавио је његов колега. Убрзо након Атхирамана, убио се и он, скочивши са врха зграде у којој је боравио.
‘Како би те навукли, куну ти се да је Дубаи рај – да би потом дошао и открио да си стигао у пакао’
Како уопште радници у Индији и Бангладешу и осталим земљама дођу до УАЕ?
Сахинал Монир, младић у касним 20-има годинама описује како у село најпре дође агент за запошљавање и објасни им како постоји место где могу да зараде 600 $ месечно на грађевинским пројектима, уз рад од 9 ујутро до 5 сати поподне. Такође, обећа, осигурани су и квалитетан смештај и храна. Све што треба да урадите јесте унапред платитити 3500 долара за радну дозволу – ови новци ће им се повратити током првих 6 месеци рада. Сахинал је продао породичну земљу и уз то се још задужио како би покрио трошкове почетне. Сви који су се одлучили да запосли у УАЕ, морали су предати своје пасоше фирми која их је запослила и довела овде. Сахинал од свог доласка није видио своју пасош.
По доласку открива како ће по несношљивој врућини радити преко 11 сати дневно – у супротном, туристима се саветује да на такве врућине по могућности уопште не излазе, због штетности за здравље. Такође открива како ће за тај рад добијати једну четвртину обећаног износа. ‘Уколико ти се не свиђа, врати се кући, речено ми је. Но, како да се вратим кући кад немам пасош? Е, онда се боље врати на посао. Био сам у паници – моја породица дома очекује новце, узбуђени су јер сам напокон успио ‘, тврди Сахинал. Но, сада ће прво морати радити две године само да покрије трошкове свог доласка.
У ‘својој’ соби живи са још 11 мушкараца. Соба смрди јер је у близини вц-а, тачније, рупе у земљи око које лети читав облак муха. ‘Немамо климу, а врућине су неиздрживе. По ноћи ни не спавам, само лежим, знојим се и чешем. ‘
‘Посао је најгори на свету. Носимо по 50 кила цигли по овој врућини. Овакву врућину нисте нигде доживели – знојиш се толико да некад прође и по неколико дана а да једноставно ниси отишао на вц. Као да сва течност прође кроз твоју кожу ван – смрдиш сам себи, врти ти се, осећаш се болесно, а не допуштају ти да застанеш. Овде нико не показује бес. Једноставно је забрањено. Штрајкове разбијају физичким малтретирањем …. Недостаје ми моја домовина, породицу и земља. У Бангладешу барем можеш посадити храну. А овде, овде ништа не расте. Осим нафте и зграда. ‘
Хуман рајт воч напомиње како власти заташкавају прави број смртних случајева услед исцрпљености, преоптерећености или једноставно самоубистава, но из индијског конзулата говоре о 971 смртном случају индијских радника, и то само у 2005. години. Након што је ова информација процурила, престали су се бројати смртни случајеви.
Џон Хари, репортер за Индепендента, интервјуисао је неке од становника Дубаија. ‘Ово је најбоље место на свету за бити млад!’, Тврди 23-годишњи Ахмед ал-Атар, образован и добро обучен. На готово савршеном енглеском наставља: ’Све ти је омогућено: здравствено осигурање, образовање, све. Свако има барем једну слушкињу, дадиљу и возача. Како неко не би волио овде живети? ‘.
Но, с њиме се не слаже продавачица у шопинг центру која је дошла из Америке. ‘Ово је апсолутно расистичка држава. Овде је радила једна Филипинка која је заправо радила исте послове као и Европљанка, а за четвртину њене плате. Људи који овде раде праве послове добијају готово ништа за то, док неки неспособни менаџери зарађују и по 60.000 долара месечно. ‘
Слушкиње које раде у Дубаију углавном су са Филипина, но како су дошле на глас као ‘прескупе’, постало је готово ствар моде набавити слушкињу из Етиопије. Јавна је тајна да се, једном кад унајмиш слушкињу, имаш апсолутну контролу над њом, открива Џон у интервјуу. Одузмеш јој пасош (сви то раде), сам одлучујеш кад и колико ћеш јој платити, кад ће добити одмор или паузу и с ким ће разговарати – оне не знају арапски, не могу побећи.
Живот изнад природних могућности
Осим немара и безобзирности према људским капацитетима, Дубаи се одликује и чињеницом да живи изнад својих еколошких могућности. Осим што је подигнут на подручју у којем нема воде, Дубаи нема ни одговарајући систем канализације.
Дјелатници неколико хотела изјавили су како су пре две године запримили бројне притужбе својих гостију који су боравили на плажи. Вода је чудно изгледала и смрдила, а неки су након купања били хоспитализовани. Стога су дјелатници одлучили информисати министарства здравства и туризма, но од њих нису добили никакав одговор. Тек кад су се гости почели жалити на кондоме који плутају морем, хотел је ангажовао професионалну фирму да испитају узорак воде. Открили су како је вода буквално препуна фекалија и бактерија. ‘Саветовао сам гостима да не одлазе на плажу, а будући да су то ипак туристи који су због тога и дошли, можете си замислити реакцију’, изјавио је један радник хотела, те наставља: ’Вода је све гора и гора. Фекалије плутају по плажама у сенци најлепших и најраскошнијих хотела Дубаија. Наше власти једноставно не маре за животну средину. ‘
Цијелу ситуацију и лажни сјај Дубаија вероватно је најбоље описала једна дјевојка са Филипина запослена у дућану: ‘Ово је застрашујуће место. Боравила сам овде месецима пре него сам схватила – све у Дубаију је вештачко и лажно. Све што видите. Лажно дрвеће, лажни раднички уговори, лажни отоци, лажни осмеси – чак је и вода лажна! Сад схватам да је Дубаи права оаза – он је илузија, не постоји. Чини ти се да си угледао воду из даљине, но кад се приближиш, схватиш да је то само шака песка. ‘
Извори:
Alakbar: UAE to deport striking workers
– Hidden faces of the Gulf miracle
– Johann Hari: The dark side of Dubai
– Migrant workers in the United Arab Emirates (UAE)
