До пензије тек са 70 година?

11:50 12.08.2022.

То оптерећује пензиони систем, јер данас на сваких сто људи који уплаћују пензионо осигурање, долази 38 пензионера.

Пре неколико дана у Немачкој се на насловним странама нашла и ова вест: „Толико много младих као никада пре“. Сваки десети становник је крајем 2021. имао између 15 и 24 године. То је отприлике 8,3 милиона људи. С друге стране, у Немачкој живи више од 18 милиона људи старијих од 65 година.

Немачка се налази у сред великих демографских промена – а то пре свега значи да друштво стари. Сувише је мало досељеника, а и не рађа се довољно беба да би то могло бар донекле да се ублажи. То дугорочно значи да ће људи последице таквих промена осетити најпре на својим пензијама.

У Немачкој се пензије финансирају преко „система међугенерацијске солидарности“. То значи да радно способно становништво финансира садашње пензионере. Људи који раде и уплаћују социјално осигурање доприносе пензионом фонду исто онако како су данашњи пензионери, док су и сами били радно способни, финансирали тадашње пензионере. Такав модел практикује се у многим земљама. У некима од њих, као на пример у Шведској, постоје и додатни фондови чији је циљ остваривање додатног профита. У Немачкој држава већ сад субвенционише пензије преко пореских прихода.

Међугенерацијски уговор

Немачки модел функционише само ако постоји довољан број оних који уплаћују социјално осигурање. И управо је то слаба тачка „међугенерацијског уговора“ у друштву које је све старије. Већ данас, судећи по подацима Организације за економску сарадњу и развој (ОЕЦД), у Немачкој на 100 особа које уплаћују доприносе има 37 пензионера.

Тај број ће континуирано да расте. У 2050. се очекује да ће однос бити 58:100. Ситуација у другим земљама је још драматичнија. У Јапану би тај однос 2050. могао да буде чак 81:100. Истовремено, земље попут Индије у којима је становништво у просеку млађе, за сада нису тако тешко погођене. Ипак, и тамо се већ уочава сличан тренд.

Шта то значи? То значи да ће или пензије бити мање, или ће више морати да се уплаћује. Могуће је и да ће држава још више морати да субвенционише пензионо осигурање. А постоји још једна опција о којој се често прича: одлазак у пензију са 70 година. У Немачкој се старосна граница за одлазак у пензију поступно повећава. Она се недавно померила са 65 на 67 година.

Јоханес Рауш из Минхенског центра за економију старења за ДW каже да ће пре или касније граница за одлазак у пензију бити „прилагођена“ очекиваној животној доби грађана – која расте. То би, додаје, имало и одређене предности. Баланс би могао да опстане: на једној страни би били пензионери, а на другој би било довољно оних који уплаћују у пензиони фонд. Када би се у пензију ишло са 70 година, висина доприноса не би морала да се мења, а могло би да се исплаћује и више пензија, сматра Рауш.

ОЕЦД процењује да ће у 20 од 38 земаља-чланица старосна граница за одлазак у пензију да порасте – на 66,1 годину за мушкарце и 65,5 за жене. У земљама у којима је већ сада та граница повезана с очекиваном просечним годинама живота, на пример у Данској, Италији и Естонији, стварна старосна граница за одлазак у пензију биће и много већа од наведеног просека. У Јапану се време за одлазак у пензију не мења, али треба истаћи да је у тој земљи нарочито висок број пензионера који и даље раде неки посао.

Критике због високе старосне доби

Међутим, још увек се не назире јединство око концепта „У пензију са 70“. „Када је реч о пензионом систему, није довољно водити рачуна само о његовом финансирању“, упозорава Клеменс Теш-Румер из Немачког центра за питања старости (ДЗА). Он за ДW објашњава да је важно и шта се финансира, односно како да се омогући пензија која је људима довољна за живот. „Проблем који видим код пензије са 70 година јесте закидање оних особа које зарађује мање, као и људи с кратким радним веком, оних који су отишли превремено у пензију због, на пример, неке болести.“

Статистика показује да људи с нижим степеном образовања умиру раније. Каснији одлазак у пензију за те људе би значио и краће време проведено у пензији. Пре него што се повећа старосна граница за одлазак у пензију, требало би исцрпети друге опције: појачано досељавање квалификоване радне снаге, бољу усклађеност приватног и пословног живота и више инвестиција у боље образовање за младе људе, каже Теш-Румер.

Он додаје да повезивање старосне границе за одлазак у пензију с очекиваном дужином живота за сада има више недостатака него предности. Али, напомиње и да би више флексибилности и додатна решења могли да буду план за будућност. То за њега подразумева флексибилну границу за одлазак у пензију. „Флексибилну према горе, али и флексибилну према доле, како би они људи који не могу да раде до 67 година живота могли и даље да воде добар живот у старости.“